B92 Blog

1997.       ( u kancelariji Doma omladine)

- Dobar dan, direktore, imam jedan dogovor sa seficom, pa sam dosao da se oko toga dogovorimo…

- Dogovor... ? Sa seficom... ?

- Pa da, radi se o prostoru Densing sale. Dogovorili smo se da ja to preuzmem i napravim jedan fin disko klub... Eto, dosao sam da napravimo ugovor o zakupu na nekoliko godina, znate vec kako to ide. Meni da bide mali zakup, Vama isplatim fin honorarcic, a stranci sam vec platio sta treba... Razumete ?

- Ne.

- Pa, nema veze, objasnice Vam oni. Ok, onda, vazi ? Pravicu samo lepe zabave, moderna muzika, ima da bide super disko...

- Zao mi je, taj ce prostor da se koristi u neke druge svrhe.

- Cekaj bre, nemoj sad ti tu da se mangupiras... Inace, moze i ovo da radi (vadi pistol

On sedi sa pesmom na usnama,

zuri u stado sto pase u

usamljenom beskraju gde besni vetrovi

divljaju.

On peva citavog dana, a svet se lepi

za njegov promukli glas.

Upoznao sam je u hotelskom baru. Sedela je u separeu sa jos jednom devojkom.

Novinar Itar-Tasa, izvesni Aleksej, rece mi da im pridjemo i ponudimo im pice.

"Znas, one su tu zbog nas" - tvrdio je. Nisam mu poverovao.

Ipak, prisao sam im i pitao ih da li mozemo da sednemo za njihov sto.

"Naravno !" - rekla je Rita. Nadja nije rekla nista.

Pila je limunadu i cutala. Aleksej je dugo pricao o tome zasto smo nas dvojica ovde, u Irkutsku. Zbog filmskog festivala.

Rita je bila odusevljena. Nadja je bila ravnodusna.

Pitao sam je sta radi u hotelskom baru.

"Odmaram se od napornog posla u japanskom restoranu. Sutra i prekosutra ne radim."

Onda je Rita objasnila Alekseju da studira novinarstvo i da su ovde jer zele da upoznaju ljude iz sveta.

Ponudio sam im pice, Rita je narucila casu vina, Nadja jos jednu limunadu. Aleksej i ja - votku.

Onda smo neko vreme cutali.

U bar su pristigli i Srbi sa kojima sam d

Ako vam se dogodi da budete u gomii ili grupi

koja ismejava, disciplinuje ili kritikuje

nekog, ma koliko da je taj neko glup ili zao,

da li vi i dalje mislite da ste pametni i dobri ? 

Braco blogeri i sestre blogerke,

s obzirom da sam nacisto pukao u Srbiji sada cu malo ziveti i raditi u Americi. 

Namera mi je da vozim taksi i da tako zaradjujem za zivot, ali prvo moram ponovo da polazem vozacki ispit jer mi je pre 15 godina istekla vozacka dozvola. Sada cekam na duplikat karte socijalnog osiguranja (nju sam takodje davno izgubio) da bih zapoceo sve te procedure oko vozacke dozvole (test, obavezni kurs, vozacki ispit), a u medjuvremenu ucim da kuvam.

Pre neki dan sam spremao paprikas, a juce uvece sam ucio da pravim podvarak. Sutra cu da ucim da pravim pilecu supu, a napra

To da ljudi dolaze na svet goli, nije bio slucaj kad sam se ja rodio. U porodilistu sam iz majcinog stomaka izasao u plavom dzemperu. Na njemu je pisalo "Happy to see you". Ne secam se da sam, kao mali, pokusavao da skinem taj dzemper. Drugi kao da ga nisu ni primecivali. Kao decak sam ponekad pokusavao da ga skinem, ali nisam znao gde da ga uhvatim pa sam odustao. Posle sam vec sasvim prihvatio da ga nosim non-stop i zaboravio sam na njega sasvim.

U svakom slucaju, pre petnaestak minuta, u radnji sam kupovao djus od grejpfruta i vidim da neki cudan covek bulji u mene. Ignorisem to i po sedamnaesti put kazem prodavcu da je zivot "nice and beautiful", a on kaze

Kum i ja smo juce citav dan krecili moj stan u Njujorku. Useljava se Kamala sledece nedelje. Eto, moj prijatelj, vlasnik zgrade u kojoj je stan, produzavao mi je stanarsko pravo svih ovih godina tokom kojih cesto i dugo boravim u Srbiji. Tako, sada ce Kamala ovde moci da u februaru proslavi svoj 21 rodjendan kao punoletna gradjanka koja je samostalna studentkinja, zaradjuje za zivot i sprema se za maraton.

Juce uvece pala je i kisica. I tako sedim u kuhinji i kuckam na kompjuteru. Poslali su mi prijatelji iz Beograda link na jucerasnju emisiju "Oko magazin" na RTS-u u kojoj je emitovan intervju sa mojom licnoscu, snimljen prosle nedelje povodom video publikacije filmcica o stradanju ljudi i svetinja na KiM. Sebi sam dobro izgledao. Razumeo sam i to sto sam govorio. Ipak, posto sam zaboravio kako

Povikase mladi:

"Misevi nam pojedose svu hranu !
Moramo ih se resiti.
Da ih ubijamo ne mozemo,
odnecemo ih negde na konjima... 
Daleko daleko, daleko..."

Starci im se podsmevaju:
"Vratice se oni,
uvek se misevi vracaju".

Upisavaju se od smeha.

"Kako znate ?" - zapomazu mladi.
"Pa, zar nisu svi misevi naizgled isti",
mudruju. "Obelezicemo ih 
drecavom crvenom tackom. 
Nacrtacemo im 
je n

Danas je 18263 dan kako sam ovde. Rodjen, mislim.
Castio sam sebe sa 50 zgibova i trcanjem 42 km i 190 metara. 
Za 4 sata 58 minuta i 28 sekundi.
Posle sam sedeo 2 sata sa 2 blogerke i jednim drugom, jednim rodjakom i jednom snajom. 
Popio sam 2 soka i jednu hladnu nes kafu.
I popusio 9 cigareta.

Ovo leto je cudesno ! Kao i sva prethodna. Samo, ovo je jos malo cudesnije...

Rodbina, prijatelji i psi koji su mi pomogli da prezivim tu vecu cudesnost ovog leta su - Kamala, Neda, Djidji, Lale, Rade, Ruza, Nebojsa, Adem, kum Shemsudin, Santal, Tea, Nenad, Aca, Ivana, Misko, Misko, Aleksandra, Aleksandra, Djura, Djoka, Dara, Natasa, Milutin, Ana, Ljubica, Miladin, Bane, Bora, Mosa, Duska, Milance, Andja, Maja, Liza, Uros, Relja, Goran, Svetomir, Ljubisa