Tek što smo se parkirali ispred Manježa, kad tresak negde iz pravca Kralja Milana. Posle par sekundi, kao u akcionim filmovima, neki mali, plavi auto rasturenog branika projurio bežeći pored nas tako da je zamalo pokupio Tamaru, i na crveno kod Narodne banke ode uz Svetozara Markovića. Dva semafora za njim, eto ti i žrtve - klopara, sa rasturenim zadnjim točkom, dok mu razvaljen prtljažnik skače gore-dole, a branik se vuče za njim. Borac za ličnu čast i opštu pravdu. Popizdeo, normalno, šta ćeš.

1 - Što mogu da navijam za grčke anarhiste, studente i ostale pobunjenike.

2 - Što nas sustižu burleskne i groteskne vesti, poput hapšenja direkora Nasdaka zbog piramidalnog investicionog fonda.

3 - Što se pokazuje besmisao svođenja svih vrednosti na novac.

4 - Što se potrošačko društvo suočilo sa sopstvenom izvitoperenošću, a još se trudi da to sakrije od sebe, pa liči na neku nakinđurenu, propalu, matoru frajlu koja se pravi da ne vidi svoju rugobu dok se šminka pred ogledalom.

5 - Što se u svim savremenim fenomenima, od popularne kulture,

Što da ne?

(Ujedno, kako bi glasio rodno ispravan oblik ukoliko bi žena dobila tu funkciju)

"Спомен непознатој женској особи подиже Гошњић Живота и Ђорђе Маљевић."

Potpuno je jasno da novinarstvo više ne postoji, i to u bukvalnom smislu. Pitanje je zašto to niko ne vidi. Ipak, pre nego što se upustimo u razloge opšteg neuviđanja te jasne činjenice, moramo i nju samu obrazložiti. Novinarstvo ne postoji, dakle, u smislu informisanja publike pojedinog medija o objektivnim, nepristrasnim, istinitim činjenicama koje su za tu publiku od interesa, značaja, čegagod, koje su nove, važne ili zanimljive. A čim ne postoji u tom, ne postoji ni u kakvom smislu, jer to i jeste osnovna definicija te zastarele profesije.

(objavljeno u februarskom broju časopisa Link)

Dakle, da ponovim - svi znamo ko je iza Đinđićevog ubistva. I samo zato što je normalnim ljudima krajnje odbojno da o tako ozbiljnoj, važnoj i stvari koja zahteva pijetet pričaju na način na koji se o tome priča, način koji otkriva političku gramzivost i pohlepnu sujetu, to znanje niko javno ne saopštava, pa se stvara utisak da istinu iznosi jedna ili druga strana. Naravno, ni jedna ni druga strana ne iznosi istinu. Jer, obe strane su krive.  

Tvrdim, dakle, da su Đinđića ubili Koštunica i Čeda, Beba i Mihajlović. Sa svojim zločinačkim udruženjima. Uslovno rečeno metaforički.

Još uvek strepim da će nešto da mi pokvari radost. Ta priča oko Zlatnog pera nije mi toliko strašna, pa mada je šteta što je zbog Modiljanija ta izložba skinuta (a biće da će je postaviti u januaru, nisam pratio vest do kraja?), činjenica da smo prvi koji vidimo ni manje ni više nego novog Modiljanija me apsolutno oduševljava.

Svakako je mnogo razloga, a ja ću navesti samo neke:

Sad otvaraju taj šoping centar, sublimaciju konzumentske ispraznosti. Divno se slaže uz pobačene bizmismenčiće, koji se kupe uz onu tajkunsku kulu kao muve na tus traku. Prethodno su stolovali julovci i Košava, a još ranije bio je centar komunističke nomenklature. Čudo jedno kako se sva ideologija, u svojim najtotalitarnijim oblicima, od ovog potrošačkog, preko nacionalističkog, do komunističkog, uvek nekako tu koncentrisala.

Dođe mi, prosto, žao što nema nekog Čavesa da, kao nedavno u Karakasu, »zgrožen zbog neumerene monumentalnosti i izgradnje monstruma«  naloži obustavu gradnje Shopping mall-a i sugeriše da se tu izgradi bolnica ili univerzitet.

Događaj koji je povod ovog posta, bez obzira što ga smatram zanimljivim, ne čini mi se najvažnijim. Pitanje zašto me je taj događaj toliko zabavio i obradovao jeste pravi povod da ovo napišem, pa to, evo, naglašavam da ne bude zabune.

Ručao sam u jednoj kafani u kraju (neću opet da je pominjem) i pokušao da platim. Kelnera nigde. Čekam 10, 15 minuta i, od ljudi za susednim stolom shvatim da je kelner rekao da ide nešto da obavi. Nije ga bilo još 15 minuta - platio sam kuvarici koja je objasnila da su kelner i gazda otišli nešto da  pogledaju na brzinu i da se čudi što

 „Ajd sad! Pokaži šta znaš, kad si se već upleo u tu muku. Kud si najavljivao da ćeš pisati o toj večeri! Da nisi, mogao si da se pokriješ ušima i ćutiš. Ko si ti, obesni crvu zemaljski, da misliš da možeš da te ukuse rečima opišeš?“ 

Tako nekako bi se moglo opisati osećanje koje imam, povodom obaveze da postujem ovo, od kako sam okusio prvi zalogaj u Asitaneu, prilikom jednog od najfantastičnijih obeda koje sam u životu imao, osećanje nemoći da se ograničenim ljudskim jezikom opiše ono što su osetili vrhovi usana, nepca, jezik, i, najzad, blaženi želudac, osećanje o kojem je govorio RM Točak kada je rekao da on ne može ništa da govori o muzici, sem da odsvira šta njojme i misli i oseća. 

Alva, amam, ratluk, harem, trbušni ples, nargile, kafa, hašiš, najupečatljiviji su i zapadnjaku najpoznatiji momemnti hedonističke kulture kakva je otomanska. Svaki od njih obuhvata čitav jedan kosmos čulnih užitaka, užitaka istovremeno krajnje rafiniranih i besramno oblapornih, što je sjajna kombinacija jedinstva blaženih suprotnosti. U taj rang ulazi večera kod Asitanea.