Београдски дух није умро, само је дуже време заробљен у некој прљавој боци
Мало је ствари у овом граду које ме заиста подсећају на Београд. Када би ме неко ко није одавде питао шта је оно прво на шта помислим кад кажем Београд, тешко да бих имао спреман задовољавајући одговор. Нисам од оних уображених „старих" Београђана који за нестанак београдског духа криве тамо неке „дивље" који су дошли и покорили неке овде „питоме", па их постепено протерали са њихових станишта. Сви смо ми однекуд дошли, само је питање где ћемо стићи и шта ћемо оставити иза себе.
И ко још данас има тапију да себе назива правим Београђанином?! Да ли то значи да си рођен негде на Старом граду или Врачару, да су ти плафони у кући високи преко три метра и да ти је прабаба пила чај са женом француског конзула. Нема везе што је праунук сада главни фан „Гранда", шмрче коку сваког викенда, у уској мајици, с „фудбалерком" (мали лажни чироки) на глави - стереотип данашње праве београдске омладине.
