Nadao sam se da ce ovo pismo procitati iz kucne, mozda cak i iz bolnicke postelje, ali nazalost ce ove reci doci do njega dok se vecno odmara u nebeskoj postelji.

Nisam nezreo, niti vise toliko mlad da ne shvatam sta je zivot i da svaka osoba mora kad tad da napusti ovaj svet, ali meni nekako jos ne ide u glavu da sledeci put kada posetim moj

Umesto uvoda...

 

Neko jednom rece da u zivotu nije toliko vazno disanje nego momenti od kojih zastaje dah. Posto se meni od kako sam ovde takvi momenti desavaju skoro pa svaki dan, ako budem pisao o svakom posebno ne bih stigao da jedem, radim ili ista drugo, a pogotovo da prozivljavam ponovo te neke buduce momente.

Zelja nas pokrece. Barem mene. Zelja za istrazivanjem neceg novog, neceg nepoznatog i neistrazenog. Sto ne znaci da je zelja za starim, poznatim i vec dobro istrazenim umrla. Naprotiv, nista se ne moze dobro spoznati do kraja, u tolikom da bi prestalo da nas intrigira. Ni sebe ne poznajemo dovoljno dobro. Ako neko sumnja u ovo, setite se kako ste odreagovali na neku potpuno novu stvar u vasem zivotu, i videcete da takvu reakciju niste od sebe ocekivali. Spoznajom sebe dobijamo mnogo. Poznajuci sebe dajemo drugima pravo da nas vise upoznaju. Zelimo da delimo i da budemo podeljeni. Zelja nas pokrece, za boljim, za novim.

Na sever, u avanture nove,
cujem kako Tajland zove.

Tu je, na korak od mene,
za put pravo je vreme.

Konacno i to da shvatim.
Nastavljam kada se vratim...

 

 

 

 

 

 

Dalibor Kokic

Nastavim li da filozofiram i ignorisem lepote koje me okruzuju steci cu osecaj da sam i dalje u dnevnoj sobi u Filmskom Gradu i gledam Travel kanal. Ovoga puta biram da ne prebacim kanal, idem do kraja pa sta bude. Ni reklame koje su sarene i dosadne mi sada ne smetaju. Ne danas. Danas je moj dan!

Od stana do plaze ima nekih pola sata voznje kada nema guzve, taman da mi se izluftira glava u voznji iako kaciga sprecava potpuni "refresh". Dan je suncan, nema ni oblacka na nebu, kao porucen za moj iznenadni plan da glumim turistu u gradu u kom zivim. Levo pa desno, vijugavim putem

Avion nije bio na nivou koji sam ocekivao, ili su me preko-okeanski letovi iz Azije bas razmazili. Nema ugradjenog monitora na sedistima, hrana nije posebna niti ukusna, stjuardese vise podsecaju na nase iz JATa, ali mi to nije smetalo da uz laganu pricu sa saputnikom uzivam u letu i pogledu kroz prozor, pored kojeg sam (opet moje cuvene slucajnosti) ponovo bio smesten. Ali slucajnosti se desavaju, inace ne bi postojala rec za njih. Veoma dugo posle vecernjeg poletanja smo bili u danu, i taman kada smo uleteli u mrak opet smo brzo izasli iz istog. Na karti putanje leta sam video da avion ide preko severnog dela Rusije, tacnije blizu Severnog Pola, gde su sada cuvene bele noci, pa to onda i nije bilo nelogicno, ali opet je veoma zanimljivo.

Posto sam sa monahom onaj dan na aerodromu razmenio mailove, ostali smo u kontaktu. Javio mi je kada ce doci u Penang, i ja sam nestrpljivo cekao taj dan. Sav sam se uzvrteo i unervozio, kao dete pred Bozic. Jedva sam docekao 18h da bi krenuli u hram da se vidimo sa njim. Usput sam poceo da ispitujem Konana o budizmu, Budi i uopsteno o njihovoj religiji. Upijao sam svaku recenicu

Da mi je neko pre samo pola godine rekao da ce mi gradovi poput Kuala Lumpura i Singapura biti mesecne destinacije, i da cu se toliko na njih naviknuti pomislio bih da je lud. Otkud jedna tako obicna i neprimetna licnost iz velikog Belog mravinjaka da zavrsi u jos vecem cokoladno/kosookom metezu na drugoj strani planete? Ne prodje nijedan dan da ne pomislim da to svako ko ima bar malo avanturistickog duha i jos manje hrabrosti moze da uradi. Ali kako vreme odmice, cujem price sve veceg broja ljudi koji mi govore kako se oni na tako nesto ne bi usudili ni u ludilu. U redu je otici na odmor,

Kao sto sam vec pisao Malezija je zemlja raznolikosti. Vecinski narod su Malajci,slede ih Kinezi , pa Indijci i Indonezani, ima dosta i Filipinaca i Tajlandjana. S'obzirom da sam ja na severu zemlje, gde su Kinezi vecinsko stanovnistvo, ja i nemam neki osecaj da se nalazim u Maleziji, vec kao da sam u sred Kine! Kinezi na ulici, po prodavnicama, u kaficima, po firmama, gde god da

Proslo je dosta vremena od kako sam se poslednji put javio na ovim stranicama. Mnogo se toga izdesavalo u medjuvremenu, pa cu onako usput samo da preletim preko najvaznijih stvari.

Od maja nisam vise u kancelariji, odlucio sam da krenem vise slobodnijim putem slobodnog strelca. Do sada se pokazalo kao veoma uspesno na polju karijere i dizajna, a manje na polju novca, jer ja svasta jesam ali uterivac dugova nisam, niti cu ikada biti. Ja sam umetnik, i moj cilj je da ovaj svet ulepsam na neki nacin na koji je meni dozvoljeno.