Čudno je to kako pratim vesti. Bez previše unošenja. Bude mi malo žao kad se prevrne autobus pun dece u Meksiku ili kad objave da celo selo u Namibiji ima sidu. Uglavnom o tome razmisljam dok ne počnu poslovne i ekonomske vesti koje me jedine i zanimaju. U suštini, sve se svede na onu dobru, staru, koju je spevao Bora Čorba: “Boli me uvo za Irak i Iran, oni se kokaju a ja sam miran!”
Medjutim, evo danima se prebacujem sa Sky News, na CNN i nazad i gledam šta se dešava u Pakistanu. Ne zato sto su jedni od retkih koji su, kao i mi, na ulici ubili premijera (bivseg, sadašnjeg ili budućeg). Nego zbog toga što mi se ta zemlja uvukla pod kožu. Na vrlo čudan način.
Bila sam uzbuđena zbog putovanja u Pakistan. Ovde, u Londonu, još uvek su sveže rane od terorisatičkih napada. Naravno, teroristi su pakistanskog porekla, tamo vrbovani i obučeni. Kakva je to zemlja koja preobrati rodjenog britanca u teroristu samoubicu? Kakva je to vera, ideologija, snaga, laž? Morala sam da odem i sama je doživim.
Cekala sam par nedelja da dobijem odgovor da li ce MIT (Massachusetts Institutes of Technology) primiti moju aplikaciju za kurs. Trebalo je podneti podatke o skolovanju, radnu biografiju i preporuke. To mi se cinilo malo arogantnim s njihove strane. Zar nije ideja da naplate skolovavanje, a ja sta naucim-naucila sam? 
