Mac, mac, mac, - dozivao je svoju mačku Boris Tadić. Na drugom kraju grada u dubokoj ilegali, daleko od pristojnog sveta Vojislav Koštunica je dozivao svoje mačke dok se divio novom ukrućenom Avalskom tornju, ali je to neka druga priča.

Sa peškirom na glavi u bademantilu, Boris je išao kroz rezidenciju i dozivao svoju mačku Micu koju je usvojio pre tri godine.

- Mac, mac, mac, dođi maco da pijemo mleko.

Mačku je dozivao, ali mačke nigde nije bilo. Posle pola sata dozivanja morao je da odustane i da isfenira kosu. I onda se čuo strašan vrisak. Opet je našao novu sedu. Neka tri sata se nervirao zbog nove sede i onda se setio mačke Mice.

- Gde je ta mačketina?!

Protiv svoje volje Hanukkah i novogodišnje praznike proveo sam upoznajući se sa predsedničkim kandidatima - kao da ih do sada nisam dovoljno dobro upoznao. Mislim da su namerno tempirali izbore za novogodišnje i božićne praznike kako bi ih upropastili. I prošle godine je bilo tako. Umesto da mi kroz odžak upadne Mladić Mraz, upadali su mi predsednički kandidati. Ali ovo nije blog „Kako su predsednički kandidati ukrali Božić“. Ne.

Nakon što sam se satima družio sa predsedničkim kandidatima – najviše sa Veljom kao što se može videti – došao sam do zaključka da svim srcem, svim organima (naročito maestralnim), svim noktima i živcima, svim dlakama i svim prstima treba glasati za Tomu Nikolića – grobara iz Kragujevca.

Ivana, javno te molim, ko god da si, da ovoj stoki, idiotu i kretenu od čoveka ne oprostiš. Molim te prijavi ga policiji zbog ovog vandalskog čina. Molim te Ivana, učini to!

Predrag Azdejković

Slika Spiridona Kopicla

Na domaćem tržištu trash književnosti pojavila se nova knjiga pod nazivom „Slika Spiridona Kopicla", autora Predraga M. Azdejkovića. Reč je o delu koje na sasvim jednostavan, ali potresan način čitaoce vodi kroz avanture jednog ambicioznog mladića, koji je vremenom zbog svoje ambicije dušu prodao Đavolu. Knjigu možete nabaviti na svim kioscima za samo 299 dinara.

Odlomci iz knjige

...

Rođen je uz velike muke jedne oktobarske večeri 1958. godine. Pupčana vrpca je bila obmotana oko njegovog vrata koja ga je davila. Doktori su ga jedva spasili i plač Spiridona Kopicla začuo se porodilištem.

Bio je jako usamljeno dete. Nije se družio s decom iz komšiluka, jer su ga ismejavali zbog njegovog prezimena i zvali ga Spira kopile. To je jako uticalo na njega i kako će vreme pokazati ostavilo jako puno posledica na njega.

Ja protiv tradicije ne mogu. Razmišljao sam da li da pišem blog o 'aljinama, razmišljao i na kraju odlučio da ipak ispoštujem tradiciju i dam svoj sud.

Sinoć sam na twitteru napisao da modna policija treba da stoji na početku crvenog tepiha i vraća kući sve one koji su se loše obukli, a takvih je bilo mnogo. Zato vam prvo predstavljam modne grozote sa crvenog ćilima:

(click na sliku radi uvećanja)

 

Natalie Portman: Jeste da nosi Dior haljinu iz 1954. godine, ali ovoj haljini je mesto u sredini 20. veka a ne na crvenom tepihu 2012. godine. Zli jezici bi rekli da nije imala para za novu 'aljinu, pa izvukla neku sa tavana.

 

Prvo su tukli pedere i lezbejke na gej paradi, a ja se nisam pobunio,
jer nisam bio bolesni peder ni bolesna lezbejka.

Zatim su upadali u romska naselja, a ja se nisam pobunio,
jer nisam bio smrdljivi Ciganin.

Zatim su rušili spomenike na jevrejskom groblju, a ja se nisam pobunio,
jer nisam bio gramzivi Jevrejin koji vlada svetom.

Onda su počeli da tuku mene i moju decu, ali tada niko nije hteo da se zauzme za mene
jer sam sve vreme opravdavao i podržavao nasilnike.

