Vratio sam se iz Vasingtona pre sat vremena. Nije bio los autobus. $ 35 u oba pravca. Isla je i Kamala sa svojim deckom. On je poneo laptop pa sam mogao da proverim sta ima na netu dok smo jeli sendvice i pili kafu u Vasingtonu i cekali da nas odvezu na prezentaciju mog filma o pogromu na Kosovu, 2004.

Bacio sam pogled i na blog B92 i ostavio jedan komentar kod Vracarca i izmenio par poruka sa VIP blogerkom koja se usudila da postavi blog o pogromu na "naslovnu stranu" Bloga. Bas me tada pozvao prijatelj da mi kaze da me neko na RTS-u pominje u emisiji o pogromu. Rekoh mu da bi mozda

ПРИШТИНА – Под називом Дечански манастир пошта Косова пустила је у промет 10.000 поштанских маркица у вредности од један и два евра, представљајући на тај начин српску средњовековну светињу као албанску баштину.

Заменик директора ПТК Менду Абази у изјави за КИМ радио је рекао да они нису сматрали да је потребно да од неког траже

Upoznao sam je u hotelskom baru. Sedela je u separeu sa jos jednom devojkom.

Novinar Itar-Tasa, izvesni Aleksej, rece mi da im pridjemo i ponudimo im pice.

"Znas, one su tu zbog nas" - tvrdio je. Nisam mu poverovao.

Ipak, prisao sam im i pitao ih da li mozemo da sednemo za njihov sto.

"Naravno !" - rekla je Rita. Nadja nije rekla nista.

Pila je limunadu i cutala. Aleksej je dugo pricao o tome zasto smo nas dvojica ovde, u Irkutsku. Zbog filmskog festivala.

Rita je bila odusevljena. Nadja je bila ravnodusna.

Pitao sam je sta radi

Od juna do septembra 1998 godine stotine ljudi, Srba i nealbanaca na Kosovu i Metohiji, je nestalo.  Kidnapovani su i o njihovoj daljoj sudbini se nije nista znalo. Mediji u Srbiji nisu o ovome posebno izvestavali osim sto su se povremeno mogle naci neke sture informacije bez ikakvih konkretnih detalja koji bi ukazivali o cemu se zapravo radilo. Cesto ni imena tih nestalih ljudi nisu pominjana.

To leto sam proveo u Njujorku. Zamolio sam prijatelja koji je tada radio kao kamerman za italijansku televiziju da nekoliko dana zajedno setamo po ulicama i parkovima sa mojom cerkom i bratanicom

Na pregledu kod kardiologa utvrdjeno je da imam malo i zdravo srce. Drndao sam masinu koja meri izdrzljivost i sve ostalo. Lepo sam se osecao dok sam sa maskom na licu (radi merenja potrosnje kiseonika i raznih drugih protoka) okretao nekakve pedale i posmatrao medicinsku sestru, moju devojku i doktora. Sa relativnom paznjom sam slusao simpaticnog kardiologa koji je govorio o svom kolegi iz Juzne Afrike koji dva puta godisnje istrci 100 km kroz pustinju i takodje ima malo srce.

Vratio sam se kuci i kad je malo prosla vrucina, otisao da trcim sa Kamalom. Ne znam da li i ona ima malo srce,

Bila je lepa, visoka i plava.

Stajala je naslonjena na ivicu prozora

(bio je otvoren).

Stajao sam iza nje.

Naslonjen na nju.

Intimno, vrlo.

Sirena je svirala.

Nismo se razdvajali.

Malo smo se samo brze pomerali. 

Tako je bilo 78 dana.

Posebno, rano ujutru.

Tada sam se vracao sa snimanja

"lokacija" gde su padale bombe

po Beogradu.

Komsije su izlazile iz podruma

i jeli su burek, lepo razastrt,

na krovovima parkiranih

automobila.

Ona i ja smo se pomerali.

Posle

Povikase mladi:

"Misevi nam pojedose svu hranu !
Moramo ih se resiti.
Da ih ubijamo ne mozemo,
odnecemo ih negde na konjima... 
Daleko daleko, daleko..."

Starci im se podsmevaju:
"Vratice se oni,
uvek se misevi vracaju".

Upisavaju se od smeha.

"Kako znate ?" - zapomazu mladi.
"Pa, zar nisu svi misevi naizgled isti",
mudruju. "Obelezicemo ih 
drecavom crvenom tackom. 
Nacrtacemo im 
je na ledjima."

Pohvatase mladi sve miseve.
Obelezise ih, svakog sa po tackom.
Drecavo crvenom. Na ledjima.

07:00-09:00 - ustajanje, dorucak, setnja sa Laletom;

09:00-12:00 - trcanje i vezbanje;

12:00-14:00 - odmor, rucak, setnja sa Laletom;

14:00-18:00 - pisanje teksta "Drkadzija";

18:00-21:00 - odmor, vecera, setnja sa Laletom;

21:00-23:00 - pisanje teksta "Drkadzija";

23:00-24:00 - setnja sa Laletom i odlazak na spavanje;

* Ukoliko pomislim da ce vas, moje drage blogodrugare, zanimati da procitate nesto od tog teksta "Drkadzija" na kome, dakle, nameravam da sada vredno radim, postavicu tu i tamo po nesto, ovde na blogetu. Iskljucicu, naravno,

Kum i ja smo juce citav dan krecili moj stan u Njujorku. Useljava se Kamala sledece nedelje. Eto, moj prijatelj, vlasnik zgrade u kojoj je stan, produzavao mi je stanarsko pravo svih ovih godina tokom kojih cesto i dugo boravim u Srbiji. Tako, sada ce Kamala ovde moci da u februaru proslavi svoj 21 rodjendan kao punoletna gradjanka koja je samostalna studentkinja, zaradjuje za zivot i sprema se za maraton.

Juce uvece pala je i kisica. I tako sedim u kuhinji i kuckam na kompjuteru. Poslali su mi prijatelji iz Beograda link na jucerasnju emisiju "Oko magazin" na RTS-u u kojoj je emitovan

Ovo leto je cudesno ! Kao i sva prethodna. Samo, ovo je jos malo cudesnije...

Rodbina, prijatelji i psi koji su mi pomogli da prezivim tu vecu cudesnost ovog leta su - Kamala, Neda, Djidji, Lale, Rade, Ruza, Nebojsa, Adem, kum Shemsudin, Santal, Tea, Nenad, Aca, Ivana, Misko, Misko, Aleksandra, Aleksandra, Djura, Djoka, Dara, Natasa, Milutin, Ana, Ljubica, Miladin, Bane, Bora, Mosa, Duska, Milance, Andja, Maja, Liza, Uros, Relja, Goran, Svetomir, Ljubisa... I mnogi ljudi iz Srpske pravoslavne crkve. Kao i neki ljudi van Srbije. Cak su mi pomogli i neki ljudi iz vlade Srbije. Neverovatno