јер ….. свака прича наћиће оног за кога је испричана (Момо Капор)

оваква прича се пише од досаде, кад животна динамика стане и кад не знате шта ћете са собом, па седате за компјутер да учините нешто од својих сати и својих дана, а испод прстију вам се рађа свет који вас читавог обухвата и увлачи у свој вртлог желећи да наслутите крај томе.од такве чежње ,ето, настаде и ова…

присет на тему . .УНУК - син од кћери, ја Наумов . . . брата Радокејовог

умислих, а она ние устела , Зорка, сестрамиодујака покојнога, да слику Наумову од још кад се оно Шербан изПариза  вратијо био уСело нам , па куму својему , берберу сеоскоме, намолово изглед му, поклонимо новосацком легату П, Бељанског и тако је на увид и шири даднемо да не тавори у мраку закључане дедовске куће препуштена мемли зидова, завеса,тепиха и црвоточног собног мобилијара јер ,убеди ме поводљивог да ако и ЊУ склонимо из куће биће то дерогативан чин према Претку и свему што нам је од њега у сећању везано за кућу некад животом пуну остало . . .

или овако . . . данашње време уопште не разуме у чему је смисао поезије и уопште га не интересује да ли поезија има смисла.додуше историјски гледано поезија је увек била на друштвеној маргини мада је имала часове славе када се појављивала у средишту и била извикивана на трговима,маргина је њена стална природна позиција.цветала је у доба боемије које су спољни знаци били пиће,кафане,скандали ,била је она побуна против задатих духовних и социјалних околности живота а најважнија јој институција била кафана ,место за слободу,социјалну равноправност,људску комуникацију.међутим у времена данашња, транзициона, логично је да таква институција изумире.формално слободе су све веће а у суштини тоталитаризам јача.у таквом окружењу појединац без помоћи бога тржишта је губитник без икакве могућности за боемску побуну па сњим је и поезија остала у простору празном.. ..

читам прибелешку у Дневниками из фебруара 2006. . . . када сам оно, рачунавши да ћу кашњењем на a Party, самољубив, обезбедити неподељену пажњу, сви су већ били пијани или урађени на неки други начин.владало је наиме опште расуло ,но уочих Noru која је фломастером вијала Једног да јој се потпише на обнажену дојку.знао сам је из виђења у бару где сам се у царству штангле опуштао уз пивкана . Зналац морнар на оверкрафту за Сицилију убеђивао ме је да је репертоар њенух услуга много шири јер одрастајући у беди и поразу,пијанству,тучи и злостављању,у гадости и очајима је на време схватила да јој нису потребни туђи редундантни укази да се може јахати и на таласима космичких сила а не сатрти се у судбином јој додељеног родног окружења.. . .

угодинама сам кад се времена има на претек па не остах индиферентан на сазнања напабирчена исвецки медија које преплавише текстови нутрициониста, лекара и стручњака опште праксе који нам, слуђеном народу, надугачко и нашироко предочавају зла црвеног и димљеног меса те сланине и чварака.укратко, најновија кампања, коју је иницирала Светска Здравствена Организација, а коју су оберучке  прихватили и коднас: указује  да су све напред поменуте канцерогене намирнице. е . . . . .домојега.

наспрам традиционалних облика веровања и језичких формализација их,они,духом у потрази, теже да дају подршку сумњивцима који не следе језик Цркве као пуки одјек прошлости,у размерама језичких слика и освешталих сижеа,него наслућујућ сложене поступке религиозне игре и драматизација,ироније,патоса,меланхолије и нарације која излаже каталоге постисусовског постојања,јалов труд улажу да се дорека Догме домогну.

( из циклуса . . . Водопрци)

ево неки дан навршило се 1553 ноћи како сам зарад бунта политички неусаглашених либијаца преко дебелог моора бродом бежећи докопао се обала малте да би ме тамо широко раширених ноогу дочекала увек насмешена Сина, конобарица из биртије харбура валетиног, повремена ми одраније прцаљка, речима

(присети су једини залог  да заиста постојимо)

стрининусам дапроститепичку случајем угледао кад се оно збицикла насдвое скљасмо на друму из винограда уСело.наиме ја бијо на летњем школском ферију па мојима помаго у винограду а и она тог дана дошла наиспомоћ у окопавању и кад је ишла поводу на извор преврне ногу па се ја понудих да је одвезем докуће да метне завој.седне она на штанглу онако сва округла и за уватитије, па се залепи дупетом нузмене ка сицу, амојмисе ома диго.

да ли зарад окружења ми, или пак пар чаша жестине сркнуте у пријатном друштву, често у кошмару  снова који потом уследе наслутим нешто као тихи јецај који ми с’воде  Дунава ту ома под прозором смештаја уху све глувљим допре и онда ми осетљивом севну мозгом лажљиве причице овдашњих које указују