Hemoroidi su veoma neprijatni čvorići koji prave probleme u vašoj guzi. Oni se najčešće pojavljuju uz osećaj svraba, ali mogu postati bolni i uzrokovati krvarenje. Ponekad hemoroidi mogu da izazovu zatvor, a priča se da su zabeleženi i smrtni slučajevi. Svako može da dobije hemoroide i sigurno ćete u svom životu sresti nekog hemoroida. Oni se razlikuju po veličini i mogu biti unutrašnji ili spoljašnji. U Srbiji su, takozvani unutrašnji hemoroidi, svuda oko nas i mahom su na vlasti ili na nekoj drugoj bitnoj društvenoj poziciji. Izuzetno ih je teško odstraniti i skloni su mutaciji. Mi živimo u vremenu hemoroida.

UVOD

Još kao mali maštao sam da napišem knjigu. Dok je moja starija sestra bila u školi, tajno sam uzimao njenu pisaću mašinu i, u početku, sa dva prsta kucao svoje prve romane u pokušaju. Posle nekoliko strana sam odustajao, jer napisati roman je veliki posao za koji nisam imao strpljenja. Kasnije sam razmišljao da pišem petparačke ljubavne romane, pošto su oni kraći, ali sam i od te ideje odustao. Biti autor takvih romana i nije neka posebna čast, a moja motivacija da napišem knjigu ogledala se jedino u tome da sam svetu hteo da dokažem da sam pametan. Danas u Srbiji svaka šuša može da napiše knjigu i to sigurno nije dokaz pameti, ali mnogo lepo izgleda kada ispod mog imena na vizit karti piše "književnik". Pošto je roman bio veliki zalogaj za mene, okrenuo sam se kraćoj formi - pričama, tako da je pred vama jedna zbirka koja je nastajala u periodu od 2006. do 2009. godine na Blogu B92.

Posle pune četiri godine rada, konačno je gotova najnovija knjiga Paula Droelja „Analitičar". Ovo kapitalno izdanje Queeria centra na 510 stranica u tvrdom, najtvrđem povezu predstavljeno je na ovogodišnjem Sajmu knjiga na štandu „Seksualne nastranosti i priključenija" u Hali XIV Beogradskog sajma.

Nakon uspešnih romana „Dnevnik jednog režimskog poslušnika", „Na obali reke Drine sedela sam i brojala leševe", „Mira Marković je odlučila da umre", „Đavo i gospođica Smajlović", „Priručnik ratnog zločinca", „Veštica iz Fonda za političku izuzetnost", dolazi nam ova kompleksna priča o potrazi za ličnom srećom, svrhom života i ispunjenju snova.

Paulo Droeljo nas ovim romanom vodi na jedno čudesno putovanje, gde pratimo zbunjenog i uplašenog glavnog junaka, koji nakon velike lične tragedije gubi tlo pod nogama i pokušava da nađe svrhu u svom životu.

Ceo tiraž je planuo za tri dana, kao i svako čudo, tako da planira uskoro da štampamo drugo izdanje, ali za sve cenjene čitaoce B92 bloga, poklanjamo vam skraćenu verziju ovog romana.

 

Jeste li čuli djeco, vjerujte bez šale otvara se škola za pedere male.

Još od malih nogu maštao sam da se ovekovečim. Prvo sam razmišljao da napišem knjigu, ali kad sam video ko sve u zemlji Srbiji piše knjige, shvatio sam da to nije dovoljno. Privlačila me je i filmska umetnost, ali su me Severina i Suzana Mančić pretekle, a ja patim da budem originalan. Pozirao sam raznim umetnicima, ali mi to nije bilo dovoljno. Razmišljao sam kako bi bilo fino da neki besni srbski patriota izvrši atentat na mene, pa da dobijem neku ulicu ili park i tako odem u istoriju. Nažalost, još sam mlad i lep da bih završio six feet under, tako da mi se ta ideja nije dopala.

I onda mi je u pomoć došao Boris Tadić, uspostavljajući novi princip da ko god da lovu za školu, ona po njemu dobije ime.

Za godinu dana, Slobodan Antonić stavio me u usta i nabadao svojim perom desetak puta.

Fini dečaci, poput mene, to ne zaslužuju.

Nisam ja Antoniću ni majka ni žena da me provlači kroz svoje tekstove, nisam mu ni ljubavnica, ni sestra, ni drug....

Najmanje sam nevaspitani učenik veronauke koji bi da pred Antonićem kleči na kukuruzu.

No, kako god, moje je srce veliko...

Ja se Antoniću nudim – ko od majke rođen –u nadi da možemo da prevaziđemo sve tranzicione probleme.

Tekst koji sledi ne preporučujem deci ispod 16 godina.

Moja je savest čista.

Enjoy.

Vaš,

Boban Stojanović