(листањем породичног дневника у поводу .....170 годишњице 12 јуна)

седим неки дан у стану блиског рођака , пијуцкамо освежење од врелине овог јуна коју уз помоћ клима уређаја подносимо ,са прозорским погледом на Петроварадинску тврђаву, у вишеспратној кући саграђеној с'почетка седме деценије века претходног на месту Brukšаnca (некадашње војно утврђење на бачкој обали Дунава чија је посада чувала понтонски мост ка Петроварадинској тврђави ) тик крај данашњег Варадинског моста и докони листамо напабирчене остатке дневничких записа деде нам Стевана (кадгод исчепрканих у породичној заоставштини) а насталих управо у ове дане јуна поодавне 1899 г. у поводу пола века од 12. јуна 1849. године када је Нови Сад  умало сравњен са земљом ,а Породица нашег Претка остала без некретнине , те опљачкана.

Увек буди песник, па чак и у прози. - Charles Baudelaire

затекнем себе често како трагом поетског заноса, на таласу сензибилитета те рукописом контролисане имагинације , безуспешно вијугам слутњом могућег дорека ми умишљаја.

(сећања су веома важна обзиром да прошлост не можемо мењати)

ново ми животно окружење (Београд - је бооте ) тамо с'почетка седме деценије века зглајзнутог било је каписла да усталим прца. а како и не би кацмо Цимер и ја цео први факултетски семестар делили параваном преграђену  собу у поткровљу ул Старине Новака (код наглуве бака Олге,пензионерке) са две медицинарке такође бруцошкиње које су исчекивале смештај  ома ту за ћошком у ул 27 марта (студ. дом Вера Благојевић), по души више него добрих, а пуштених, к'о инас двоица, с'ланаца брига родитељских. ми равничари, а оне шумадијске брђанке, напасовасмо се .....сам' тако.

požude svoje nemoj slediti i od naslade se svoje odvraćaj (Sir. 18.30)

тежећи духовном озарењу - сабраности ума, неки од нас помоћ потраже у религији (посети богомољама) други пак исчитавајући писанија на ту тему умних нам претходника који у истој намери својевремено себе анализирајући дорека тражише у обраћању цркви или текстовима својих перу усмерених претходника.и тако у недоглед прошлости је бивало, а све са намером да (сам )себи човек покуша обелоданити порекло греха и недорек смрти - неминовност свачију.

(јер, благословен је онај ко нема шта да каже, а ипак ћути.)

оптерећује ме одскора густо насељени свет мојих дезаинтересираних маштања јер носити се вазда са својом притајеном умишљеношћу је свакодневница високог ризика која ме све мање задовољава својом имагинацијом и умећем да обједини свет око себе (и онај у себи) магијом своје природе.

(дневникми Но : 023-2019)

пристигла зима .снег прикочио аутопутарске радове по Србији. одмарам малко уномсаду од теренских активности ,па ми (повремено) друштво чине исписници вазда изазовима бременити но бројем све проређенији.

( јер...понекад је поглед са стране веродостојнији од указа сведока догађања )

вишеликост увида није плод неблагонаклоности него потреба за што детаљнијом анализом свега чега се озбиљно дотакнемо наравно уз све наше мањкавости у чему има нечег од дискретне светлости сазнања али коју не подвлашћује суревњивост .стога успоставити пре свега корелацију јер тек онда је ствар кохерентна.

(треба умети и да се ништа не каже а да се из онога што се није рекло сазна оно што треба да се зна и што се неказивањем управо казало)

запажах како се, глагољив по природи ,у свакодневним комуникацијама са окружењем све чешће спотакнем у измицањем ми o теми поведеној адекватног вокабулара, тјст правих речи које у таквом часу треба изговорити,  па се потом самотеших да је то, обзиром на животне ми године, посве природно.

(из дневниками)
( затечени садашњицом понекад умислимо да је бекство од себе најгори могући излаз. Али, како ипак понекад побећи.....)

животно окружењенам убило се за пуцање нас по изнутрашњим шавовома па се присетих прочитаног Jung-овог још кадгод обогативши себе сазнањем да није лоше поседовати вербалне способности применљиве за све слојеве људи са којима се срећемо.

(све више, како старим ,склон сам поверовати, да људски живот, та једнопојавна случајност, може и да се учеста. или је то пак само лажна нада подсвестими.)

ништа ново ние да и наше Село, к'о и многа друга, има своје недорек приповетке којима се потпаљује машта житеља, а монотонији руралног живота нуди, у одвајкад присутној сулудости времена ,трагове чари.