B92 Blog

     Ponedeljak je, za optimiste, pocetak nove radne nedelje, novih planova i poduhvata. Za pesimiste, to je prilika za svodjenje negativnih racuna sa proteklom nedeljom i vikendom neispunjenih zelja. Pocetnik u ordinaciji ima druge brige. Prvo sa cim se suocava je guzva u cekaonici, sedam-osam pacijenata koji sede na klupama pored zidova, jedni udobno zavaljeni razmenjujuci sa susedom najnovije traceve, drugi nagnuti napred, kao u polozaju za niski start, u ocekivanju da budu prozvani. Zatim, na samim vratima ordinacije, grozd od 5-6 ljudi kojima se jako zuri i koji su meta ljutitih pogleda onih okolo. I, na kraju, grupica pred vratima na kojima pise INTERVENCIJE i koji ocekuju intervenciju sestre da ih lekar primi preko reda, zavisno od stepena rodjeckih ili komsijskih veza. Ta se grupa nikad ne smanjuje jer je skoro svako u selu u nekoj vezi sa nekom sestrom - po bilo kojoj liniji - pa je priliv stalan. Milos je oprezno pitao sestru: "U cekaonici ih je jedno 15 - 16 a na stolu bar 30 kartona - u

     Sad je dosao trenutak da nauci nesto o tome kako funkcionisu stvari u selu. Nije mogao da pocne da radi bez belog mantila a mantili su zakljucani u ormanu ciji kljuc ima samo spremacica koja dolazi u sest popodne. Neresiv problem? Ma ne. Spremacica Nena se pojavljuje kao deus-ex–machina, i resava problem. Kako je saznala da je potrebna? Novosti se u selu sire brzinom nepoznatom savremenim sredstvima komunikacije - od usta do uha, od plota do kapije, od bracne postelje do kafane na seoskom trgu. Internet je decja igra prema Glasu Sela - a i ne radi kad nema struje.

     Nena je posebna prica. Ona je dobri duh Zdravstvene stanice, poslat na zemlju od strane Vise sile, u obliku niske, zdepaste zene cetrdesetih godina sa energijom od 10 megatona za resavanje proble

     Nikad ranije nije bio u selu. Izdanak nekoliko generacija Beogradjana nije cak ni poznavao bilo kog seljaka - povrsna poznanstva sklopljena preko tezge na Zelenom Vencu se ne racunaju - a sad je, odjednom, bucnuo u nepoznato. Bandzi je onda (sredinom sedamdesetih) bio potpuno nepoznat ali je ovo bilo najblize poredjenje - samo sto ovde nije bilo konopca. Prvu nelagodnost osetio je tri dana ranije, u kancelariji Direktora, koji je uctivo - tada se jos drzalo do forme - upitao pet  novozaposlenih da li imaju neke zelje u pogledu rasporeda radnih mesta. Cetvoro lokalnih znalaca situacije je pomirljivo i kolegijalno izjavilo da imaju puno poverenje u odluku direktora samo da to mesto ne bude GL. Direktor je odmah opravdao poverenje time sto ih je rasporedio shodno uticaju i kvalitetu protekcije iz raznih centara moci i tako je dodjos iz Beograda dobio ono sto niko drugi nije zeleo. Zak

     Subotom kod lekara dolaze samo oni koji zbilja moraju, ostali se razmile po bastama ili idu na pijacu u grad, “nocasnji” rasteruju maliganske magle - prvu kafu popiju kod kuce a po drugu vec idu u “Lovacki dom”, klasicnu kafanu sa kariranim stolnjacima, crnim drvenim podom i tamno obojenom lamperijom po zidovima. Rogovi srndaca sluze kao civiluk a kao ukras su, na suprotnim zidovima, dve kompletne preparirane glave jelena sa ogromnim rogovljem. Iz najdaljeg ugla, nasuprot vratima, celu situaciju nadgleda caplja sa sirokim kljunom, neobicno slicna kelnerici za sankom - kao da su sestre rodjene.

     Dok se kafana polako puni, dva gosta odlaze prema vratima govoreci onima koji ostaju za stolom: ”Obrnite jos jednu turu, sad cemo mi.”