Malezija je zemlja raznolikosti, ali isto tako i zemlja transformacije. Pocevsi od menjanja imidza same zemlje u novu i modernu Azijsku zemlju, pa sve do samih ljudi na ulicama gradova sirom zapadnog poluostrva. Ono sto mene potpuno fascinira su ipak ljudi i kako oni cine da se za mene obicne stvari i predmeti tako lako transformisu i poprime sasvim novu dimenziju koriscenja.

Uzmimo npr. najobicniji motor. Skoro svugde na svetu bi ljudi pomislili da je to vozilo za jednu ili dve osobe. Svugde osim u Aziji. Posto je ovde biti bez prevoza kao smrtna presuda, tako ni ne cudi da se svako sluzi na koji god nacin moze da se preveze od tacke A do tacke B. To sam poceo da primecujem tek kada sam krenuo da vozim motor. Nema sta nisam usput sretao. Najzanimljivije mi je svakako kada se nalazim iza motora i vidim dve kacige a osam nogu! Sve dok ih ne prestignem i dalje ne znam tacno koliko se osoba nalazi na sedistu. Najcesca situacija je da cela porodica, u to ukljucujem muza, zenu i minimum dvoje dece, a cesto i troje, sedi na jednom sedistu motora koji je inace za dve osobe, jel'? I to kojim redosledom? Prvo malo dete ispred oca, taman da mu ne zaklanja pogled, pa izmedju oca i majke okrenuto ka nazad sedi jos jedno dete, a ako dece ima vise onda ih majka drzi u narucju. Odatle tolike nogice sa strane. Eto nacina da se motor transformise u luksuznu limunzinu.

Proslo je dosta vremena od kako sam se poslednji put javio na ovim stranicama. Mnogo se toga izdesavalo u medjuvremenu, pa cu onako usput samo da preletim preko najvaznijih stvari.

Od maja nisam vise u kancelariji, odlucio sam da krenem vise slobodnijim putem slobodnog strelca. Do sada se pokazalo kao veoma uspesno na polju karijere i dizajna, a manje na polju novca, jer ja svasta jesam ali uterivac dugova nisam, niti cu ikada biti. Ja sam umetnik, i moj cilj je da ovaj svet ulepsam na neki nacin na koji je meni dozvoljeno.

Covek sam od sporta, od malih nogu. Imam tu nesrecu sto sam jos od manjih nogu zatocenik jedne veoma dosadne i uporne bolesti pod imenom astma, koja se svojski trudila celog mog zivota da me smiri kad radosno skakucem, odvoji od terena kada pocnem da trckaram za loptom ili jedonstavno zakuca za krevet kad joj je dosadno! Boreci se sa njom od kad znam za sebe stekao sam neku odlucnost i pozitivnu tvrdoglavost u toj bitci. U pocetku sam bio prepusten na milost i nemilost opake bolesti koja mi je unistila detinjstvo, strogo me odvajajuci od prijatelja i spajala sa sestrama po bolnicama sirom SFRJ,

Prepustam prostor gost autoru - Taubu 

Saznanje da u Evropi postoji zemlja koja nalikuje SAD-u prilicno me raduje i daje nadu u buducnost. Saznanje da u Evropi postoji zemlja gde se na ulicama moze cuti na desetine razlicitih jezika veoma ushicuje i daje veru da postoje jednake sanse za sve ukoliko ste marljivi i vredni. Ta zemlja je Nemacka; mozda bi cak bilo bolje nazvati je: vavilonska kula Nemacka jer dok se budim kroz prozor cujem mnoge jezike pocev od ruskog preko italijanskog , rumunskog do ko zna kojeg dijalekta iz Indije. Naravno, i Nemci su tu, prihvataju nevoljnike, auslandere,

Kao sto ima deo mog srca koji je Pongo zauvek zauzeo za sebe, tako se sada stvorio deo koji kuca ritmom Penanga i Malezije, i koji nece svoje mesto prepustiti nicemu drugom. Nema veze, veliko je srce, tu moze svasta stati. A ima vala svega. Od divnih ljudi, preko prelepe prirode, misticnosti religioznih mesavina, pa sve do osecaja opustenosti i uzivanja na svakom koraku. Ima tu i nervoze oko nerazumevanja poimanja nacina zivota po lokalnom stilu, ali kao sto sam jednom davno rekao - ja sam ovde stranac koji treba da se prilagodi stranoj (za mene) zemlji, a ne oni meni.

Nakon skoro pola godine obitavanja na dalekom istoku spoznao sam dosta ovdasnjih navika, obicaja, ali spoznao se sa specificnim bolestima koje su ovde uobicajene, ali meni strane. Do skoro...

 

1. GLUPOST

Manifestuje se uglavnom medju strancima (u sta ubrajam sebe), novodosljacima, ili slucajno zalutalim ne-Malajcima. Prvi simptomi se jave nakon par sati provedenih u Maleziji. Svako ko govori ijedan Evropski jezik posebno ce osetiti simptome gluposti jer mu to ovde ne vredi ni prebijene pare. Sto se tice engleskog jezika ni to ne pomaze Bog zna koliko

...necu stati!

 

Oj Srbijo medj' sljivama, drago mi je da sam daleko.

 

Dalibor Kokic

Snimci

Pista ovoga puta nije dugacka, a ni ne nosi me avion u nepoznato. Ovoga puta tacno znam gde i zasto idem, i koliko ostajem. Prva destinacija je Moskva, a potom isti dan Habarovsk, na krajnjem istoku Rusije, u juznom Sibiru, na granici sa Kinom i Severnom Korejom. Ovoga puta ne idem na slepo, ne idem sam, niti grlom u jagode. Sada mi frima sredjuje vizu, placa kartu, smestaj, hranu i sve troskove. Napredovalo se od proslog puta...

Ali, ja ne bih bio ja da me ne prate razne okolnosti koje sve, pa i mene vec po navici zasmejavaju i (ne)iznenadjuju.

Prilagodjavanje na novu sredinu nije nimalo lak zadatak. Osim hrane, klime, ljudi i jezika - ostaje jos stotinu sitnih stvari koji se razlikuju od sveta u kojem sam do skoro ziveo. Komarci k'o komarci, neko ce reci da su svugde isti, ali to je velika zabluda! Od kako sam dosao ovde svake noci u mojoj sobi se odvija pravo takticko nadmudrivanje na kojem bi i slavni Napoleon pozavideo. Ko ce koga prvi, ko ce kome sa ledja da pridje, cija ce krv prva pasti - sve su to pitanja koja se provlace svaku noc kroz moju i glave mojih nepozvanih gostiju. Moram priznati da su oni u prednosti jer su na domacem

Trebalo mi je malo vremena da se skrasim i smestim da bih nastavio sa pisanjem.

 

Dakle, slecem na Sri Lanku. Kisa, tmurno, ali palme svuda gde se pogled prostire. Na ljude sam se vec navikao, pun ih je avion, ali sta ce biti kada izadjem iz aviona, u sred dzungle, kao da Mogli ceka iza palminog drveta zajedno sa Bagirom. Ipak ih nema, samo ljudi, ali niski,