Satiranje novinara u Srbiji, pre svega onih novinara koji brljaju i po onim stvarima koje im "ništa nisu zapele", umesto da gledaju svoja posla, polako se usavršava, iako je delovalo da se u tom savršenstvu nema kud više. 

Српску јавност је почетком јануара потресао случај силованих и на друге начине напаствованих девојчица, девојака у глумачкој школи где су вешто злоупотребљавани образовање, религија, уметност ... и, изнад свега, нежно младалачко поверење - како би се реализовале изопачене склоности "васпитача". Силовања, узнемиравања и омаловажавања

На (најмање) једном од претходних блогова било је након смрти Патријарха и током његове сахране баш онако, разуздано – од веселости, преко неукусних алузија, мешања личних политичких озлојеђености, до „разматрања“ питања новог Патријарха у светлу сигурног бизниса цркве, па и до свођења религије на ниво уличарског слободарства

Kažu, opet bismo poslali decu da ginu!

Razgovaram sa nekim poznanicima o 27. martu. A to nije prvi put da se nalazim u takvom razgovoru na tu temu (sa nedoumicama koje su pomenute u narednim rečenicama i pasusima). Zastupaju sagovornici onu već opšteprihvaćenu i kanonizovanu tezu da je 27. mart 1941. godine, sa onim "bolje grob nego rob", apsolutno i nepobitno moralan čin, i izbor koji nema alternative. 

Sada je fokus na Jeleni Milić. Teško je - iznova - gledati isti scenario koji stiže iz sfere mitomansko-patriotske Srbije. Iz te iste sfere je poslednjih godina stigao čitav niz najogavnijih optužbi i pretnji novinarima, javnim ličnostima, pripadnicima nevladinog sektora, ...  Jednom rečju, na meti je skoro sve što odudara od prototipa Srbende koji bi radije u ilovaču, nego u susret vesti da više nije 19. vek. 

A sada se scena polako kristališe. Sa jedne strane režim i razne kombi stranke i pokreti koje osniva i pribira sam režim, uz aditiv koji se zove cenzus od 3%, kao i stranke koje deluju već godinama, koje odlučuju da izađu na izbore pod ovim ili onim objašnjenjem, jer samostalno nikako ne bi mogle da uđu u skupštinu osim u ovakvoj situaciji, kada se konkurencija u njihovom delu političkog (programskog) spektra smanjila na totalni minimum. Sa druge strane je korpus onih sudeonika političkog života Srbije koji su odavno objavili da na izbore neće izaći dok se ne uspostave drugačiji izborni uslovi. 

Ko će u takvoj situaciji imati korist, a ko štetu?  

Muljavo vreme napolju ... Lebdi neka trula kišica. Nit zima, nit znaci proleća. Kao da se sve zaglavilo u sivilu... Šta vele vesti? Zaustaviti građanske proteste zbog toga što „nije trenutak“, jer navodno slabe pregovaračku poziciju Srbije pred finalizaciju „dijaloga“ s Prištinom? Ne znam. Tako reče Jelena Milić jutros, u utorak, 12.02.2019. godine. Aman. Nije li tokom poslednjih 30-ak godina dovoljno opstruiran svaki pokušaj demokratizacije ovog društva, i to najčešće pod izgovorom da ti razmaženi zahtevi ne bi trebalo da se plasiraju „baš sad“, kad se oko Kosova bije odsudna bitka. 

Puno je ljudi kojima je svaki dinar zaovar, a kamo li sto evra. Obećanje države, uskorašnja isplata... Taj finansijski potez je za pohvalu, ako se gleda samo onako, na prvu loptu, bez ikakve analize, jer puno je onih kojima će ova suma istinski pomoći. Kako su tolika sredstva namaknuta i čija su u suštini, kakve će efekte u jednom i u drugom smislu imati na kraći, srednji i dug rok, nećemo da ulazimo. Dakle, ima puno ljudi kojima stvarno treba pomoć: razna ugrožena lica, samohrane majke, nezaposlena lica ... Čeka ih sto evra. Samo treba da pozovu i zatraže tu obećanu sumu. Samo reci "aj" i dolazim ti ja ... ti pozovi me ...  Taj poziv ispade prilično "složena" stvar, zar ne? 

Demostracije, tuče, a ni i oružana revolucija nisu delotvorne u državi koja ima jaku vojsku i policiju, i vladara koji je uzurpirao sve poluge vlasti. Neki u Srbiji, koji se predstavljaju kao analitičari društvenopoltičkog života i stanja svesti, ili kao pisci, ili ma koji drugi inetlektualci, nisu bili ratnici koji kroz sopstvenu praksu znaju da ne bi bila moguća Oktobarska revolucija, promena vlasti u Carskoj Rusiji, da se ona dva osnovna državna stuba – Vojska i Policija – nisu našli u totalanom rasulu zbog poraza tokom Prvog svetskog rata. Kao što ne bi bila moguća oružana revolicija i promena sistema vladavine u Jugoslaviji da se nije raspala država, kada je karaljevska porodica sa tovarom narodnog blaga pobegla i živela u Londonu dok je ovde besneo Građanski rat.