B92 Blog

Devet vrsta vina

Polazak Plavog voza

Ima u svemu tome nečeg detinje jednostavnog, zabavnog, i, u tom smislu, čak pomalo setnog. Setio sam se, recimo, svog dede, koji je, između ostalog, kao pop u Americi postao komunista (sic!) i kao takav se, po povratku u Beograd našao na Golom otoku, posle čega je do smrti (u svojoj 94-toj) brinuo jedino da ne doživi Titovu smrt, pa je, kada je u svojim solidnim sedamdesetim kolabirao od cigareta i viskija, kad se osvestio, prvo što je prozborio bilo: "Uplašio sam se da ne odem pre njega".

Zato što je DS rekao da hoće, pa su sa te strane stvari jasne, a SPS mora.

SPS mora:

1 – Zato što nema nikoga drugog ko može da ih abolira od odgovornosti za devedesete i omogući im povratak u politiku kao ravnopravnoj stranci.

2 – Zato što DS drži ključeve od Socijalističke internacionale, pa u nju ne mogu bez saglasnosti DS, a tako bi hteli.

3 – Zato što im ostvarivanje socijalnih ciljeva omogućava samo ekonomski jača Srbija, koja to ne može biti bez EU.

4 - Zato što ni sa radilalima ni sa Koštunicom n

Ostavio bicikl nakratko, vezan, u garaži i idem kući preko platoa, na sred Vračara, u onim biciklističkim helankama. Dve devojčice, osnovna škola, viču za mnom "Pederu! Geju! Ej ti u helankama!". Čudim se odakle im hrabrost, imam dobrih 100 kila, da im uši izvučem, izgrdim i to. Pričam Tamari, ona misli da njihov fašisoidni model mišljenja koji im je predat ni ne pretpostavlja da su me uopšte i vređale, nego da su me obeležavale kao drugačijeg, a da se ne boje zbog stereotipa o gejevima kao kukavicama.

A Ognjen danas došao iz škole, posvađao sa sa svim dečacima u razredu, iznerviran jer su ga zvali pederom, zato što ih je odgovarao od klinačke fantazije da idu na gej paradu i biju pedere.

Na ulasku u Bezistan ostareli prodavac semenki sedi naslonjen na onaj stub. Prolazi grupa od 4-5 pandura. Čavrljaju, idu raspoloženi, opušteno, mada dosta brzo, mora biti da se sa smene vraćaju u Majke Jevrosime. Jedan od njih, bez reči, onako usput, ne zastajkujući, čak i bez pogleda ka prodavcu, grabi punu šaku kikirikija. Prodavac nije pomerio ni jedan mišić na licu - nisam mogao da vidim da li je trepnuo, imao je velike naočare za sunce.

Prilazi prodavac knjiga, nudi "najnovije Legijino delo, pisano u zatvoru". Kad odbiješ, izvlači Čedinu biografiju. Kad i to odbiješ, on kaže: "Trećeg puta nema, ma šta tvrdio Koštunica" i ide dalje, sa istom pričom, od stola do stola, mesecima - prvi put sam na njega naleteo negde jesenas, na aerodromu.

A kakve devojke prolaze gradom, ne vredi ni pisati. 

Na poslednjem spratu garaže na Obilićevom vencu, kad sam došao po kola, našao sam nedvosmislene tragove da je neki čovek tu obavio veliku i malu nuždu, skriven iza mog i automobila koji je bio parkiran do njega. Na Zelenom vencu, tamo od pijace na dole, niz Kameničku ili na uglu garaže i susedne zgrade u Kraljice Natalije neka žena to redovno radi, kaže mi ćerka koja je viđa bar jednom nedeljno.

Ja to vidim ovako. Ako naprednjaci uspeju da naprave predizbornu koaliciju (a šuška se da je taj dogovor uveliko postignut između DS i G17+), imaju šanse da za onako malo pobede nazadnjake za koliko je Tadić pobedio Nikolića. I to ako su tu i Vuk, i Čeda, i Čanak, i manjine, i svi ostali. Čak i Velja - izbegavao bih, ipak, Palmu.

"Odluka o potvrđivanju odluke o poništavanju odluke". Majke mi, tako je Nada Kolundžija, precizno i tačno, pojednostavila formulaciju teme koja je na dnevnom redu tekuće sednice skupštine. Aman, nije otišla sledeći korak i shvatila da ta formulacija govori više o odnosu političke elite, a posebno vlade, prema realnosti, životu, istorijskom preokretu i nacionalnoj tragediji nego bilo šta što su rekli i uradili  svi oni zajedno povodom Kosova. Birokratija i isprazni formalizam, eto time se bavi politička elita Srbije.

