Izgubio sam vokativ. Rusi imaju jedan padez manje nego mi, i to bas vokativ. Mozda to zenskom polu zvuci cudno, pa i muskarcima cije ime zavrsava samoglasnikom, ali mi suglasni smrtnici osetimo razliku odmah. Jedno slovo menja sve...
Mislim da me je ovaj boravak na daljem istoku malo sredio, i iako me je skratio za slovo, ucinio je da se osetim manje trazenim, a vise postojanim, dao mi cvrstinu koja mi je trebala, i pokazao kako se samostalno i bez vokativa stoji na svojim nogama. Mozda ovaj vikend dobijam jednu godinu vise na mom kalendraskom otkucaju od 1982. godine, ali jedno slovo manje dovodi sve to u savrsen balans samonalazenja.

Trebalo mi je nesto duze od pola godine boravka u Maleziji da isplaniram i napokon odem do ostrva zvanog Langkawi. Za mene totalna nepoznanica dok nisam sleteo ovde, a ispostavice se da je to jedno od najpopularnijih mesta za odmor, zurke i uzivanciju.

Sam dolazak na ostrvo je poput nekih filmova jer je Langkawi u stvari arhipelag od 99 ostrva izmedju kojih

Na sever, u avanture nove,
cujem kako Tajland zove.

Tu je, na korak od mene,
za put pravo je vreme.

Konacno i to da shvatim.
Nastavljam kada se vratim...

 

 

 

 

 

 

Dalibor Kokic

Kao sto ima deo mog srca koji je Pongo zauvek zauzeo za sebe, tako se sada stvorio deo koji kuca ritmom Penanga i Malezije, i koji nece svoje mesto prepustiti nicemu drugom. Nema veze, veliko je srce, tu moze svasta stati. A ima vala svega. Od divnih ljudi, preko prelepe prirode, misticnosti religioznih mesavina, pa sve do osecaja opustenosti i uzivanja na svakom koraku. Ima tu i nervoze oko nerazumevanja poimanja nacina zivota po lokalnom stilu, ali kao sto sam jednom davno rekao - ja sam ovde stranac koji treba da se prilagodi stranoj (za mene) zemlji, a ne oni meni.

Konacno sam prisustvovao jednom lokalnom dogadjaju o kojem mogu da pisem. Naime, prosli vikend je bio Dan gradjevinara u majcici Rusiji, a posto ja radim na gradilistu bio sam pozvan izvan grada na organizovani kompanijski rucak i druzenje uz prigodnu hranu i muziku.

Niti je hrana bila prigodna, niti je muzika bila ista prigodnija, ali je zato zabava bila neocekivano prisutna. Moj ruski jos nije na nivou da mogu normalno da komuniciram sa Rusima, ali da pratim razgovor i da znam o cemu se prica - to da. Ali, bas zbog toga ja nisam mogao zapoceti niti jedan razgovor ni sa kim od njih, tako da sam opet bio u drustvu SFRJ ljudi.

Prve pahulje su pale pre nesto vise od mesec dana, a meni je to iskreno falilo. Kada sam ugledao prvu odmah mi se smehom ozarilo lice kao malom detetu spremnom za sankanje. Pahulja, tako nezna i savrsena,kao da je licno moja, pa jos kako se umiljato spusta na lice ljubeci ga dok se topi. Savrsena pahuljica.

Evo vec mesec dana kako sam okruzen snegom i ledom, istim onim kojeg nisam osetio skoro tri godine, jos od pre odlaska na tropsko ostrvo. Onda, dok sam sa terase svog tadasnjeg stana umirao od vrucine gledajuci tih i smiren Indijski Okean nisam ni slutio da ce mi -15c biti svakodnevna temperatura uskoro. Onomad +30c svakodnevno, a sada -15c.

Preko hiljadu i po kilometara po snegu, ledu, vetru, suncu, nocne i dnevne voznje je za nama u proteklih 8 dana; izletanja u zaledjene njive, voznja od 20km/h satima, neverovatni pogledi na planinske vrhove i nepregledno more. Sabac, Zvornik, Han Pijesak, Sarajevo, Jablanica, Mostar, Medjugorje, Split i Sibenik, sto prolazenje, sto ostajanje po par dana. Sve je proslo kao u jednom dahu, pa cu tako pokusati i da napisem ovu neverovatnu avanturu.

Rodjen sam u malom, ziveo u vecem, a sada sam opet nastanjen u omanjem gradu. Zato i ne cudi osecaj u grudima koji ponekad zakuca u ritmu sirokih ulica, glamuroznih zgrada i uzurbane reke ljudi na ulici. Moj prvi susret sa Kuala Lumpurom (u daljem tekstu KL) mi nije ostao u secanju bas dobro jer sam tek izasao iz aviona skroz zbunjen i osamucen od visednevnog leta, tako da sam jedva cekao da ugrabim neku novu priliku da ga upoznam malo bolje. I docekao sam je.

Tog jutra je alarm na telefonu poranio koji sat. Nije mi smetalo jer sam znao da me ceka satanak prvo sa klijentom a potom

Svaki zivot svakog pojednica na ovoj zemlji je jedinstven, neponovljiv i zanimljiv svakome na svoj nacin. Meni se desava ta cudna stvar da od kako sam dosao ovde uzbudljive i nepredvidjene situacije smenjuju jedna drugu brze nego sto uspem da ih savladam u mislima. Ono sto su sva moja dosadasnja jutra imala zajednicko je to sto nisam znao gde ce me dan

Trebalo mi je malo vremena da se skrasim i smestim da bih nastavio sa pisanjem.

 

Dakle, slecem na Sri Lanku. Kisa, tmurno, ali palme svuda gde se pogled prostire. Na ljude sam se vec navikao, pun ih je avion, ali sta ce biti kada izadjem iz aviona, u sred dzungle, kao da Mogli ceka iza palminog drveta zajedno sa Bagirom. Ipak ih nema, samo ljudi, ali niski,