Pre nekoliko dana gomila finih Splićana napala je košarkaše Zvezde na splitskom aerodromu. Broj policajaca koji je obezbeđivao igrače, kako rekoše na vestima bio je tri, a posle incidenta je, citiram: gotovo udvostručen. U Zadru je gradonačelnik naredio uklanjanje zastava svih država učesnica svetskog prvenstva u rukometu  jer se građanima nije svidela srpska zastava. Direktoru KK Hemofarm demoliran je automobil na parkingu ispred hotela - valjda je opet Zadar u pitanju. Ne znam da li je automobil baš toliko ružan ili su krive srpske tablice na njemu. Valjda neki fini

Naslov koji nije mogao da ne privuče pažnju - Policija brutalno pretukla studenta. Polomljeno rebro, potres mozga, razularena rulja u uniformama koje smo im MI kupili šutira čoveka koji leži na zemlji. Nedavno je ta ista razularena gomila u uniformama na smrt pretukla čoveka, a Ministar je izjavio da su možda krivi i lekari zato što mu nisu spasili život... I sve ovo se dešava 2008... Predsednik nas je svojevremeno zastrašivao povratkom u devedesete... Nije imao da nam ponudi ništa bolje od straha - i uspelo mu je. Čime li će nas zastrašivati sledeći put kada

Rekoše nam da treba da se štedi; da moramo da budemo otpuštani; da račune ipak moramo da plaćamo, ali da zato slobodno možemo da se uzdržimo od kupovine. I sve to posle konstatacije veoma stručnog Premijera da će kriza zaobići Srbiju.

Onda čujemo da neki imaju plate od 11500 Evra. Sada je bar jasno na šta su išle takse za povećanje bezbednosti na aerodromu. Menadžer je povećavao bezbednost svoga dupeta usled nadolazeće krize.

Predsednik svih srpskih samozvanih eksperata koji je pomoću kalašnjikova i kriznog štaba osvojio finansijske

Prvi put sam otišao jednog dalekog 5-og oktobra predveče. To je bio moj doprinos revoluciji. Nisam ukrao stolicu iz Skupštine, nisam zapalio zgradu Televizije. Nisam ni prolio krv. Okrenuo sam se u sred šetnje i otišao sam i dao sam je u Zavodu za transfuziju. Sećam se, bila je jedna mlada lepa lekarka i da nisam već bio zaljubljen, davao bih krv svaki dan...

Vreme je prolazilo, ja sam tu i tamo povremeno (ne baš redovno) nastavio da dajem krv. Ne obavezno svaki put u Zavodu (onu lekarku više nikad nisam sreo), i ne baš svaki put u Beogradu. Jednom su mi rekli da izgledam kao