" Spavajte kada bi trebalo da ste budni.

Trazite san bez snova, dace vam se takav.

Ostanite u njemu dok zivite.

Ako ikada nesto i sanjate, ne verujte u to.

Ako vam se ucini da je nesto jace od vas,

priklonite mu se ako mozete i sluzite mu.

Brinite se samo o sebi i o sopstvenim potrebama.

Svet vam duguje sve, svet ce sve dati bas vama.

Lazite ukoliko vam to donosi nekakvu korist.

Trenutna korist i to bas vasa, najvaznija je.

Mrzite one koji ugrozavaju vas san bez snova. "

Legao sam u krevet i nasao se u parku, na klupi, u plavoj pidzami koja nije moja. Vidim zenu koja me posmatra. Neka starica. Ima zutu maramu i mislim da joj sjaje oci. Baca mrvice hleba ispred sebe. Ne vidim ptice.

Iz zgrade preko puta iznose coveka na nosilima i stavljaju ga u beli kombi. Izbegavam da nam se oci susretnu i skrecem pogled ka decaku koji stoji pored fontane u parku. Pored njega je crveni flamingos. Cujem zvuk flaute, ali ne prepoznajem melodiju. Zatvaram oci i u sebi recitujem pesmu o brezama u Sibiru, o tome kako ih je mnogo i kako su radoznale i blage prema putniku

Pre neko vece opet sedim na kamenu ispred kuce u kojoj starac peva i svira violinu. Padaju mi na pamet razne stvari. Setim se jednog prijatelja iz Njujorka o kome nisam razmisljao najmanje 10-ak godina. Pol Rinaldi. Nekoliko godina smo bili predavaci u Hasidskoj Jeshivi u Wilijamsburgu (sirotinjska cetvrt u Bruklinu), a ispostavilo se da smo bili i komsije. Tako, njegova devojka Stefani bila je i prva bebisiterka koja je cuvala moju  Kamalu. Pol mi je pomogao (imao je kombi) da se iselim i iznesem sve kutije sa knjigama kada sam odlazio od Kamaline majke. Posle, kad ga je Stefani ostavila,

 Posveceno blogerima koji ce me zavitlavati

Kuba, leto, 2001. 

Barakoa je gradic na istoku Kube, zapravo to su vrata Kube. Tu su se iskrcali Taino Indijanci, Spanci, Amerikanci... U blizini Barakoe poginuo je i Hose Marti. Jahao je na belom konju i to je Spancima bio znak da se radilo o nekom vaznom “kubanskom pobunjeniku”.

Kristofer Kolumbo je ovo mesto nazvao Svetom lukom (Porto Santo) verovatno zbog lepote prirode i pitome vegetacije. Od kokosovog drveta ovde se i danas prave kreme za kozu i cokolade.

U sumama oko Barakoe su plantaze kafe i banana.

Bila je lepa, visoka i plava.

Stajala je naslonjena na ivicu prozora

(bio je otvoren).

Stajao sam iza nje.

Naslonjen na nju.

Intimno, vrlo.

Sirena je svirala.

Nismo se razdvajali.

Malo smo se samo brze pomerali. 

Tako je bilo 78 dana.

Posebno, rano ujutru.

Tada sam se vracao sa snimanja

"lokacija" gde su padale bombe

po Beogradu.

Komsije su izlazile iz podruma

i jeli su burek, lepo razastrt,

na krovovima parkiranih

automobila.

Ona i ja smo se pomerali.

Posle

Vratio sam se iz Vasingtona pre sat vremena. Nije bio los autobus. $ 35 u oba pravca. Isla je i Kamala sa svojim deckom. On je poneo laptop pa sam mogao da proverim sta ima na netu dok smo jeli sendvice i pili kafu u Vasingtonu i cekali da nas odvezu na prezentaciju mog filma o pogromu na Kosovu, 2004.

Bacio sam pogled i na blog B92 i ostavio jedan komentar kod Vracarca i izmenio par poruka sa VIP blogerkom koja se usudila da postavi blog o pogromu na "naslovnu stranu" Bloga. Bas me tada pozvao prijatelj da mi kaze da me neko na RTS-u pominje u emisiji o pogromu. Rekoh mu da bi mozda

 " Mislim da je jako dobro da svi tacno znaju svoj horoskop i da se u skladu sa tim ponasaju." 

Danas sam na blogu procitao koliko je natalna karta vazna u odnosima i poslovima i odmah sam istrcao napolje do piljarnice, pitao prodavca da mi kaze njegov rodjendan i sve to, onda se vratio kuci, ubacio te podatke u jedan specijalni astro program i dobio natalnu kartu mog piljara. Sa sve strucnim tumacenjima znacenja polozaja planeta i sve to. Onda to odstampam i odnesem piljaru, sve mu lepo objasnim i zamolim ga da bude to sto jeste (prema njegovoj natalnoj karti) i lepo mu predlozim