U momentu postavljanja ovog bloga, samo je još oko sat vremena bilo ostalo do početka zakazanog dvoboja.... Situacija napeta: suparničke strane se merkaju – svako je još uvek u svojoj busiji...  Ne čuje se ništa osim povremenog zveckanja mamuza ...

Njih ljudi ili baš vole da slušaju, ili ih doživljavaju sa izvesnom skepsom i ne mogu da ih slušaju. Morison je naravno bio daleko više od vokalnog izvođača sa vrsnim, moćnim glasom. Njegova specifična pojava i slojevita ličnost, uz još trojicu izvanrednih muzičara, dodala je ono što je Dorse izdiglo iznad nivoa "jedne od mnogih odličnih grupa" i podarila joj notu neponovljivosti. Teško je pronaći nešto slično, sa toliko magije. Iako je postojala relativno kratko (tu ne računam onaj nevelik i sasvim bezličan period nakon Morisona), grupa The Doors je stvorila veliki broj fenomenalnih pesama. Danas je 41 godina od Morisonove smrti. Red je da se načini makar nekakvo kratko podsećanje.

Odluka suda u slučaju javnog pozivanja na lični i profesionalni linč Brankice Stanković ponovo vraća točak borbe protiv nasilja unazad !

Naše društvo, u celini, veoma slabo reaguje na pretnje pojedincima koji profesionalno obavljaju svoj posao. Samo se podrazumeva da je to nešto ružno, ali aktivnih reakcija nema. Ogromna većina sramotno drži pognutu glavu i „gleda svoja posla" !

Ovakvim slučajevima sam bio svedok, više puta. Skoro uvek ista

Na evropsko prvenstvo, odbojkaši su od strane sportske javnosti ispraćeni nekako suzdržano i bez one ambicioznosti koja bi u takvim slučajevima morala da postoji kad se uzme u obzir da se radi o sportu koji u kontinuitetu donosi medalje. Dok se nacija bavila košarkom i košarkašima, pa i Dejvis kupom i pitanjem sastava naše teniske družine, odbojkaši su u Beču dobijali utakmicu za utakmicom.

ALL INCLUSIVE !? - Gle, posvuda ispisuju to gadnim mastilom i vabe na "dobru zabavu" trljajući zelenkaste, dugoprste šake ... Na sve strane posteri, oglasi, lepljivi zidovi... - bljak - All Inclusive - .... Bliži se Doček! - Pa, bre, sve je obezbeđeno, i, pri dolasku, poželjna je totalna uniformnost, do beznađa. ALL INCLUSIVE - mantra znojave kič zabave.

Postoji najava da bi Tužilaštvo za organizovani kriminal moglo da pokrene novu istragu o odgovornima za pogibiju 16 radnika Radiotelevizije Srbije u bombardovanju NATO 1999. godine. Nevezano za samu istragu i detalje događaja, želim da kažem i nešto što sve vreme ide paralelno sa slučajem. Naime, znam da mnogi pojedinci na ovaj ili onaj način, uz obavezno žaljenje samih žrtava, zadržavaju stav da je i to stradanje radnika RTS deo jedne ipak velike odbrane zemlje, i nužnost kakva se u ratovima ne može izbeći. Naravno, to nije sasvim nevezano za sam eventualni ponovni proces i istragu, jer, što je više onih koji tako misle, ili u rezervi drže i taj stav, to će teže ići traženje odgovora na pitanje “Zašto” . Stoga, kao mali prilog, ovaj tekst.

Komandant Drugog bataljona Desetog puka, major Dragutin Gavrilović izdao je 8. oktobra 1915. godine zapovest braniocima Beograda: “Drugom bataljonu, delovima Trećeg bataljona Desetog puka i delovima Sremskog dobrovoljačkog odreda, poslednjoj odbrani srpske prestonice u Prvom svetskom ratu

Otvaranje vrata na zagušljivoj prostoriji. Kakav čas! Leto koje je propalo u mutljaku kišnice, vesti sa juga i zveckanje cevima svih dužina, narastanje socijalnog besa i produbljivanje opšte melanholije, bezidejnost nacije koja čeka u euro-hodniku da izađe nekoliko službenika i svako od njih joj ponaosob kaže je li predati dokument u redu, naša dvostruka ekonomska kriza... i tako dalje - teskoba, znoj... Ne sećam se da je skorije, u ovolikoj meri, bilo neophodno da se desi nešto pozitivno i živo da u stvarnost vrati makar podsećanje da je proces disanja moguć. I, onda, nailazi ... EXIT !

Parlamentarni utorak. Poslanici imaju i drugih briga, a ne samo da sede u skupštinskim klupama i prelistavaju svoje tačskrinove. Rasprava o budžetu za 2014? Eh, važna stvar. Uostalom, ima vremena. Kud su ovolike decenije izgubljene... – čemu žurba oko jedne fiskalne godine! Kako god, poslanici su danas opet na nekim slobodnim aktivnostima. Doduše, neki jesu bili u skupštinskoj sali, ali je ipak više bilo onih koji nisu došli. I, tako, nastade problemčić. Vladajuća koalicija nije mogla da obezbedi kvorum za rad parlamenta. Ali, pojavio se Vuk Jeremić:

(Blog potaknut jučerašnjim „intelektualnim očajem“ jednog mog prijatelja zbog „stanja ambijenta“ )

Kako dostići ludilo? Nikako. Ono će dostići tebe. Ti njega ne možeš. Eto, i ono je kao senka – kad ideš ka njemu, beži, ali kad ti bežiš, ono dotrčava za tobom. 

Ništa Srbija nije naučila iz onog čuvenog slučaja "okliznuo se na koru banane", sramotnog slučaja nakon koga niko, baš niko nije zakonski odgovarao, tako da se danas, što je logična posledica, čitavo društvo pogibeljno kliza na kori banane. Ono cerekanje se još uvek čuje: modrice, podlivi, polomljeno lice... Scena mučna, ali za koju je tada malo ko mario, tj. malo ko je načinio napor u vidu pokušaja da shvati kako će se bez prave društvene reakcije sve, baš sve pretvoriti u jedno veliko kolektivno klizanje na kori banane.