Probije, koliko pratim, nešto što nije tako birokratizovano. Onda bude još gore - do degutantnosti politikantsko.

U izborno jutro, sad u nedelju, krenuo sam da se nadjem sa prijateljima sa kojima se redovno srećem u jednoj zemunskoj kafani. Uglavnom novinari, najmanje još 2 blogera i, sumnjam, nekoliko komentatora koji nas koji se znamo provociraju, onako zezanja radi. I na jednom stubu, dva ulaza od moje zgrade, primetim okačen spisak ljudi, imenom i prezimenom, poneki i sa adresom, za koje se traži likvidacija.

Vlada je pala još onog trenutka kada je Koštunica odlučio da ne podrži Tadića na izborima, a sve ovo je sitničarsko politikantsko nadmudrivanje. Paradoksalno, ko bude bolje uspeo u toj jeftinoj provincijskoj predstavi , upravo zbog njene besmislenosti i niskog nivoa, izgubiće ono jedino što je u ovom trenutku važno - glasove na izborima 11. maja.

Šanse da Tomislav Nikolić bude presednik Srbije izjednačile su se, ako nisu i nešto bolje, sa šansama Borisa Tadića, koji je do jutros bio ozbiljan favorit za konačnu pobedu, a sve zbog velike izlaznosti.

Gledajući uopšteno, glasači Mrkonjića otići će Tomi, a Čedini Borisu, što će dodatno povećati razliku u korist radikala. Veljini će se u najboljem slučaju, ako Koštunica preduzme aktivnu kampanju, što je sasvim neizvesno, podeliti u odnosu 2:1 za Tadića, što će ovu dvojicu u konačnom skoru dovesti na slične pozicije. To pod uslovom da je za Velju glasalo prosečno biračko telu narodnjačke koalicije i da nisu onih 300 hiljada, koliko ih je manje glasalo za njega nego za koaliciju u kojoj je bio, u stvari zbunjeni Tadićevi glasači. Sve zajedno, dakle, blaga prednost Tomina u drugom krugu sa sadašnjim biračima. A odakle bi eventualno Tadić povukao glasove za pobedu, kad je izlaznost ovoliko velika ionako?

Priključivanje RS Srbiji se sve češće pominje na zvaničnom nivou (ovih dana sam naleteo na takav stav Dinkića i Dodika, a siguran sam da ih je bilo više), kao i otcepljenje delova Kosova u kojima žive pretežno Srbi.

Pitam se zašto? Da li je to realna opcija (ako prihvatamo faktičko stanje, da Kosovo nije deo Srbije i ako smo zato za njegovu nezavisnost, ima smisla onda prihvatiti i faktičko stanje da sever Kosova nije njegov politički deo, kao i da Srbi u RS masovno žele priključenje Srbiji, pa za to i biti), ili je u pitanju psihološki trik, u okviru kamapanje za lakše prihvatanje činjenice da Kosovo nepovretano odlazi? A možda je tzv. win-win scenario: ako se ostvari, eto nama Najaveće Moguće Srbije, ako ne, lakše ćemo, sa nadom u stvaranje tolike Srbije u budućnosti,  dočekati odlazak Kosova. I kome to u ovom trenutku ide na ruku - Tadiću ili Nikoliću?

 „Ajd sad! Pokaži šta znaš, kad si se već upleo u tu muku. Kud si najavljivao da ćeš pisati o toj večeri! Da nisi, mogao si da se pokriješ ušima i ćutiš. Ko si ti, obesni crvu zemaljski, da misliš da možeš da te ukuse rečima opišeš?“ 

Tako nekako bi se moglo opisati osećanje koje imam, povodom obaveze da postujem ovo, od kako sam okusio prvi zalogaj u Asitaneu, prilikom jednog od najfantastičnijih obeda koje sam u životu imao, osećanje nemoći da se ograničenim ljudskim jezikom opiše ono što su osetili vrhovi usana, nepca, jezik, i, najzad, blaženi želudac, osećanje o kojem je govorio RM Točak kada je rekao da on ne može ništa da govori o muzici, sem da odsvira šta njojme i misli i oseća. 

