Šarm el Šeik je jedno totalno sumanuto mesto za živeti. Ponekad mi se čini kao da sam deo nekog socijalnog eksperimenta. Populacija  je sastavljena od svih mogućih nacija, veroispovesti, starosnih dobi i socijalnih statusa.  “Starosedeoci” su oni koji su došli ovde pre 20-ak godina a pravi starosedeoci, beduini, su potisnuti u Sinajsku pustinju. Većina Egipćana koju viđam ovde je došla skorijih godina tako da nije retkost da “beli” starosedeoci znaju više o ovom mestu nego sami Egipćani. Ovde moram da napomenem jednu važnu stvar – Beduini i Egipćani nisu isto! Do skoro niko se nije rađao u Šarmu i niko nije sahranjivan u Šarmu. Porodilišta su počela da se otvaraju poslednjih par godina a groblje još uvek nije ni u kakvom planu.

Danas sam ponovo morala da vratim sa zarona jednog naseg entuzijastu ronioca koji je zavrsio kurs kod jednog naseg "iskusnog" instruktora "...koji je bio instruktor specijalnim jedinicama, vrlo iskusan ronilac, trebalo mi je godinu dana da dobijem licencu...." i bla, bla, bla. Ovo, na zalost, nije prvi put da mi dolaze takvi ronioci sa naseg podnevlja.

Rezultat

Ja spadam u onu grupu ljudi koji smatraju da je muzika apsolutno neophodan sastojak njihovog života. Moja najbolja terapija je muzika...i po neki film. Sećam se dana kada sam bila zaposlena kao kancelarijski pacov koje nikako ne bih mogla preživeti da nije bilo muzike oko mene. Ja sam jedna od onih koji se bude i ležu uz muziku i ništa mi ne smeta da muzika svira i dok spavam. Ja lično pokušavam da ne slušam radio jer se izlažem opasnosti da mi neki

Jedna od emisija koja UVEK može da me beskrajno zabavi, nasmeje i totalno make my day je BBC-jev Top Gear. To je bi trebalo da bude ultimativni domaći zadatak za bilo koju televiziju (nadam se da urednici B92 čitaju ovo). To je već dugi niz godina najgledanija emisija na BBC2 i ima preko 25 miliona gledalaca u celom svetu. Ja, inače, posedujem prosečno znanje o automobilima. Znam više od prosečne žene, ali manje od prosečnog muškarca

Sve se nešto nakanjujem da vam ispričam sledeću priču ali svaki put me misli odvedu u drugom pravcu pa onda zaboravim…pa se ponovo setim…..pa opet nije pravi trenutak…i sve tako nešto. A evo sada su se stekli i trenutak i prilika da vam ispričam šta mi je napameti…a kad ću da postavim na blog…e, za to opet treba da se ukaže neka druga prilika i trenutak.

Možda će vam se učiniti kao trivijalna tema…ali, po mom skromnom mišljenju, i izbori su trivijalna tema pa su se svi ipak raspisali na kamaru o tome.

Prvo, ako vam se ne sviđa da izgledate kao pokisli miš svakoga dana nemojte birati posao koji je usko povezan sa satima provedenim u vodi. Ovo je priča nekoga ko ne voli da izgleda kao pokisli miš po vasceli dan.

Danas je ceo dan izgledao kao prosečan dan. Neki dnevni kućni poslovi, pranje sudova, pranje veša, krčkanje hrane, malo muzike, šetnja pored mora, 30-ak pročitanih stranica knjige koja se bavi idejom da mi objasni da je zemljom nekada daaaaaavno vladala neka druga civilizacija koja je bila mnogo razvijenija od onih koje su nastupile nakon nje. Tek sam na početku, tako da ne mogu za sada da odlučim da li da im verujem ili ne.

U svakom slučaju, jedan prosečan dan, a onda se desi OVO:!

 Kada se jednom nađete u Egiptu, po bilo kom osnovu, imaćete potrebu da postavite mnogo pitanja a na mnoge od njih nikada nećete dobiti zadovoljavajući odgovor. Najčešći odgovor koji ćete dobiti je “To je jednosavno tako”. Neki će možda i pokušati da vam daju neke odgovore ali će mnogi odgovori na ista pitanja biti potpuno različiti. Ja sam ovde čula i videla toliko nepojmljivih situacija da ponekad ni ne želim da pričam o njima jer se bojim da mi niko neće verovati.

Pre mnogo godina sam se našla kod drugarice koja se pakovala za naš put u Tunis. Tu je bila i njena komšinica, prosta žena, sa jedva 8 razreda osnovne škole. Radila je u školi kao čistačica a najduži put koji je prevalila je od rodnog sela negde u Sićevačkoj klisuri do Beograda

Pita ona nas: „Pa di vam je taj Tunis deco?“

„U Severnoj Africi“, odgovaramo mi.

Svako od nas ima u svom zivotu neku osobu ili vise njih koji su deo naseg zivota u svakom trenutku naseg postojanja. To su one osobe na koje mislimo 20 milisekundi pre nego sto utonemo u san i cija je slika prva pred nasim ocima 20 milisekundi pre nego sto smo definitivno budni. Oni se uvek nalaze u tim nedefinisanim prostorima izmedju jave i sna. To su oni ljudi koji nas vole bezuslovno i koji su tuzni i srecni zajedno sa nama. Oni su svedoci svih nasih uspona i padova i cuvari nasih uspomena. Vrlo cesto poseduju fotografije iz nase daleke proslosti za koje ste zaboravili da su ikada napravljene.

Evo, upravo sam dobila od moje sestre poruku na FB koja me izveštava o poseti familiji u cilju obeležavanja slave SV. Jovana....moram priznati jedna od mojih omiljenih. Uvek me spopadnu neke melanholične misli kada mislim o ovoj slavi. Ona obeležava kraj sezone slava tako da mi je svake godine ova slava uvek nekako izgledala kao oproštajna slava za tu sezonu pa se iz ovog razloga uvek razlikovala od ostalih. I tako u sred tih melanholičnih evociranja uspomena na temu „al se nekad dobro jelo BAŠ“ sestra me preseče pitanjem „by the way....kakvo je to katastrofalno nevreme bilo tamo?“ i ja počnem da se smejem. Ni sama nema pojma koliko puta sam čula to pitanje u poslednja dva dana.