B92 Blog

Danas je deset godina kako je umrla moja majka.  U mojim godinama to je sasvim normalno i tako i treba i da bude,svako u svoje vreme, red je ispoštovan. Nema drame, nema tragedije. Nešto dečije u nama htelo bi da svi živimo sve vreme, paralelno, u šreh, iskošeno...sve su to razne koncepcije vremena koje nam se javljaju kad se uhvatimo u koštac sa smrću i njenom neminovnošću. Ne toliko našom smrću, koliko onih koje volimo, čija smrt zapravo i ne postoji jer je deo našeg zivota  i tek  sa nama može da nestane.

   O tom vremenu, tom komadu vremena od deset godina, toj celoj jednoj deceniji htela sam da razmislim. Prošla je munjevito s tačke gledišta nestanka moje majke: kao da je bilo juče, kao da nikad nije ni otišla. Noćas sam je opet sanjala i kao što je ona govorila za svoju majku, kad bi je sanjala: dobro je sanjati baba Živku, to je uvek dobar znak. Ja bih rekla manje sujeverno da je to znak odvajanja i sazr

Ovih dana je godisnjica Vukovarske tragedije

Dana 23. novembra u u 14 sati u konferencijskoj sali Skupstine grada Beograda odrzace se "Javna diskusija o odgovornosti za rusenje Vukovara". Tribinom ce biti obelezen 18. novembar dan secanja na zrtve Vukovara. Cilj tribine je da se pokrene javna debata u Srbiji o odgovornosti za rusenje ovog grada 1991. godine.

Pogledajte na ovom linku PDF o novijoj istoriji tog grada

 Povodom smrti Patrijarha Pavla

vesti B92

Zaista mislim da je preterano za jednu multietnicku sekularnu drzavu kakva bi trebalo da je Srbija.
 Patrijarh Pavle je zeleo da se povuce sa javne scene s obzirom na zdravstveno stanje ima tome vec godinu dana ali njegova molba nije usvojena.
Srbi vole da slave smrti kaze mi moj prijatelj stranac . Ja uopste ne znam sta se u toj religiskoj posmrtnoj euforiji slavi. Ne umire patrijarh svaki dan, ali  skoro svaki dan moze da se nadje razlog za zalost i religijsko slavlje, ako je u tome poenta. Covek je umro prirodnom smrcu, ocekivalo se, nije obavljao svoju duznost vec duze vremena.
Pitam se sa strahom da li ovi rituali nesto drugo znace, i cemu nas vode.

Ovako je to bilo;

U četvratk 29.10. je postavljena skela i zid je okrečen i plan je bio da deo crtanja počne u petak ,što se i desilo(crtala su dva naša crtača,dok su stranci tek taj dan stigli).I tako na tek započetom zidu, preko noći ,petak na subotu, su osvanouli natpisi Kosovo je Srbija I Nema predaje bez ikakvog potpisa.Pošto su sa nama crtala tri stranca mi nismo mogli da rizikujemo  da im se nešto u subotu desi ,morali smo da se preselimo na drugu lokaciju koja je bezbedna.Policija je uzela zapisniki rekla da oni ne mogu da garantuju bezbednost i tu se završilo.Kad su stranci otišli u nedelju, mi smo završili zid na Grafickoj školi.

Lično ja ne vrujem da  bi se nešto katastrofalno desilo da smo crtali tu

na srpskom, in English

  Dozvolicu sebi emotivnost s obzirom da je Marina Abramovic, na kraju svog predavanja u Torinu o svom zivotnom delu, pustila poneku suzu.
Poverovovala sam joj: svaku rec koju je rekla, svaku suzu koju je pustila: dosta reci i ne previse suza. Ne samo sto sam joj  poverovala vec sam se i identifikovala s njom, s njenim pokretima, porukama. srpskim akcentom na savrsenim engleskim recnikom. Njenom globalizovanom govoru, nomadizmu i naravno sva ta mesta i ljude koje imamo zajednicke: od imaginarnih do zivih. Cak i neke bitne razlike su me priblizile njenim emocijama i radu.
     Ova svetski poznata umetnica  koja ce sledece godine imati veliku retrospektivnu  izlozbu u MOMA-i  je zaista u zadivljujucoj formi: fizickoj i mentalnoj. Toliko sam cula o njoj od ogovaranja to umetnickih prikaza! Pratila sam njen rad sve ove godine, jos od sedamdesetih u Beogradu kad je Beograd bio