Od jutros sam malog mukicu dva puta bacio u nesvest. Jadan se toliko radovao što se vratio u najlepšu zemlju na svetu, natürlich Serbien, da ga ni triple-brom nije mogao smiriti, te sam morao primeniti fizičku silu. Eminentni stručnjaci kažu da nejač ne treba fizički kažnjavati, ali ja stvarno nisam imao drugog, a kako mi se čini uskoro i trećeg izbora. Evo ga sada mirno spava (sve je zaključano), te se mogu posvetiti blogopisaniju. Završio se odmor, vreme je za nove blog podvige.

Ali, dok sam bio odsutan, brčkao i pokušavao da se ratosiljam aristokratskog bledila na blogu se desila prava mala anti-queeria revolucija. Vidim da je to Boban lepo hendlovao. Lupio je ignore, spakovao se i otišao na more. Pametan potez. Mada je trebao da se ugleda na sestre radikalke i da baci koju kletvu, ali dobro… ima vremena. Nego, da se vratimo na temu.

More.

Ne znam kako vi, ali za mene odlazak na more je prilika za celonoćno i celodnevno opijanje, drogiranje i orgijanje, sve dok se na nekoj peščanoj plaži, kao sestra Amy, ne onesvestim sa flašom u ruci, džointom u ustima i dildom u zadnjici. Nekad je taj raspored drugačiji, što je samo dokaz da je tulum bio ekstra ludilo, naročito kada flaša i dildo zamene mesta.

Odlučio sam da ovogodišnje letovanje bude najperverznije do sada, te sam se bacio na potragu za mestom gde ću deset dana maksimalno ludovati. Mikonos, Ibica, Majorka… Stvarno je bilo teško odabrati. Moj izbor je pao na najperverznije mesto na planeti. Ne, nisu Koštunići. Jok, nije ni Čačak. U pitanju je bugarsko mesto nevaljalog naziva KITEN.

Piše: Boban Stojanović  

Ovih dana u novinama čitao o čudu – pojavi lika Bogorodice ili Svete Petke na nekom drvetu u selu Rudovcima. Kažu, pila devojka kafu sa drugaricama (alkohol isključen), kad ne lezi vraže, uočila da se je na korenu drveta gleda Majka Božija lično i personalno. I tako je krenula priča, od 4.avgusta do danas na hiljade vernika dolazi u selo Rudovce da vidi tu mutaciju na kori drveta.

E, zašto to mene zanima?

Zato što i ja nešto znam!

Nešto pre pojave u čuda u Rudovcima, oko godinu dana,  u selu Mudište kod Velikog Donjeg Krivog, seocetu u zapadnoj Srbiji u koje redovno odlazim na odmor, pojavilo se na drvetu čudo – intimni deo Sv.Đorđa, odmah  u narodu prozvan Veliki Đoka, onako iz milošte.

Veliki Đoka se pojavio ničim izazvan, nakon jedne olujne noći.

Tužilac Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, na osnovu svog ovlašćenja iz člana 18 Statuta Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (u daljem tekstu: Statut Međunarodnog suda), optužuje

Radovana Karadžića

za: GENOCID, ZLOČINE PROTIV ČOVJEČNOSTI, KRŠENJA ZAKONA ILI OBIČAJA RATA i TEŠKE POVREDE ŽENEVSKIH KONVENCIJA IZ 1949. GODINE, kako slijedi:

Optuženi

1) Radovan KARADŽIĆ je rođen 19. juna 1945. godine u opštini Šavnik, danas Republika Crna Gora, Savezna Republika Jugoslavija.

2) Radovan KARADŽIĆ je bio jedan od članova osnivača Srpske demokratske stranke (u daljem tekstu: SDS) koja je u Socijalističkoj Republici Bosni i Hercegovini (u daljem tekstu: Bosna i Hercegovina) osnovana 12. jula 1990. godine. Od 12. jula 1990. do 19. jula 1996, kad je dao ostavku, Radovan KARADŽIĆ je bio predsjednik SDS-a. U tom je svojstvu, između ostalog, predsjedavao sastancima Glavnog odbora SDS-a.