Alva, amam, ratluk, harem, trbušni ples, nargile, kafa, hašiš, najupečatljiviji su i zapadnjaku najpoznatiji momemnti hedonističke kulture kakva je otomanska. Svaki od njih obuhvata čitav jedan kosmos čulnih užitaka, užitaka istovremeno krajnje rafiniranih i besramno oblapornih, što je sjajna kombinacija jedinstva blaženih suprotnosti. U taj rang ulazi večera kod Asitanea. 

Čak sam mislio da ni ne postujem ovo, jer je toliko učestalo da mi se čini da je neinteresantno. Pretežući element dnevnika na blogu, međutim, opravdava ovaj postupak. Moj trineastogodišnji sin, naime, napadnut je nožem.

Već uživam kao da sam jeo. Naravno da sam rezervisao još odavde, iz Beograda. I, bez obzira na sujevericu da ne treba najavljivati da će vam se nešto dopasti, bez obzira na psihološke mehanizme prevelikog očekivanja, koje vodi u razočaranje, ne mogu da izdržim.

Večeraću jela koja je Sulejman Veličanstveni, kako ga zovemo na zapadu, odnosno Sulejman Zakonodavac, kako ga zovu Turci, služio na gozbi 1539, koju je priredio povodom obrezivanja sinova.

Kombinovano društvo fakultetski obrazovanih ljudi, pretežno stomatologa, bankara i nešto novinara, sa pokojim privrednikom starog kova, doktorom ili inžinjerom. Ljudi profesionalci, dakle. Nisam nikad smatrao beogradske slave ničim naročito značajnim, još manje uticajnim, ali jesam indikativnim - skuplja se tu koliko-toliko društveno svestan Beograd, pa se dobija jedan presek gradskog osećanja po nekim ključnim pitanjima. Svakako statistički irelevantan, ali izvrsna fokus grupa.

U ona vremena, većina je deklarativno bila protiv Miloševića, ali su se nekako istovremeno pomalo uklapali u ondašnji sistem vrednosti, a sada je to otpriliko ko u skupštini, minus radikali i socijalisti. Ponajviše, cenim, demokrata, pa deesesovci, i poneki ne naročito glasni eldepeovac.

U Politici pobuna sive mase, sa izuzetkom nekoliko imena od formata, protiv Ljilje Smajlović koja je osavremenila kulturni dodatak, uvela atraktivnu temu dana i temu nedelje, sprovela kontroverznu vizuelnu revoluciju (ja sam za), obezbedila dodatak sa NY tajmsom,  omogućila redovno objavljivanje kolumni u lepezi od Jakšića, preko Žarkovića, do NSPM i dovela grupu vrsnih, poznatih, obrazovanih profesionalaca iz nekadašnjih nezavisnih medija (između ostalih, to su Goranka Matić, Miša Vesić i Marijana Milosavljević), pokrenula veb izdanje visokog kvaliteta. Među prvima, ako ćemo pravo, pokrenula temu neprimerene Miškovićeve moći...

Portret muškarca

Svakako je mnogo razloga, a ja ću navesti samo neke:

Lepo sam se ponadao da će da se otvori rasprava o nuklearkama, i nije loše ni ispalo - pojavio se i pokoji argumet. Al' neki su istrolovali neku priču o Nikolaju Velimiroviću, potpuno besmisleno. Lično, ne vidim nikakvu relevantnost istog ni za kakvu raspravu ni o čemu, niti me se tiče, ali imam utisak da ima onih koji žele o tome da diskutuju. Pa izvol'te.

p.s. Još ako se poklopi očekivana vest sa VMA, pretpostavljam sa gerontološkog odelenja, ovo može da postane interesantno. 

Ja sam, mada laik, za:

1 - Zato što je jasno da su nuklearke najčistiji isplativ i kod nas izvodljiv izvor energije;

2 - Zato što verujem da je njihova sigurnost poslednjih decenija bitno veća nego u vreme Černobilja. Uostalom osim toga i ona neka Ostrva 4 milje ne znam ni za jedan drugi problem kod tolikih nuklearki;

3 - Zato što su najisplativije, i što bi njihova izgradnja ujedno značila velika strana ulaganja, nova znanja i nova visokokvalitetna radna mesta;

4 - Zato što bi imale veliki tehnološki, a verovatno i naučni značaj za Srbiju;

5 - Zato što mislim da treba prodrmati javno mnjenje, otvoriti nove teme, protresti predrasude, i zato što mi je, naravno, dosta raznih vrsta političkih ili nacionalnih korektnosti.

Inače, odavno hoću negde da kažem, pa mi evo prilike, da sam veliki pristalica kloniranja ljudi, kao i da mislim da je naš strah od genetski modifikovane