Ove godine filmovi koji su nominovani za Oskara su nedostojni ove nagrade ako ih uporedimo sa nekim prethodnim dobitnicima. Da se razumemo, ni Oskar nije više neka posebna nagrada. Ono što je najvažnije kada je u pitanju Oskar jesu haljine i tepih crvene boje. Ono u čemu naše televizije (mislim na RTS i HRT) jeste da ne prenose dolazak gostiju i šetnju crvenim tepihom, za razliku od Nemaca koji najviše pažnje posvećuju baš tome, čak i šalju svog novinara da komentariše događaj i intervjuiše holivudske zvezde.

Pitanje koje se obavezno postavlja glumicama jeste kog dizajnera nose. Svake godine kada je Oskar u pitanju ja stavljam svoju fashion police značku i krećem u akciju.

Haljine koje sam video na crvenom tepihu su slične filmovima koji su nominovani - mahom nedostojne crvenog tepiha. Zbog svega toga izabrao sam samo jednu haljinu koja mi se dopala i zavredila moju modno ekspertsku pažnju.

U pitanju je Givenchy kreacija koju je nosila Zoe Saldana:

 

Kao i svake godine GayEcho portal, pored muške i ženske gej ikone, bira Homofoba godine. Prošla 2010. godina je bila rodna i plodna za homofobe, te smo imali problem da izdvojimo samo deset. Pred vama je lista nominovanih:

1. Dragan Đilas

Prošlogodišnji pobednik našao se ponovo na listi zbog svoji izjava nakon Parade ponosa, gde je odgovornost za rušenje svalio na gejeve i lezbejke.

 

2. Amfilohije Radović

"Evo, juče smo gledаli kаkаv je smrаd otrovаo i zаgаdio prestoni grаd Beogrаd, strašniji od uranijuma. Nаjveći smrаd sodomski koji je ovа sаvremenа civilizаcijа uzdiglа nа pijedestаl božаnstvа. I vidite, jedno nаsilje, nаsilje tih obezboženih i nаstrаnih ljudi izаzvаlo je drugo nаsilje. Pа se sаd pitаju ko je kriv i tu đecu nаzivаju huligаnimа".

3. tzv. dr Miroljub Petrović

Pokušao je da otvori kliniku za lečenje homoseksualizma, ali u toj nameri nije uspeo. Međutim, uspeo je da se nađe na naslovnoj strani dnevnog lista „Alo".

Nikada mi se nije desilo da primim toliko poruka i poziva pre 9 sati ujutru, što bih mogao nazvati genocidom za moj izgled i svežinu, jer ipak, kao što svi znamo, beauty sleep je svakome potreban, naročito pred javni nastup. Uopšte se ne sećam kako sam odgovarao na poruke "jel dolaziš na exit?", "kad krećeš?", "hajde spavaj kod mene, neću ti ništa"... Na kraju sam besan ustao i vrisnuo: "Jeste li srećni upropastili ste mi beauty sleep, izgledaću kao monstrum pred gomilom obožavatelja i obožavateljki!". Ali je za takve situacije Bog stvorio šminku, puder, korektore za podočnjake...

Javni nastup je predstavljanje bloga b92 na Exit festivalu. Na konkursu za šofera koji je raspisala Jelena Milić (Driving Miss Milić) pobedio sam kao iskusni vozač koji ume da promeni gumu i da startuje auto na gur gur (mislim da sam jedini peder u zemlji Srbiji koji to ume, ali ako znate još jednog slobodno mi pošaljite njegov broj telefona). Našu malu družinu koja je iz Beograda krenula za State of Exit kolima domaće proizvodnje čije se ime ne sme spominjati činile su tri žene razvedene: Jelena Milić, Vesna Knežević Ćosić i moja malenkost. U kolima je ostalo taman dovoljno mesta za nekog seksi autostopera, ali izgleda da su bili suviše uplašeni nas uspešnih i samosvesnih žena, tako da nikoga nismo pokupili.

Originalni naslov: The Fags and morality by Hans Christian Pedersen

Bio jedom jedan peder, koji je jako želeo da se oženi drugim pederom, ali istinski pravim i ponosnim primerkom. Za razliku od drugih, njega nisu zanimale karađorđeva dužina i debljina, nije mario za straight looking i acting, niti za sportski izgled, nije se lažno predstavljao kao biseksualac, a posebno su mu se gadile fraze "pravo muško", „diskrecija obavezna“, „za mene niko ne zna“, „van gej scene“, „normalan za normalnog“, „stop feminizirani“... Želeo je da upozna pravog ponosnog pedera koji voli slike Oskara Vajlda, drame Čajkovskog, opere Karavađa i da ga nije sramota da to prizna.

Pošto u njegovoj bližoj okolini nije postojao takav primerak odlučio je da u jedan veliki kofer spakuje najlepšu odeću i obući i krene na dug put. Roditelju su mu poželeli sreću i puno uspeha u pronalaženju pravog pedera, nadajući se njegovom brzom povratku. Seo je na svoj trotinet i krenuo na dug i neizvestan put.

 

Dobili smo datum - 6. oktobar 2012. Za tu subotu je zakazana "famozna šetnja" u narodu poznatija kao gej parada. Zakazana, ali da li će se i održati?

Sredinom maja meseca od strane Organizacionog odbora Parade ponosa najavljeno je njeno održavanje za 6. oktobar 2012. godine, koju će pratiti Pride week festival u trajanju od osam dana. Parada će ići istom trasom kao i 2010. godine od parka Manjež, Nemanjinom, Masarikovom, do SKC-a. Organizatori su prijavili skup policiji i sada je reč na državi da li će je dozvoliti ili ne.

