Jako davno su se dogodili moji prvi susreti sa Crvenim Morem i njih se sada sećam samo kada dobrano začeprkam po svojim fijokama u mozgu.

Pre neki dan sam nabasala na tekst nekoga ko je sve to doživeo po prvi put i momentalno me vratio  to vreme. Autor, na žalost ne želi da mu se ime spomene (iz meni totalno nepoznatih razloga - ali poštujem). Objavljen je na web site-u hrvatskog časopisa Scuba Life i uredništo mi je dalo dozvolu da ga u celosti prenesem vama.  Dakle, ovako je on doživeo Crveno More:

Dakleeee…priznajem. Opet sam pregazila svoju zakletvu datu samoj sebi “Nikada se više neću tako zarakijati”!!!! Zakletvu,  po pravilu, uvek izreknem dan posle dok ispijam hektolitre vode začinjene sa 2-3 Brufena u zavisnosti od jačine glavobolje. Stalno mi se vrti u glavi "što piješ kad ti škodi, ko će kući da te vodi?" Kako pomerim glavu tako mi se ceo svet zatalasa, pa onda zatvorim oči i talasanje prestane a glavu više ne pomeram bez preke potrebe. Nekako se polako, bez naglih i nepotrebnih pokreta, izvučem iz kreveta pa preko odeće koja je razbacana po podu se nekako odvučem do kupatila gde pred ogledalom ponovo otvorim oči ne bih li sagledala posedice predhodne noći.

 Kada se jednom nađete u Egiptu, po bilo kom osnovu, imaćete potrebu da postavite mnogo pitanja a na mnoge od njih nikada nećete dobiti zadovoljavajući odgovor. Najčešći odgovor koji ćete dobiti je “To je jednosavno tako”. Neki će možda i pokušati da vam daju neke odgovore ali će mnogi odgovori na ista pitanja biti potpuno različiti. Ja sam ovde čula i videla toliko nepojmljivih situacija da ponekad ni ne želim da pričam o njima jer se bojim da mi niko neće verovati.

Ovo su koordinate pupka sveta. Na ovom mestu Zemlja još uvek nije završila magiju stvaranja. Ovo mesto se zove Galapagoska ostrva. To je uvek otvorena knjiga postanka, evolucije i modela opstanka svega na Zemlji – od kamena do čoveka. Njena poslednja stranica još nije napisana. Hefesova kovačnica ovde radi punom parom u 3 smene bez praznika i crvenog slova.

Evo, upravo sam dobila od moje sestre poruku na FB koja me izveštava o poseti familiji u cilju obeležavanja slave SV. Jovana....moram priznati jedna od mojih omiljenih. Uvek me spopadnu neke melanholične misli kada mislim o ovoj slavi. Ona obeležava kraj sezone slava tako da mi je svake godine ova slava uvek nekako izgledala kao oproštajna slava za tu sezonu pa se iz ovog razloga uvek razlikovala od ostalih. I tako u sred tih melanholičnih evociranja uspomena na temu „al se nekad dobro jelo BAŠ“ sestra me preseče pitanjem „by the way....kakvo je to katastrofalno nevreme bilo tamo?“ i ja počnem da se smejem. Ni sama nema pojma koliko puta sam čula to pitanje u poslednja dva dana.

Da li vam se ikada desilo da ste plakali od lepote. Da li ste ikada doživeli da umetnost izazove tu emociju u vama. Ja sam sinoć plakala. Od lepote. Opet. Retko mi se dešava da nečija umetnost uspe da nađe to specijalno mesto odakle izvadi taj specijalan osećaj ultimativne lepote koji se izliva svuda po vama sa vašim suzama.

Često ljudi plaču kada čuju neku pesmu koja ima tekst sa kojim mogu da se poistovete ili ih podseća na neki događaj iz njihove prošlosti ili....nešto tome slično. To ne mora u svojoj suštini biti vrh umetnosti. To je nešto što samo u vama rađa tu emociju i nešto što je samo vaš doživljalj. Vrhunska umetnost izaziva istu emociju uzvišenosti kod svih onih koji su imali sreće da je dožive. Neke podigne toliko visoko da im ne preostaje ništa drugo nego da plaču.

Washington, DC, Metro stanica hladnog januarskog jutra 2007.g. Čovek na violini svira Bachovo delo nekih 45 minuta. Za to vreme, približno 2.000 ljudi prodje stanicom, većina na svom putu na posao.

3 minute nakon što je počeo sviranje, sredovečan čovek uočava muzičara koji svira. On usporava korake, zaustavlja se par sekundi, a zatim žurno odlazi kud je namerio.

4 minute kasnije:
Violinista prima

I eto mene opet. Dosta je vemena prošlo i mnogo toga se dogodilo. Događaji su prestizali jedne druge. Nije bilo vremena da nađem sebi pet minuta mira kako bi analizirala sve. Mašina radi bez obzira da li ste prisutni ili ne. Bolje bi vam bilo da ste prisutni jer vrlo lako možete propustiti nešto i mašina vas može samleti pre nego što se probudite. A uvek se nešto bitno događa.....

Na kraju krajeva nije ni bitno šta se dogodilo, već šta sam ja naučila iz toga. I to je prva stvar koju sam naučila. Naučila sam još da  nije dovoljno samo verovati u nešto već i ozbiljno

Da se razumemo ‘oma na početku. Ja nisam nikakav vernik. Pod tim podrazumevam redovne posete crkvama, beskonačne postove, upražnjavanje crkveno propisanih rituala i običaja, beskrajne molitve i nadu da će Bog svevišnji rešiti moje probleme. Da li me to čini nevernikom? Ne. Da li to znači da mislim da su oni koji upražnjavaju sve ovo gore pomenuto manje vredni od mene? Ne. Da li to znači da sam ja manje vredna od njih? Ne.

Svoje

Pre nekih 10-ak dana sam imala na kursu jednu devojku koja je do najsitnijih detalja apsolutno kopirala sve što ja radim. Sve vreme kursa sam morala strogo da vodim računa šta radim, kako se ponašam, šta govorim i sa kime razgovaram o čemu. Odmah mi je bilo jasno da će svaki trenutak proveden sa ovom devojkom biti moj ultimativni test. Moje ime će stajati na njenoj licenci i ja ću biti ta koja je odgovorna za sve dobro ili loše što ona uradi kao ronilac