B92 Blog

I eto mene opet. Dosta je vemena prošlo i mnogo toga se dogodilo. Događaji su prestizali jedne druge. Nije bilo vremena da nađem sebi pet minuta mira kako bi analizirala sve. Mašina radi bez obzira da li ste prisutni ili ne. Bolje bi vam bilo da ste prisutni jer vrlo lako možete propustiti nešto i mašina vas može samleti pre nego što se probudite. A uvek se nešto bitno događa.....

Na kraju krajeva nije ni bitno šta se dogodilo, već šta sam ja naučila iz toga. I to je prva stvar koju sam naučila. Naučila sam još da  nije dovoljno samo verovati u nešto već i ozbiljno raditi na tome u šta verujete a ono što će vas očuvati na tom dugačkom putu je vera. Jedno bez drugog ne mogu da žive. Naučila sam da treba da verujete u svoje instinkte čak i onda kada vam oni daju signale koji vam se ne sviđaju. Sada takođe znam da je strah vaš najveći neprijatelj i da će vas često nagoniti da radite pogrešne stvari. To je onaj đavo koji živi u nama. Ime m

Da se razumemo ‘oma na početku. Ja nisam nikakav vernik. Pod tim podrazumevam redovne posete crkvama, beskonačne postove, upražnjavanje crkveno propisanih rituala i običaja, beskrajne molitve i nadu da će Bog svevišnji rešiti moje probleme. Da li me to čini nevernikom? Ne. Da li to znači da mislim da su oni koji upražnjavaju sve ovo gore pomenuto manje vredni od mene? Ne. Da li to znači da sam ja manje vredna od njih? Ne.

Svoje zanimanje za religiju sam zadržala na strogo fenomenološkom i istoriskom pristupu i došla sam do zaključka da sve vere suštinski propovedaju isto ali na različite načine. Cilj je isti. Napraviti bolje ljude od nas. Ja sam, naravno, prvo upoznala hrišćansku pravoslavnu veru i filosofiju jer sam od svog detinjstva bila okružena njom ali sam tokom života upoznavala i druge vere na ovaj ili onaj način. Trenutno sam u Egipt

Pre nekih 10-ak dana sam imala na kursu jednu devojku koja je do najsitnijih detalja apsolutno kopirala sve što ja radim. Sve vreme kursa sam morala strogo da vodim računa šta radim, kako se ponašam, šta govorim i sa kime razgovaram o čemu. Odmah mi je bilo jasno da će svaki trenutak proveden sa ovom devojkom biti moj ultimativni test. Moje ime će stajati na njenoj licenci i ja ću biti ta koja je odgovorna za sve dobro ili loše što ona uradi kao ronilac ali i kao ličnost.

Roditelji ne dobijaju svoju decu u kompletu sa manualom za održavanje i gajenje. Od tog trenutka oni su prepušteni više-manje sami sebi i vaspitanje i gajenje dece postaje životni poziv roditelja kojim se bave 24 sata dnevno. Deca su „blank slate“ po kojoj piskara svako ko je na bilo koji način uključen u njihov život. Jedna stvar je

by Katja T.

I tako još jedan dan prolazi dok ga ja čekam a imam previše ponosa da bih vrisnula koliko mi nedostaje i koliko mi treba. I ne znam da li to radim iz straha ili zbog ponosa...ali i ponos je proizvod straha. Plašim se da ću svojim potpunim razotkrivanjem postati totalno izložena i ranjiva. Ponos mi je poslednja linija odbrane. Ne znam koliko dugo će izdržati. Sati su predugi. Pokušavam nečime da odvratim svoje misli, ali nikako ne ide. Sve što radim podseća me na njega, svaki film koji gledam gledala bih sa njim, svaki obrok koji pojedem podelila bih sa njim svaki dah koji udahnem predala bih njemu.

A on ne zna ništa o tome.

Smišljam sledeću akciju za odvraćanje misli. Lista je sve kraća. Mogućnosti je sve manje. Da li ga pozvati još jednom ili n

Kada spavam ništa ne vidim, samo osećam. Osećam mirise, čujem zvukove. Onda mi ti zvukovi i mirisi prave slike od kojih su sačinjeni moji snovi. A kada se probudim, oči držim širom zatvorene kako bih osetila mirise i zvukove jutra. Kada sam bila mala to je bio miris topole pored prozora kuće moje Nane pomešan sa zvukom lišća koje je jutarnji povetarac temeljito prebirao dok su gugutke čavljale svoju jutarnju mantru. Zimi se osećao samo miris novog snega palog preko noći a vetar je i dalje prebirao po granama topole koje su, okovane u led, proizvodile zvuk sličan kristalnim perlicama. Kada bih otvorila oči ceo prizor bi nestao. Kako onda možemo verovati svojim očima?