3) Radovan KARADŽIĆ je dugogodišnji saradnik Momčila KRAJIŠNIKA, bivšeg predsjednika Skupštine srpskog naroda u Bosni i Hercegovini (u daljem tekstu: "skupština bosanskih Srba") i člana Savjeta za nacionalnu bezbjednost i proširenog Predsjedništva takozvane Srpske Republike Bosne i Hercegovine (u daljem tekstu: "srpska republika") i Biljane PLAVŠIĆ, bivšeg člana kolektivnog Predsjedništva Bosne i Hercegovine, vršioca dužnosti predsjednika srpske republike, člana predsjedništva srpske republike i potpredsjednika Republike Srpske.

4) Radovan KARADŽIĆ je postao predsjednik Savjeta za nacionalnu bezbjednost srpske republike 27. marta 1992. godine.

Ovog leta Beograd je ugostio mnoge poznate face, od trash zvezdica „Eurosonga“, preko Stinga spremnog za penziju, do mega frajera Lennya Kravitza. Ali, nijedno od tih gostovanja me nije obradovalo koliko gostovanje jednog, meni dragog gospodina, koji krajem svake sezone posećuje naš grad - SALE. On je velika zvezda. Ludim za njim, kao i mnogi drugi, i u njegovom prisustvu gubim kontrolu, vrištim i bacam grudnjak na scenu. Svuda je oko mene. Na svakom ćošku prepada me kao manijak, visi u svakom izlogu i mami da iz dubine novčanika izvučem karticu, koja konstantno boluje od opekotina prvog stepena, da je koristim sve do njene smrti. I umrla je u najgorim mukama, u cvetu mladosti. A zašto?! Zbog krpica.

Pošto sam iz dozvoljenog ušao u nedozvoljeni minus, iz koga sam se brzo prebacio u onaj minus kada vam na vrata pošalju batinaše da naplate dugovanja, morao sam pod hitno da se bacim na traženje second joba. Bolje mi je bilo da sam kupovao u second handu shopu.

slika 1. Naš deo (spolja)

Ne znam za vas, ali meni čitava protiv-prirodna histerija vezana za horoskop žestoko ide na živce. Ne bih sada da zvučim srpski-pravoslavno, ali delim stav SPC-a kada je u pitanju horoskop. Zlo, deco draga, zlo.

Kada se upoznajem s nekim gej muškarcem obavezna pitanja koja će mi (kad-tad) postaviti su:

- Koliki ti je?

- A ili P?

- Imaš gajbu?

- Šta si u horoskopu?

Kada mirno, bez uzbuđenja, što dosadnije i smorenije odgovorim da sam rak, kreće kliberenje i mučenje mojih ionako tankih živaca.

- Ooooooo, pa ti si emotivac. Aaaaa to je tako satko. Eeeee pa ti si lomantik. Uuuuuu, bući, bući, buć.

Na to se samo nasmejem dok u sebi urlam sve postojeće psovke i smišljam nove. J*b*m (* = e) mu sve po spisku: heteroseksualno, homoseksualno, biseksualno, transseksualno, interseksualno, aseksualno, i zamišljam kako ga dugo, dugo i bolno mučim. Ali šta ću, moram da ćuti i trpim, sve dok ne iskoristim tu čvrstu, zategnutu i mišićavu guzu. Nakon toga mogu da pokažem svoje pravo, odvratno, tretiram muškarce kao stoku, lice i da ga emotivno, lomantično i satko izbacim napolje.

Naravno, nekima nije dovoljan znak, već kreću da se raspituju šta sam u podznaku, u kineskom horoskopu, koja planeta mi je dvanaestoj kući. Toliko tolerantan nisam, te ih odmah izbacujem napolje.

Ali, kao što kažem naša drugarica Sharon Stone, karma, karma, karma uvek dođe po svoje.

