Poštovani gledaoci, vi gledate vesti u 12 Ruske televizije Srbije.

Moje ime je Ruslana Ruskić.

Vesti dana.

Ruski avion Iljušin pomogao u gašenju vatre nepoznatog porekla po planinama Srbije.

Disciplinska komisija Evropske fudbalske unije, u kojoj nije bilo Rusa, kaznila Partizan.

Ruska eksplozija i požar na ruskom gasovodu kod Sankt Peterburga.

Formirana trojka Amerike, Rusije i Evropske unije koja će biti posrednik u pregovorima Beograda i Prištine.

Stonsi stigli u Rusiju

Vreme u Srbiji isto kao i u Rusiji.

Protiv svoje volje Hanukkah i novogodišnje praznike proveo sam upoznajući se sa predsedničkim kandidatima - kao da ih do sada nisam dovoljno dobro upoznao. Mislim da su namerno tempirali izbore za novogodišnje i božićne praznike kako bi ih upropastili. I prošle godine je bilo tako. Umesto da mi kroz odžak upadne Mladić Mraz, upadali su mi predsednički kandidati. Ali ovo nije blog „Kako su predsednički kandidati ukrali Božić“. Ne.

Nakon što sam se satima družio sa predsedničkim kandidatima – najviše sa Veljom kao što se može videti – došao sam do zaključka da svim srcem, svim organima (naročito maestralnim), svim noktima i živcima, svim dlakama i svim prstima treba glasati za Tomu Nikolića – grobara iz Kragujevca.

Bio jednom jedan zli aga, čiji zulum nije poštedeo nikoga. Čim bi ga neko popreko pogledao, bacio bi ga u najdublju tamnicu, gde bi trunuo bez hleba i vode. Narod je mislio da ima veze sa samim đavolom. Živeli su u velikom strahu od age, mukotrpno i prekovremeno radili na njegovim poljima, i svakoga dana plaćali sve veći i veći danak, i bili sve siromašniji i siromašniji. Noću bi se krišom molili Bogu da im pomogne da se reše zlog age, ali pomoć nije dolazila. Kada su već izgubili nadu, u selo je došao snažni i hrabri junak po imenu Imenjak u kome su videli spas, koji ne beše posebno zainteresovan za ulogu Robin Huda, ali...

Poštovani/e,

Zbog štete koje su izazvale moje fotomontaže Dragana Markovića Palme organizaciji „Queeria centar" u kojoj sam bio aktivan, odlučio sam da iz iste istupim i svu odgovornost i krivicu preuzmem na sebe.

Iako su fotomontaže preuzete bez mog znanja i odobrenja sa mog privatnog facebook profila i objavljene na sajtu e-novine.com, koje su predstavljene kao delo cele organizacije, smatram potrebnim da u ovom trenutku kada se ne biraju sredstva da se blati gej-lezbijska populacija i Zakon protiv diskriminacije preuzmem krivicu na sebe, kako bi organizacija koja se bori za prava čitave gej-lezbijske populacije mogla da nesmetano nastavi dalje sa svojim radom.

Posle pune četiri godine rada, konačno je gotova najnovija knjiga Paula Droelja „Analitičar". Ovo kapitalno izdanje Queeria centra na 510 stranica u tvrdom, najtvrđem povezu predstavljeno je na ovogodišnjem Sajmu knjiga na štandu „Seksualne nastranosti i priključenija" u Hali XIV Beogradskog sajma.

Nakon uspešnih romana „Dnevnik jednog režimskog poslušnika", „Na obali reke Drine sedela sam i brojala leševe", „Mira Marković je odlučila da umre", „Đavo i gospođica Smajlović", „Priručnik ratnog zločinca", „Veštica iz Fonda za političku izuzetnost", dolazi nam ova kompleksna priča o potrazi za ličnom srećom, svrhom života i ispunjenju snova.

Paulo Droeljo nas ovim romanom vodi na jedno čudesno putovanje, gde pratimo zbunjenog i uplašenog glavnog junaka, koji nakon velike lične tragedije gubi tlo pod nogama i pokušava da nađe svrhu u svom životu.

Ceo tiraž je planuo za tri dana, kao i svako čudo, tako da planira uskoro da štampamo drugo izdanje, ali za sve cenjene čitaoce B92 bloga, poklanjamo vam skraćenu verziju ovog romana.

 

Dok sam išao u osnovnu i srednju školu jako su me radovale ekskurzije, jer su bile najlepši i najzanimljiviji deo školske godine. Na njima smo se družili, opijali, drogirali, tuckali, jebuckali i pravili razna sranja. Sve nam je bilo oprošteno jer smo bili mladi i ludi. Bio sam jako tužan kada su ekskurzije otkazivane zbog ratova ili loše ekonomske situacije.

I dan danas se radujem ekskurzijama i za njih imam vremena bez obzira na obaveze, posao, porodicu, decu... Nije bitna destinacija, niti da li je organizuje planinarsko društvo, klub penzionera ili skupština, važno je da je dobro društvo i da je dobra zeza. Apsolutno je razumljivo što sam sa velikim oduševljenjem prihvatio poziv da sa mojim drugarima iz DSS i NS i ostalim patriJotama odem na jednodnevnu ekskurziju do Zvečana. Nije mi čak ni smetalo što sam morao da ustanem jako rano.