Pustinja je uvek žedna. Žedna je mirisa i zvukova pa ih danju krade od vetra jednim velikim udahom samo da bi ih onda noću sve oslobodila kr

Egipat-jedinstvo suprotnosti. Ako niste na moru, onda ste najverovatnije u pistinji. Ima nešto zeleniša oko delte Nila i to je sve. A pustinja nepregledna i tiha kao i more. Malo je onih koji mogu odoleti Sinajskoj pustinji a pogotovu ja i moje kolege. U pustinji se najbrže spava. Potrebno vam je nekoliko sati sna da se potpuno resetujete. Nije retko da odemo uveče u pustinju, tamo prespavamo i ujutru pravo na brod.

A noću se u Sinajskoj pustinji pričaju najlepše priče i sanjaju najlepši snovi sa zatvorenim i otvorenim očima.

Celo društvo se poređa u krug ležeći na leđima i svako blene u svoj deo neba iznad glave. Onda svako priča priču koja se događa iznad njegove glave.

Jutros smo isplovili oko 4:30h. Krenuli smo u susret prošlosti. Pošli smo na Thistlegorm, engleski brod potopljen u II Svetskom ratu. Noć je topla i mirna. Brod se polako i skoro nečujno izšunjava iz luke. Svako traži mesto gde će odremati sledeća 3,5 sata vožnje. Ja sam se odmah zakucala na strateško mesto-sun deck iznad pramca. Odatle je najbolji pogled na nebo. Dok isplovljavamo, sa minareta se čuje poziv mujezina na Al-Fajar, jutarnju molitvu. Voda ispod nas je crna kao katran i reflektuje odraz meseca i zvezda iznad nas. Dok brod kroji svoju brazdu ona šušti kao Šeherezadinih 9 velova. Ššššsssss, Šššššsssss. Brod se jedva osetno ljuljuška pokušavajući da me uspava dok mi Deep Forest peva sweet

Predstavljam vam Helix nebulu ili "Božije oko" Najseksipilnija pojava za svakog astronoma.

Nalazi se 690 svetlosnih godina udaljena od zemlje u sazvežđu vodolije. Ćestitam vodolijama-progledali su ;-). Nastala je (kao i sve nebule) umiranjem zvezde tipa sunca. Otkivena je 1824 i stara je oko 10600 godina a prečnika je oko 2.5 svetlosne godine.

U našoj galaksiji, Mlečnom putu, ima oko 1500 nebula, ali je samo jedno "Božije oko". U sredini se nalazi beli patuljak koji produkuje toliko svetlosti da i sami gasovi koji su nastali kao produkt eksplozije zvezde sijaju dajući nam nadrealne slike i forme. Priroda je najsavršenije umetničko delo.

Jedna od emisija koja UVEK može da me beskrajno zabavi, nasmeje i totalno make my day je BBC-jev Top Gear. To je bi trebalo da bude ultimativni domaći zadatak za bilo koju televiziju (nadam se da urednici B92 čitaju ovo). To je već dugi niz godina najgledanija emisija na BBC2 i ima preko 25 miliona gledalaca u celom svetu. Ja, inače, posedujem prosečno znanje o automobilima. Znam više od prosečne žene, ali manje od prosečnog muškarca tako da bih mogla reći da ne gledam ovu emisiju zato što su glavna tema automobili već zato što je smatram jednim od vrhunskih ostvarenja TV produkcije a još uvek imam osnovna znanja da mogu da pratim fabulu radnje. Naravno, ni najbrilijantnija produkcija ne drži vodu bez adekvatnih prezentera. U ovom slučaju je to kontroverzna tročlana banda,

Pre mnogo godina sam se našla kod drugarice koja se pakovala za naš put u Tunis. Tu je bila i njena komšinica, prosta žena, sa jedva 8 razreda osnovne škole. Radila je u školi kao čistačica a najduži put koji je prevalila je od rodnog sela negde u Sićevačkoj klisuri do Beograda

Pita ona nas: „Pa di vam je taj Tunis deco?“

„U Severnoj Africi“, odgovaramo mi.

„Pa di vam je ta Severna Afrika?“, nastavlja ona.

„To je tamo južno od Italije i Španije, drugi kontinent“, pokušavamo mi da joj nekako damo nekakve geografske koordinate.

„Lele, lele, će se potepate u autobus do ti T