Na molbu koleginice iqiqiq, koja nema autorsku opciju a trebalo bi, objavljujem ovaj apel!

 Младеновић Немања је рођен 29.7.1998.године у Београду. До јуна месеца ове године био је ђак ОШ "Ђорђе Крстић" а сада је ученик Прве београдске гимназије. У школу није кренуо.

Немања се већ две године лечи на педијатријској клиници Института за мајку и дете, на одељењу хематоонкологије ради спровођења терапије. Лечи се под дијагнозом MORBUS HODKIN IV CS (C 81.o).

Bila je to gadna zima.

Trošile su se poslednje zalihe ogreva.  Bilo ga je teško nabaviti, drvara kod Kikevca bi se ispraznila u rano jutro, a retki seljaci koji su, u džakovima, na magarcima donosili sitno cepkana drva i nekakav bledožućkasti ugalj nisu primali Nedićeve dinare;  tako se, za nekoliko metara drva, u neko selo pod Avalom preselio veliki stojeći sat; i tako me je samo nervirao, kad počne sa onom muzikom, ispratila ga je gospodja-Olga, bez mimike koja bi te reči mogla da dovede u sumnju.

Malo po malo, kuća na Neimaru postala je vrlo prometno mesto.

Novopečeni muž koji se vraća kući sa posla i zatiče ženu u suzama, dok na stolu, umesto očekivanog ručka, izmedju tanjira stoji slika sa venčanja i zlatni muški džepni sat, mora da se zapita šta je Bogu zgrešio pa da zasluži takav doček, ali je Bane imao čistu savest i nije mu palo ni na kraj pameti da bi on mogao da bude uzrok tog plača. Zagrlio je zaštitnički svoju ženu i nežno je poljubio u kosu, kao kad se teši rastuženo dete, seo pored nje i ćutao dok su joj se jecaji polako gubili u njegovim grudima. Malo posle, jedva nadjačavajući kucanje dragocenog sata, Rada je počela da priča.

Gledao sam vrata lekarske ordinacije i sa spoljašnje i sa unutrašnje strane. Postavljena davno, po nekim drugim standardima, sada su potpuno propala. Iskrivljena, više ne dihtuju, boja oljuštena, šarke zastrašujuće škripe. Ponekad, dodje neki novi majstor pa malo zafarba jednu ili drugu stranu, potroši i poneku kap ulja da utiša šarke, ali crvotočna vrata landaraju i dalje. Muka mi je da ih gledam, strah me je da kroz njih prodjem. Zato sam rešio da nešto preduzmem, od onih majstora što farbaju i vrata i nas nema vajde.

Sve postojeće stranke u svom programu imaju reformu zdravstva i te se reforme, koliko sam upućen, svode samo na izbor boje za zamazivanje, vrata i očiju.

Probudila ga je grmljavina, ali ne sasvim. Jednim okom je virnuo ka budilniku, video da su skazaljke poklopljene na dole i pomislio..neko misli na mene..a onda...nedelja, ne ustajem do devet..i počeo da se okreće na drugu stranu. Dok se okretao, kroz glavu mu je sinulo...grmljavina...oluja...kiša.. prozor...upada kiša...pa je, onako bunovan, zbacio pokrivač i bosonog skočio da zatvori taj prokleti prozor, sve u nadi da neće da se rasani kad je već nedelja i kad može da spava do devet. Prešao je ta dva koraka po hladnom parketu i stigao do prozora kroz koji je navirala hladnoća. Kiše nije bilo, promicale su samo retke pahuljice paperjastog snega. Sneg pred Uskrs, pomislio je, sad već skoro sasvim budan, otkud sneg i grmljavina a tutnjalo je kao da se nebo ruši, i proturio je glavu kroz prozor a preko neba su prelazila jata metalnih ptica.

Bane je bio spavalica i često se dešavalo da mu osećaj odgovornosti  prevagne nad potrebom za snom tek na poslednji, drhtavi cing budilnika ali ovog puta zvonjava nije prestajala. Posegao je rukom da ugasi mrski zvuk ali bez uspeha. Otvorio je oči i pogledao, sat je pokazivao da nema još ni šest. Još jedan sat sna, pomislio je ali se zvuk zvona širio kućom i dalje, besno i nestrpljivo. Zatim se oglasilo novo zvonjenje, ritmično, sa kratkim prekidima. Minut kasnije majka mu je uletela u sobu, bez kucanja, u šlafroku i sa papilotnama na glavi, potpuno nečuveno, i  paničnim glasom uzviknula: „ Ustaj, Bane! Puč!’’

Avgust im je prošao u ozbiljnom učenju. Ono što nisu položili u junskom morali su da počiste u septembarskom roku. Mali predah je došao pred kraj meseca a razlog su bile auto-moto trke, zakazane za 3. septembar, i imali su malu diskusiju tim povodom.

’’Ceo svet je poludeo zbog tih trka’’, govorila je Rada, ’’ avioni bacaju plakate, železnica daje popust... rat samo što nije počeo a ovom narodu važno da li je brži Mercedes ili Auto-Union.  Narod nema  ’leba da jede ali će da da 100 dinara da gleda kako se bogataši vrte pedeset puta oko Kalemegdana!’’

Prvi deo 1939. prošao je u procesu u kome su Rada i Bane postali BANEIRADA. Stalno zajedno, gospodja-Olga je, uz karakteristično krivljenje usta, za to govorila vuku se k’o svinjska creva, uvideli su i da im koncentracija opada kad uče svako kod svoje kuće pa su do naučne istine stizali u Radinom stanu. Banetova majka je na to samo prevrtala očima i proganjala sina ključnim pitanjem malogradjanske svesti, šta će svet da kaže?  Radina majka nije imala pojma o celom tom aranžmanu pa i nije imala  neko mišljenje a sestra joj, Nada,

Društvo u kome se Bane kretao bilo je prilično zatvoreno i znalo se, uglavnom, od malih nogu. Roditelji su im se poznavali još od pre rata pa se to prenelo i na decu. Imao je, naravno, i drugove iz škole, Treće muške, ali oni, sem nekolicine, nisu pozivani na kućne sedeljke. Te su sedeljke bile dosta česte,  rodjendani, paterice, treći dani raznih praznika, uvek bi se našao neki povod, a povod je, često bio i da nema nikakvog povoda, ali se to sve dešavalo u njihovim stanovima i kućama, a ukućani su, koliko god bili diskretni, uvek bili tu. Zato je Radin stan, pretežno oslobodjen familije,  bio pravo božje davanje i bilo je prirodno da se društvo polako prelije u Aleksandrovu. Nisu oni tu radili ništa mnogo više nego što su inače, možda su neke devojke okusile malo duvanskog dima , kao izlet u zabranjenu zonu ili korak ka izjednačavanju sa muškarcima.

Rada nije upoznala Banetovog, dve godine mladjeg brata Miomira sve do 11. novembra. Sećala se tog datuma zato što je to bio dan završetka Svetskog rata, dvadeseta godišnjica, i bio je petak pa se još prethodnog dana pročulo da će ih pustiti sa posla već u podne. Bane je predložio da sa posla dodju kod njega, pojedu nešto posno, jer petkom se u toj kući, zvanično, postilo, a nezvanično su, oni manje revnosni u postu od gospodje-Olge, posle odlazili u kujnu i od gospa-Andje, starije služavke, dobijali moču sa komadićima mesa od jušerašnjeg ili sutrašnjeg pečenja;