Dan ružan. Mučan. Gotovo samrtan. Koji vonja na uranijum. Dan koji se nije završio. Krenuće podsećanja, slike vatre... No, šta se kod nas zbilja obeležava 24. marta? Da li je to samo puko podsećanje na ratnu kampanju koja je otpočela nad nebom Srbije, podsećanje iz koga će proizaći nekoliko uobičajenih zaključaka o agresoru i nevinom, uz priču o pravdi i nepravdi, kao i uz priču o velikom otporu mnogostruko jačem protivniku - Ili se nešto ovih godina ipak malo izbistrilo, u smislu da bi se možda konačno moglo sagledati ko je sve i kako doprineo da se nakon niza ratnih okršaja

Umesto da bude maltene udarna vest, današnji dolazak proleća je skoro nepomenut. Sinoć i jutros sam čak pomislio – Pa, može biti da sam se nešto prekombinovao oko datuma. Jer, vidim, nigde ni glasa o tome. Možda negde i jeste pomenuto, ali u potpuno zanemarljivoj meri, čim se nije dalo opaziti. Onda me zatečena činjenica navela na drugu vrstu razmišljanja. Govori li to o ovdašnjem odnosu prema životu? 

Objavljeno na Sretenje. Slučaj ili odranije planirana namera? Neka mala kap je poremetila skladne, skoro porodične odnose? Svejedno. Bitno je da se desila makar kap dramaturgije.  

Epoha radosti za čitavu gomilu koristoljubivih medija i sastavljača uzbudljivih naslova, eto, okončana je. Barem kad je tema dovršetak izbora američkog predsednika. Elektori uradili ono što je od prvog časa bilo jasno da će uraditi. 

(Blog potaknut jučerašnjim „intelektualnim očajem“ jednog mog prijatelja zbog „stanja ambijenta“ )

Kako dostići ludilo? Nikako. Ono će dostići tebe. Ti njega ne možeš. Eto, i ono je kao senka – kad ideš ka njemu, beži, ali kad ti bežiš, ono dotrčava za tobom. 

Postojao je razlog što se desio. I te kakav. A desio se kako se desio. Onako, kako je jedino mogao da se desi. I onaj 6. oktobar, i 12. mart 2003. i sve što će ići kasnije ... - ima neku svoju ovdašnju, na žalost, logiku. Danas takav sled deluje još logičnije no što se onda mogao, kroz nagonski oprez, ako ne zaključiti, a ono makar nazreti.

Floskule o izneverenosti ponavljaju sada i jedna, i druga, i treća strana. Valjda, umesto napora da se stvar suptilnije analizira,

Već se puno puta ovih godina dešavao smak sveta. Evo, ponovo se proriče, priziva, ukrašava se novim detaljima... Više od polovine mog komšiluka za to zna već danima. Ja saznadoh tek jutros, u kratkom druženju s njima, uz kafu bez ratluka, ali sa znamenitim rečima. Saznadoh, i to samo u nekim šturim fragmentima. Na časak, uprkos mom hroničnom, melanholično-spokojnom poimanju sveta, ne beše mi svejedno. Pogledah upitno, u komšijske oči, kao u staklencad u kojima se čas muti,

Ono što je najgledanije, naročito emisije u udarnim terminima, ujedno je i najkontrolisanije. Tu skoro više i nema informacija. Umesto informacija – imamo skrojene informacije. Skrojene su za potrebu podešavanja javnog mišljenja, pre svega po pitanju politike, privrede, kvaliteta života ...  

Sada je fokus na Jeleni Milić. Teško je - iznova - gledati isti scenario koji stiže iz sfere mitomansko-patriotske Srbije. Iz te iste sfere je poslednjih godina stigao čitav niz najogavnijih optužbi i pretnji novinarima, javnim ličnostima, pripadnicima nevladinog sektora, ...  Jednom rečju, na meti je skoro sve što odudara od prototipa Srbende koji bi radije u ilovaču, nego u susret vesti da više nije 19. vek. 

gost autor – jedan srpski pacijent

Nakon onih čuvenih peripetija koje se sastoje od čekanja kod lekara opšte prakse radi dobijanja uputa za specijalistu, zatim čekanja na red kod specijaliste, pa posle čekanja u „socijalnom“ da se uput za snimanje „magnetnom rezonancom“ odobri od strane komisije, u ime matične filijale, tj. pravdanja troškova... – konačno sam stigao do faze kad treba zakazati snimanje.