(полуаприлскими дневник, 2014.)

1 април

......... 

Унуци нам шаљиви, а ја, деда наиван, па ме са пар првоаприлских досетки усмерише размишљању,но наседох им, како је и обичај, а њих двое уживају. Лепо је бити предак, по ко зна који пут констатујем оно знано . . . Није  важно  кога  ти волиш,  него ко  воли  тебе.

.........

(из циклуса Друмошети)

догађај оком ћу колао је подуго новим садом у форми сокачких олајавања да би на веродостојности добио тек од када је интерес за чланове породице г.Марић Милоша побудио и шире занимање публикума.угледни житељ града Милош својом породичном прц активношћу заслужио је ето да га и покољења помињу обзиром да скраја 19.века изроди са својом супругом Маријом кћер Милеву која опет с почетка 20. века с’ ,и шире знаним, проф Ајнштајном, мужем, у историју се убележи, трајно. 

ројевитост мисли моје

пред Вама што ево стоје

богатије би ми биле

куцањем се погубиле

неволим кад недосањам снове па онда цео дан калкулишем шта је могло да буде уњима докраја.ја уснове уствари неверујем (баш увек).унеке баш да.него, несањам ја одувек, него одскора, како кљокнух,телесно (и полно).

слика о било којем окружењу се битно разликује у зависности од тога да ли га обилазите систематично или,као ја, банете у пар карактеристичних места, збирнете у себи утиске о њима па их комплетирате читањем већ написаног тјст  нечијим стеченим предоџбама неодређеног и мутног порекла . . . слутим, за овај мој састав, казала би гђа Љиљана Шоп, књижевна критичарка