- nas ništa više ne smije sablažnjavi ( Г.I.Mandić)
што'с ТЕ се јеб'ле, за неповеровати је, па ћу пробати, наравно уз мало креативне слободе, да Вам препричам. а лако ми ние било ....верујте.

( белешком кафанског доколичења)

                                зашто се небисмо шалили (г. Ф.Бегбеде)

у дане кад теренски одмарам уби ме братее седентарни начин живота за рачунаром (што посао ,што списатељска зависност) , а што је још шокантније, јавља ми се дефицит у способности разумевања оваквог начина живљења који ми је (по свему судећи) одређен наметнутом вољом корона створитеља,

меморијом сећања, крај априлa т.г.

                             у садашњости прошлих времена (г.М.Анђелковић)

ево ме како на моменат застанем у уходаној рутини тренинга сувим веслима на осунчаној пространој нам дворишној тераси (ради растресања мравињања у рукама узрокованог тупаџијским послом за тастатуром рачунара те на тај начин рушећи ниво стреса и фрустрације,на које ме је карантински лимб актуелног мутабилног вируса Covid-a 19 принудио) ,да дурбин помагалом по флори баштенској исконтролишем кретање Унукиног керића, a поглед тај знатижељник уме да скрајне и кроз разређеност суседних живих ограда те уочим по коју комшику склону сунчању, а нагости опредељеној, кад оно, гле млађани комша крај базена к'о одмајке рођен тренира - прескаче конопац ,а да простите , вршњак му се баш разигро....

- шта уосталом може да изгуби онај ко је већ изгубљен у стварности која га окружује (г Писарев Ђ.)

има година како се овакав наш разговор баштенски одвијао јер нам плацеве кућне дели само метер висински шимшир ограде па се преко ње издиванимо онако у пролазу - баш се нервирам џигерица ми у мени дркти одједа (жали ми се комша Судија у пензији) кад слушам и гледам тв вести , Свет полудео начисто ,а ти - па ја и немам каде да у поменути екран пиљим радим по цели дан а и ноћна шихта ме апи почесто -па ко те тера да радиш оматорио си седи ко ја у поензији -па да се и ја једим и џигерицу тресем боље ми се бетонима бавити - па дообро како оћеш, а ја се баш једим.

                 jer u snu zaspati donosi buđenje u nekom drugom životu (г. С. Павић)
прижељкивао сам одвајкада медитацију на врелу испупчене воде што би чинило неоноар приче узбудљивим и атрактивним за умишљај читаоца, али ми се то не остварује ,нити ће, замагљујући ми перцепцију бинокуларног указа сиве свакидашњице,неминовности на коју сам осуђен.

-најволијем сетити се нечега што је било прије 50 и више година па онда то прибележити нека нетко некада чита ( г.Б.Ћосић)

зависник сам фото записа а навуко ме наст. физике Башић у основној шк 1957 г . прегршт сам их сам шкљоцнуо- те правио (црно -беле) у шк.фото лабу ,биле су излагане на паноима у ходницима школе ,скупљао их у кутије од ципела и онда.... временом...завршавале су на тавану куће нам у сандуку са јасно обележеним подацима о садржају истих. но разлог овој причици је једна фотка али не из мог времена него генерације ми испред, садржај је то другачије сандучине, али урамљених породичних фотки ( пренета код нас у кућу кад се тамо крајем осме деценије века прошлог рушила дедина кућа са књиговезницом а никог од наследника их нису занимале ,па ја покупих и уз постојеће сандуке на тавану нам прикључих) обзиром да су ми преци (рођењем н-сађани),  припадајући грађанском сталежу, придавали пажњу тој (тада) новини обележавања трајања и кад их не буде више, те тако скоро,

(сећања су веома важна обзиром да прошлост не можемо мењати)

ново ми животно окружење (Београд - је бооте ) тамо с'почетка седме деценије века зглајзнутог било је каписла да усталим прца. а како и не би кацмо Цимер и ја цео први факултетски семестар делили параваном преграђену  собу у поткровљу ул Старине Новака (код наглуве бака Олге,пензионерке) са две медицинарке такође бруцошкиње које су исчекивале смештај  ома ту за ћошком у ул 27 марта (студ. дом Вера Благојевић), по души више него добрих, а пуштених, к'о инас двоица, с'ланаца брига родитељских. ми равничари, а оне шумадијске брђанке, напасовасмо се .....сам' тако.

трагом дневничкогми записа 

свака прича у размени губи нешто и добија нешто ( Д.Великић )

сама чињеница да је обичај једноставно понуђен, без неког посебно уверљивог разлога, не значи да га треба прихватити обзиром да могу постојати разлози да одбијете нешто што постоји без разлога.нема потребе упуштати се у расправу с људима који сматрају да је било које мишљење о неком питању добро као и свако друго, пошто таква не постоје.