U ulici Milana Nedića 24/3, nekada Maršala Birjuzova, živi policijski inspektor u penziji, Živojin Aleksić.

Prevremeno se penzionisao kada je Dušan Mihajlović postao ministar policije u januaru 2001. godine. Svima je govorio da neće da radi za izdajnike Srbije i da bi se pre ubio nego da mu „ovaj“ bude šef.

Bio je član SK od 1986. godine, a član SPS od samog početka. Kasnije je svima govorio da Slobu lično poznaje. To je uvek ubacivao u razgovor na slavama i na drugim okupljanjima, dok bi opozicionari okretali glavu da ih on ne vidi i prevrtali očima. U njegovom prisustvu niko nije glasno kritikovao vlast i predsednika, ne zato što nisu želeli, već nisu smeli.

Nikada se nije ženio. Na pitanja zašto, odgovorio bi da je oženjen za službu. U komšiluku se pričalo da je izuzetno surov i da uživa da tuče ljude, naročito „zabludelu, izdajničku“ omladinu koja „umesto da uči škole remeti javni red i mir“. Javno se hvalio kako je tukao Vuka Draškovića u zatvoru 1993. godine i da mu je to bio najsvetliji trenutak u karijeri.

Preživeo je dva infarkta. Prvi kada su uhapsili Slobu krajem marta 2001. godine, a drugi kada su ubili Slobu u Haškom kazamatu marta 2006. Treći umalo nije doživeo kada je ugledao tablu s imenom Milana Nedića na zidu svojoj zgrade. Srušio se na trotoar i držeći se za grudi kroz veštačke zube prosiktao: „Četnici i njihova izdajnička kopilad. Jeb’o vas Milan Nedić“. Razmišljao je da proda stan i da se preseli, ali je od te ideje na kraju odustao.

 

Pri bludnoj svesti i pomućenoj pameti, ja, Predrag M. Azdejković, rođen leta gospodnjeg 1978. na polaganje rize Presvete Bogorodice 15. jula u neprijateljskoj Nemačkoj od nepoznatih roditelja, a usvojen od Rista Radovića i Jelenka Mićevića, koji su me vaspitavali, izdržavali i sve do njihove smrti voleli kao sina rođenog, u pero porodičnom advokatu Slobodanu Milivojeviću diktiram ovaj testament.

Dragi moji mnogobrojni ožalošćeni,

Znam da vas moja prerana smrt u cvetu mladosti nije mnogo iznenadila, jer ste se često pitali kako me do sada nisu ubili. Jedino što mogu da vam kažem jeste da su me Bog i porodična slava Prepodobni Sisoje Veliki čuvali. Ali mi se čini da me sreća napušta. Neprijatelj se približava. Stežu obruč oko mene. Osećam im smdrljivi dah za vratom.

Dok sam čitao jubilarno stoto preteće pismo, u kome mi Dragan iz Beča kaže da sam „raspala pederčina“ (sve mi diraj, ali izgled nemoj) i šta sve pišu u facebook grupi „Стоп квирији“ i „Extradite THE FAGGOT Predrag Azdejković“, odlučio sam da je vreme da sačinim testament, jer kada dođu po mene biće kasno.

Piše: Boban Stojanović  

Text je napisan za sajt www.pescanik.net)

 

