Parodija na pesmu evrovizije uspela. Šareno, skakutavo, sve pršti od "originalnosti" i multimedijalnog, "izvornog folklora" zemalja čiji predstavnici nastupiše. Kao da se gleda u kaleidoskop u kome male električne bube glume ljude koji pevaju. 

Zlo fašizma pobeđeno je u jednom času i taj čas zaista treba slaviti, obeležavati. 

Ali u Srbiji baš i nema mesta potpunom slavlju, jer tog časa nastaje nova nesreća, koja se samo krije iza one prethodne nesreće. Komunisti nisu bili antifašisti, već samo komunisti, kojima je demagogija o antifašizmu bila dobrodošla da učvrste svoju poziciju u javnosti, odnosno da izvedu društveni prevrat, što im je bio jedini cilj, u ratu i nakon njega. Za taj cilj su komunisti bili spremni na sve, u šta su pored ostalog uključeni saradnja sa fašistima, prizivanje i radosno dočekivanje rata u kome strada preko milion i po žrtava samo dve decenije nakon biloškog sakaćenja srpske nacije u Prvom ratu, zatim desetine hiljada pobijenih građana po okončanju samog rata ... 

Ova "softcore" fotomontaža urađena je još avgusta 2004. Na korist potrebi za šegom i parodijom, potrebi za narodnim pošalicama, dosetkama, veselim umotvorinama, doskočicama, šaljivim zagonetkama, podbadanjima, dvosmislicama.., ali, na žalost, ne baš i na korist Srbije, još uvek je poprilično aktuelna.

Sećate se ovog čoveka? "Pa, sad je bio tu... i .. - najedanput ga nema!" - govorili su ljudi koji su tada bili zaduženi

Pritisak je počeo već nakon osvojenog Rolan-Garosa, pri čemu ne treba objašnjavati koliko je to veliki poduhvat zbog tradicije i Rafaela Nadala, a onda i nakon Vimbldona, gde je Novak unapred proglašen ubedljivo najvećim favoritom. Kad je reč o AO, on je osvojen već na početku sezone, samo što se tada na ovu temu nije ni razmišljalo, pa nije bilo ni nekih imperativa, pritisaka... 

Još pre Vimbldona, naročito posle skoro rutinske pobede na istom, formirala se nova, velika tema, veliki zadatak, i to realno ostvariv zadatak na osnovu Novakovih igara i neprikosnovenosti na vrhu teniske liste i neprikosnovenosti tokom desetak godina: Zlatni slem. Sva četiri GS i zlatna olimpijska medalja u jednoj kalendarskoj godini. Većina domaće i inostrane javnosti ga je maltene već proglasila. Brujalo je to sa svih strana. Presija divovska. Ako su tačne neke vesti iz Novakovog štaba, njemu je savetovano da ne igra na Olimpijadi. I sam je isprva rekao da se premišlja, da mu se ne igra jer neće biti publike... Onda je ipak odlučio da igra. Ne samo da igra, nego da igra i dubl. Po neverovatno lošim vremenskim uslovima i ogromnim pritiskom desilo je ono što je moralo da se desi, ili makar nije nelogično što se baš tako desilo, a desilo se i u singlu i u dublu, koga je u borbi za bronzu otkazao zbog iznurenosti !

Tekst je objavljen 19. februara 2009. u blog prostoru kod AlexDunje, kojoj opet zahvaljujem na tome. Za one koji žele da vide tu verziju, u kojoj se nalaze i TEKST, i KOMENTARI sa slikama - evo linka.

 - LEGENDA O NASTANKU TOČKA -

Ima i ova legenda, gde se kaže da je u praistoriji,

Demostracije, tuče, a ni i oružana revolucija nisu delotvorne u državi koja ima jaku vojsku i policiju, i vladara koji je uzurpirao sve poluge vlasti. Neki u Srbiji, koji se predstavljaju kao analitičari društvenopoltičkog života i stanja svesti, ili kao pisci, ili ma koji drugi inetlektualci, nisu bili ratnici koji kroz sopstvenu praksu znaju da ne bi bila moguća Oktobarska revolucija, promena vlasti u Carskoj Rusiji, da se ona dva osnovna državna stuba – Vojska i Policija – nisu našli u totalanom rasulu zbog poraza tokom Prvog svetskog rata. Kao što ne bi bila moguća oružana revolicija i promena sistema vladavine u Jugoslaviji da se nije raspala država, kada je karaljevska porodica sa tovarom narodnog blaga pobegla i živela u Londonu dok je ovde besneo Građanski rat.

gost autor – jedan srpski pacijent

Nakon onih čuvenih peripetija koje se sastoje od čekanja kod lekara opšte prakse radi dobijanja uputa za specijalistu, zatim čekanja na red kod specijaliste, pa posle čekanja u „socijalnom“ da se uput za snimanje „magnetnom rezonancom“ odobri od strane komisije, u ime matične filijale, tj. pravdanja troškova... – konačno sam stigao do faze kad treba zakazati snimanje. 

Eto... tako... opet trešti. Opet se svuda puca. I noć se kostreši. Trepuće odozgo.

Sila leti u vis. Crveno, zeleno, plavičasto, narandžasto... Kao da se vatreni div iskašljao, zaboravivši da turi ruku preko usta...

A ja - kao i oduvek - čini mi se da sve mogu da podnesem, samo lošu muziku ne mogu.

Присни односи. Присна братимљења... После, кад се у томе претера, буде оно, од играчке плачке.

Кажу, неке су државе пале у дужничко ропство према Кини, а да би се то могло десити и Србији. Чуди ме да тог детаља нема у дневнику РТС у пола осам. Србији се ово са дужничким братимљењима догодило (догађа) не само са Кином. Дуг нам је све већи. А куповна моћ све мања.

Objavljeno na Sretenje. Slučaj ili odranije planirana namera? Neka mala kap je poremetila skladne, skoro porodične odnose? Svejedno. Bitno je da se desila makar kap dramaturgije.