Ali, pre nego što počnem sa analizom pripremnih radnji za Paradu ponosa 2012, treba na brzinu podsetiti gledaoce šta se sve dešavalo u seriji zvanoj Parada u Srbiji.

Kao što mnogi od vas znaju, jer su pravi ortodoksni blogeri, danas je blogerska slava Prepodobni Sisoje Veliki. Na Saboru srpskih blogera održanom prošle godine izabrali smo Prepodobnog Sisoja Velikog za našeg sveca zaštitnika, jer želimo da pokažemo celom svetu da nismo sisali vesla.

Ove godine po prvi put organizujemo javnu proslavu naše slave i bio bi red, kao što Bog i naša Srpska Pravoslavna Crkva nalažu, da Dejan Restak, kao domaćin bloga odnese kolač ranom zorom u crkvu da se preseče. Kolač smo napravili/e mi prepodobne domaćice s bloga, Jelica Dži, Jasmina Ti, Vesna Kej Ćej i moja malenkost Peđa Em Ej.

Domaćin bloga bi takođe mogao, poštujući viševekovnu tradiciju, da pozove nekog vladiku koji je zadužen za cyber prostor da osvešta i blogoslovi ovaj naš blog i tako rastera svo ovo zlo i naopako što se na istom zapatilo.

 

Jedan sam od retkih koji podržava projekat "Beograd na vodi" a da nisam SNS bot. Ja u tom projektu ne vidim Vučića, Malog, zle muslimane i Arape... ja vidim metal, staklo, modernu arhitekturu... i meni je sve to lepo. Ali ono što mi je lepše od toga jeste histerija koja je nastupila i mene to posebno zabavlja.

Izdvojio bih najzabavnije "argumente":

Arhitekta Branko Bojović: "Mi imamo inženjersku elitu ovde, koja je gradila po celom svetu, kad ova gospoda Arapi, nisu znali šta je lopata. Sve je to stavljeno van upotrebe, da bi neki maketar nama sada ovde objašnjavao kako treba da se gradi ovaj grad, u kome mi živimo...."

Arhitekta Gabrijel Raul Penja za NIN: "Shvatam da se „Beogradom na vodi" želi podstaći razvoj grada, ali on bi imao smisla u pustinji kojoj treba dati fizionomiju, a ne u gradu koji već ima istoriju. Ne možeš preslikavati identitete sa drugih lokacija. Ljudi sa strane mogu da razmišljaju o gradskom tkivu, ali lokalne arhitekte ga znaju."

Koje zaključke možemo da izvedemo iz ovih izjava? Osim rasizma arhitekte Branka Bojovića i ugruvanog ega, ja čitam ovo kao kampanju kako bi se lokalne arhitekte ugradile u projekat iz kog su, sram bilo Arape, izostavljeni. Sve bi to bilo OK, da se ne okrenemo i pogledamo na šta liči Beograd!

Dok uvežbavam stavljanje kondoma bez ruku, što je izuzetno važno znati ako ste domaćica kao ja, jer su nam ruke non stop zauzete pranjem sudova, kuvanjem, peglanjem, pravljenjem kolača, brisanjem prašine i drugim kućnim poslovima, ruke (svih deset prstiju) koristim da napišem ovaj blog posvećen 1. decembru. Često se pitam da li je 1. decembar Svetski dan borbe protiv AIDS-a ili Dan deljenja besplatnih kondoma i promocije Durexa? Ali kako god bilo 1. decembar je svakako dan kada se uzaludno potroše milioni na ponekad kontraproduktivne kampanje.

Danas je građanima podeljeno 40 hiljada kondoma, 100 hiljada brošura, 200 hiljada džepnih kalendara, 20 hiljada bojanki, 10 hiljada lifleta i 5 hiljada plakata. Kao što se deca raduju Novoj godini i Božiću, tako se štamparije obraduju 1. decembru. Godišnji izveštaji Anti-Aids organizacija će biti puni akcija a donatori zadovoljni, što će se pozitivno odraziti na njihov budžet. I dok ceo svet priča i upozorava na epidemiju naši zvanični podaci pokazuju da toga kod nas skoro i da nema. Ja ne mogu a da ne pomislim da je HIV epidemija izmišljotina kao i globalno zagrevanje.

Obiliću, Obiliću, ko nam crkve pali,

Čij’ su to, čij’ su to ludi ideali,

Plači zemljo voljena, plakaćemo svi

Oj Kosovo, oj Lazare, šta dočeka ti.

By Ljute Grmečlije

Ovaj blog posvećujem svim srpskim krajišnicima u egzilu, koje je RTS dočekao pre skoro 11 godina s pitanjem kojim dobrom domaćine, koji su sa sobom doneli svoju kulturu i običaje, i koje tolerantna Vojvodina koristi kao izgovor za sve svoje radikalske nevolje. I dok se neki spremaju za Exit, drugi za Guču, a treći i za jedno i drugo, ja se spremam za još jedno Dugino poselo.

Ja protiv tradicije ne mogu. Razmišljao sam da li da pišem blog o 'aljinama, razmišljao i na kraju odlučio da ipak ispoštujem tradiciju i dam svoj sud.

Sinoć sam na twitteru napisao da modna policija treba da stoji na početku crvenog tepiha i vraća kući sve one koji su se loše obukli, a takvih je bilo mnogo. Zato vam prvo predstavljam modne grozote sa crvenog ćilima:

(click na sliku radi uvećanja)

 

Natalie Portman: Jeste da nosi Dior haljinu iz 1954. godine, ali ovoj haljini je mesto u sredini 20. veka a ne na crvenom tepihu 2012. godine. Zli jezici bi rekli da nije imala para za novu 'aljinu, pa izvukla neku sa tavana.