Nažalost, uspavao sam se pa sam u žurbi da stignem na autobus zaboravio da ponesem sendvič, grickalice i sokiće. Dobro je da sam se toplo obukao, umotao u šalove, stavio kapu i rukavice, jer je juče baš bilo hladno. Kada sam stigao na dogovoreno mesto, već su svi stigli, a ja sam onako zadihan od žurbe i hladnoće imao crvenije obraze od Andrije Mladenovića, a zbog neispavanosti veće podočnjake od Aleksandre Janković.

Piše: Boban Stojanović  

Dragi drugari i drugarice, potpuno nag pred vama, pomalo se bojim da mislim, a kamoli da napišem, ali – mislim da je došlo vreme svrstavanja!

Nema više prve i druge Srbije, nema više levo i desno, sumnjiv mi je i civilni sektor...

Između jakih nacionalista i verujućih ljudskopravaša gotovo da nema razlike!

Prvi se bore za teritoriju, drugi za neke nad-ideale, uglavnom salonske, a ljudi uvek ostaju po strani.

I sada, budi pametan ili pametna, pa znaj gde da se smestiš.

Ovog leta Beograd je ugostio mnoge poznate face, od trash zvezdica „Eurosonga“, preko Stinga spremnog za penziju, do mega frajera Lennya Kravitza. Ali, nijedno od tih gostovanja me nije obradovalo koliko gostovanje jednog, meni dragog gospodina, koji krajem svake sezone posećuje naš grad - SALE. On je velika zvezda. Ludim za njim, kao i mnogi drugi, i u njegovom prisustvu gubim kontrolu, vrištim i bacam grudnjak na scenu. Svuda je oko mene. Na svakom ćošku prepada me kao manijak, visi u svakom izlogu i mami da iz dubine novčanika izvučem karticu, koja konstantno boluje od opekotina prvog stepena, da je koristim sve do njene smrti. I umrla je u najgorim mukama, u cvetu mladosti. A zašto?! Zbog krpica.

Pošto sam iz dozvoljenog ušao u nedozvoljeni minus, iz koga sam se brzo prebacio u onaj minus kada vam na vrata pošalju batinaše da naplate dugovanja, morao sam pod hitno da se bacim na traženje second joba. Bolje mi je bilo da sam kupovao u second handu shopu.

Piše: Boban Stojanović  

Ma, ko još može da u Srbiji govori o moralu!?

Neki će svoju političku moć potvrditi pljuvanjem po pederima, drugi će ćutati o mržnji prema Ciganima.

Neki će ići u crkvu svakom prigodnom zgodom da bi se pokazali bogougodni, drugi idu na sve utakmice kako bi pokazali da zaista vole sve što je srpsko.

Među to sve srpsko, posebno spadaju SRPSKA DECA, i to ne sva, nego srpska.

Hijerarhija po pitanju dece je nevidljiva, o njoj se ne govori i ona predstavlja tabu.

Ali....možda je temu potrebno otvoriti.

Recimo, činjenicom da u našoj voljenoj zemlji žive srpska i ostala deca....

Priča o deci je priča u kojoj nema nevinih!

Mrzim zimu. Mrzim leto. Ja bih nešto između, niti mnogo vruće, niti mnogo hladno. Ako može za poneti. Sneg i hladnoća me nimalo nisu obradovali, ali na svu sreću nije potrajalo. Zato sam iskoristio ovaj polu topli period da malo prošetam. Volim da prošetam Tašmajdanskim parkom i da uživam u zelenilu. Šetao sam se polako, nogu pre nogu i uživao u svakom koraku. Kad u jednom trenutku iz žbuna iskoči razbojnik.

- Iju, silovanje, ciknuh glasno.

- Nije bre silovanje, reče razbojnik.

- Što? Šta mi fali? Šta ti hoćeš da kažeš?!, rekoh uvređeno.

- Ćut bre, derpe. Ovo je pljačka. Daj tu Louis Vuittone tašnu.

- Šta si rek'o? Louis Vuittone?

Te reči su u meni izazvale neverovatan bes. Toliki bes da sam razbojniku raspalio takvu šamarčinu, da nije znao šta ga je snašlo.

- Louis Vuittone!!! Stoko jedna neobrazovana. Ovo je Gucci tašna. Kakav si ti to razbojnik kad ne znaš da razlikuješ tašne. Ti si sramota za svoju profesiju. Hajde sad marš odavde da te moje oči više ne vide i da se vratiš tek kada naučiš šta je Gucci, a šta je Vuittone. Marš.

Razbojnik se pribrao od šamarčine i počeo da beži držeći se za obraz.

- I sledeći put kad te uhvatim da kradeš tašne, da si naučio da ih razlikuješ. Jel jasno?! - dovikivao sam za njim i pretio kažiprstom.

Upropastio mi je šetnju. U kakvoj mi to državi živimo kad ni razbojnici ne umeju da razlikuju Gucci od Vuittona. Strašno, apsolutno smo propali kao društvo. I mi hoćemo u EU?!