Ako mene pitate, 11.jula ove godine bilo je veoma sunčano i tužno. Teško da su takve konstatacije zamislive u svakodnevici, ali postoji toliko teško zamislivih stvari, poput zločina u Srebrenici, o kojima nismo nikada poveli dijalog koji je rezultirao razumnim zaključcima.
Ove godine, pomenutog 11.jula ukopano je tri stotine osam novoidentifikovanih ostataka srebreničkih žrtava. Iskopano isto toliko rupa u zemlji ispred kojih su, pod vrelim suncem Srebrenice, porodice - uglavnom majke, sestre, rođake, supruge i ćerke ubijenih - čekale tabute sa kostima. Iako ne odlazim prvi put, ipak sam prvi put sam otišao da vidim kako izgleda ukop. Na sahranama se uvek sklanjam onog trenutka kada čoveka polažu u zemlju. To je momenat za koji još uvek nisam sazreo. Seo sam negde van mezarja, preko puta iskopane jame, oko koje stoji desetak žena. Onim redom kojim tabuti dolaze, tim redom ih ukopavaju. Preostalo su još dva tabuta da bi na red došao onaj koji su one čekale. I onda, te žene, koje su do tada stajale i sedele veoma mirno, počele da pakuju stvari, da se pomeraju, da hodaju oko te rupe, kao u pozorištu, veoma koordinisano i ne smetajući jedna drugoj. To je bila neka čudna panika zbog trenutka na koji čekaju godinama. Tačnije trinaest godina. Dolazak onih koje voliš može da bude tako različit. Ta panika je bila veoma dirljiva. Kada su doneli tabut, žene su bile sasvim mirne, plakale bez ridanja, tek poneki cijuk - opet sasvim nezamisliva situacija. Pre nego što je tabut spušten u zemlju, starija žena, pretpostavljam majka, zamolila je mladiće koji su to radili, da obriše tabut od prašine. Obrisala ga je rukom, u nekoliko poteza - tabut sa kostima je tako mali. Kroz nekoliko minuta bio je prekriven zemljom.

Iako mnogi žive u zabludi da gej muškarci prate modu, da su njom opterećeni i da se ne pomeraju od televizora na kome se vrti FashionTV, moram da priznam da ja uopšte nisam takav. Ja vam se u modu uopšte ne razumem. Ne znam nijednog modnog dizajnera, ne kupujem tu garderobu, ne umem da složim boje i kada mi neko kaže „Moschino“ ja pomislim da je to začin ili neko egzotično južno voće. Isto tako ne pratim modne trendove u vidu borbe za prava životinja na fer i pravedno suđenje pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, niti organizujem proteste ispred ambasada jer „U Kini jedu pse“. Jedini modni trend koji ja pratim jeste ljudska solidarnost i uvek ću se solidarisati za obespravljenima, prokazanima, neshvaćenima i od ljudskog društva odbačenih, jer je solidarnost uvek u modi. Naročito, ako su ti neshvaćeni i obespravljeni gej ili trans. Zato se ja solidarišem sa slatkom malom neshvaćenom sirovinom iz Kule, Miladinom Kovačevićem - umetničko ime Minja.

U ovom blogu objavljujem eksluzivnu priču šta se u stvari dogodilo tog kobnog 4. maja.

Minja je oduvek bio fino i povučeno dete. Kao mali igrao se lutkicama, tiganjima i šerpama. Često je oblačio haljinice svoje sestre, u koje bi se jedva uvukao jer su mu bile male, i navlačio mamine cipele, dok je ona bila na poslu, i imitirao Lepu Brenu. Ali, ubrzo, pošto je bio napredno dete, nije mogao da ulazi u sekine haljinice i mamine cipelice, te je postao depresivan. Roditelji nisu znali šta da rade, niti su znali u kom grmu leži problem. Da bi ga izvukli iz depresije upisivali su ga na razne sportove. Od boksa, karatea, ragbija do streljaštva i džudoa. Možda ga je bavljenje sportom izvuklo iz depresije, ali ljubav za suknjicama, cipelicama i Lepom Brenom nikad nije nestala.

...onda bar pročitajte tekst koji sledi....

Piše: Boban Stojanović  

 

Ja samo molim Boga, da mi tekst koji sledi ne prouzrokuje lanac neugodnih posledica, poput jubilarnog stotog skidanja Queeria bloga sa naslovne strane, gomile pisama roditeljskih odbora ili neke verske organizacije.

Zato, odmah da vam skrenem pažnju: sadržaj ovog bloga je ekspilicitan ali pametan! Posvećen je sadržaju muških kupaćih gaćica i kao takav, ipak može da bude koristan na +35 stepeni. Ako ga zabranite svojoj deci, vi da obavezno pročitajte.