Ne znam ni sama odakle da krenem. Ne znam ni kada je sve počelo. Verovatno od početka vremena. Laž je osnovni sastojak ljudskog života. I ne samo ljudskog – života cele planete. Laž je tipično ljudska osobina. Nisam primetila da životinje ili ne daj bože biljke lažu….mada mi je nešto sumnjiv ovaj moj mačak u vezi sa onom prevrnutom kantom za smeće ali nemam dokaza da ga optužim za nedelo.

Dakleeee…priznajem. Opet sam pregazila svoju zakletvu datu samoj sebi “Nikada se više neću tako zarakijati”!!!! Zakletvu,  po pravilu, uvek izreknem dan posle dok ispijam hektolitre vode začinjene sa 2-3 Brufena u zavisnosti od jačine glavobolje. Stalno mi se vrti u glavi "što piješ kad ti škodi, ko će kući da te vodi?" Kako pomerim glavu tako mi se ceo svet zatalasa, pa onda zatvorim oči i talasanje prestane a glavu više ne pomeram bez preke potrebe. Nekako se polako, bez naglih i nepotrebnih pokreta, izvučem iz kreveta pa preko odeće koja je razbacana po podu se nekako odvučem do kupatila gde pred ogledalom ponovo otvorim oči ne bih li sagledala posedice predhodne noći.

Pre nekih 10-ak dana sam imala na kursu jednu devojku koja je do najsitnijih detalja apsolutno kopirala sve što ja radim. Sve vreme kursa sam morala strogo da vodim računa šta radim, kako se ponašam, šta govorim i sa kime razgovaram o čemu. Odmah mi je bilo jasno da će svaki trenutak proveden sa ovom devojkom biti moj ultimativni test. Moje ime će stajati na njenoj licenci i ja ću biti ta koja je odgovorna za sve dobro ili loše što ona uradi kao ronilac

Washington, DC, Metro stanica hladnog januarskog jutra 2007.g. Čovek na violini svira Bachovo delo nekih 45 minuta. Za to vreme, približno 2.000 ljudi prodje stanicom, većina na svom putu na posao.

3 minute nakon što je počeo sviranje, sredovečan čovek uočava muzičara koji svira. On usporava korake, zaustavlja se par sekundi, a zatim žurno odlazi kud je namerio.

4 minute kasnije:
Violinista prima svoj

I eto mene opet. Dosta je vemena prošlo i mnogo toga se dogodilo. Događaji su prestizali jedne druge. Nije bilo vremena da nađem sebi pet minuta mira kako bi analizirala sve. Mašina radi bez obzira da li ste prisutni ili ne. Bolje bi vam bilo da ste prisutni jer vrlo lako možete propustiti nešto i mašina vas može samleti pre nego što se probudite. A uvek se nešto bitno događa.....

Na kraju krajeva nije ni bitno šta se dogodilo, već šta sam ja naučila iz toga. I to je prva stvar koju sam naučila. Naučila sam još da  nije dovoljno samo verovati u nešto već i ozbiljno

“Can you dig it
Something in the air tonight
Got a one way ticket
Baby, don't you wanna ride
Got to make it
Make it to the other side
I've got demons
Snapping at my heels tonight….”

…cvrkuće moj telefon prvu jutarnju. Rano je. Šest sati. Započinje novi radni dan. Izkrmeljavam polako iz zamračene kabine i kako otvaram vrata tako me pljusne po sred lica rano jutarnje sunce. Ok, važi…..otvoriću

Eto, prodjose 3 godine vrednog pregalackog rada u ronilackoj industriji noseci kapu instruktora ronjenja. Za ove 3 godine sam imala oko 5000 gosiju raznih zivotnih dobi, nacionalnosti, zivotnih prica, zanimanja etc. Kada obuku ronilacko odelo svi su isti osim kada je u pitanju jedna sitnica. Muska i zenska percepcija ronjenja sa veoma cesto razlikuje. Muskarci vrlo cesto percipirju rekreativno ronjenje kao takmicarsku disciplinu-sto je jedna od najvecih gluposti koju moze da proizvede ljudski um.

Bull shark

Neznanje proizvodi strah. Strah proizvodi agresiju. Agresija proizvodi sukob do unistenja jedne ili druge strane. Unistenje jedne strane proizvodi i unistenje druge strane jer je ravnoteza ultimativni zakon prirode. Jedini nacin da se izadje iz ove spirale unistenja je znanje i obrazovanje.

Covecanstvo misli da je mracni srednji vek

Da li vam se ikada desilo da ste plakali od lepote. Da li ste ikada doživeli da umetnost izazove tu emociju u vama. Ja sam sinoć plakala. Od lepote. Opet. Retko mi se dešava da nečija umetnost uspe da nađe to specijalno mesto odakle izvadi taj specijalan osećaj ultimativne lepote koji se izliva svuda po vama sa vašim suzama.

Često ljudi plaču kada čuju neku pesmu koja ima tekst sa kojim mogu da se poistovete ili ih podseća na neki događaj iz njihove prošlosti ili....nešto tome slično. To ne mora u svojoj suštini biti vrh umetnosti. To je nešto što samo u vama rađa tu emociju i nešto što je samo vaš doživljalj. Vrhunska umetnost izaziva istu emociju uzvišenosti kod svih onih koji su imali sreće da je dožive. Neke podigne toliko visoko da im ne preostaje ništa drugo nego da plaču.

Uvek sam govorila i još uvek odgovorno tvrdim da je za opstanak u Egiptu potrebno imati živce jake kao sajla, lososovsku istrajnost u plivanju uzvodno i dobro razvijeni smisao za humor (pogotovu na svoj račun).