"Lumiere et compagnie" ["Limijer i društvo"] je jedan veoma zanimljiv dokumentarni film britanske fotografkinje i rediteljke Sare Mun [Sarah Moon] snimljen sada već daleke 1995. u saradnji sa francuskom televizijom CANAL+ a povodom stogodišnjice prvog prikazivanja filma braće Limijer 1895. godine načinjenog uz pomoć njihovog čuvenog izuma sa kraja XIX veka - prve filmske kamere Kinematograf [Cinematographe]. U ovom filmu, pojavljuje se 40 međunarodno, više ili manje, priznatih reditelja koji su pozvani da uzmu učešće u ovom velikom internacionalnom projektu i da, uz pomoć originalne kamere braće Limijer, nakon jednog veka od njene prve upotrebe, zabeleže svoje sopstvene kratke filmove. Bila je to prava filmska avantura ili - kako na jednom mestu u filmu stoji -  igra sa tri važna pravila tj. ograničenja koja su učesnici morali da poštuju:

 Nepoznata država. Nepoznat grad. B92 Blog. Subota, dvadeset i peti. Nepoznat mesec. Nepoznata godina. U dnu pozornice, upravno na poslednji zid, postavljeno je nekoliko vertikalnih panela koji formiraju zasebne "sobe" sa različitim dekorom ali u svakoj "sobi" se nalazi monitor sa tastaturom. Likovi, nezavisno jedan od drugog, se pojavljuju isključivo u svojim sobama i "komuniciraju". Povremeno istupe napred, u čist, ogoljen "zajednički prostor", na proscenijum, prema publici.

 Jedan mali opušteni post ili što bi gosn Sveta Čerevićan rekao - sastav na temu...laganu. Upravo gledam neke radove svog drugara Bojana Bundala iz Novog Grada na "svemirskom" Society6 portalu, evo, uživam, radujem se, smijem se i ne mogu da odolim želji (početnički, zar ne?) da neke od njih podijelim sa vama.

 

 LUCIDA INTERVALLA: BULEVAR BORISLAVA PEKIĆA

     Da sam se ljetos, dok sam bio u krizi, ubio – praktično onog trenutka kada je moja do sada najteža depresivna epizoda dosegla vrhunac - nikada ne bih posetio 52. međunarodni sajam knjiga u srpskoj prestonici niti bih ikada razgovarao sa svojim velikim herojem iz detinstva, akademikom Pavićem. Sećam se, ruke su mi se tresle, kroz čitavo telo i ekstremitete prolazili su mi žmarci, glava mi je trnula od bola – ali mislio sam: lekovi će pomoći, vredi i dalje živeti, sve će naposletku ispasti dobro...     Pošto sam toga dana ispod podesta jednog od stepeništa što vode na galeriju sćućuren za stolom popio kafu čitajući Politiku, koju su u lepim belim kesama besplatno delili posetiocima na ulazu u Pantovićevo zdanje (Milorad Pantović) – iscepao sam, presavio i položio u novčanik interesantan tekst male Minje Bogavac o mizoginiji.

     Ista ta Politikina kesa na moju veliku radost bila je sada prepuna raznovrsne literature: “High Fidelity” Nicka Hornby-ja, “Kieślowski on Kieślowski” DanusjeStok, Черевићанове “Печалбаде“ Svetislava Stojanovića, “Sebi pod kožu“ Igora Mandića, “Les particules élémentires” Uelbeka (Michel Houellbecque) i „Prozac nation“ Vercelove (Elizabeth Wurtzel) - dok sam pod miškom nosio “Nove drame” Biljane Srbljanović prelepih plavih korica sa panoramom New York-a na naslovnici, iz koje su s vremena na vreme, malo po malo ispadali svi bezobrazni dijalozi njenih likova kao da su znali kakav ih je čistunac upravo kupio.

 -   “Jebi se.” (“Amerika, drugi deo”, Danijel, strana 18., Otkrovenje Beograd 2004.)

 _

Treća sezona kultne serije pod nazivom "Tvin Piks - Povratak" [Twin Peaks: The Return] je nedavno završena emitovanjem poslednje osamnaeste epizode koja većinu gledalaca i kritičara, sudivši po brojnim reakcijama na društvenim mrežama i veb portalima, nije ostavila ravnodušnima. U maju, u trenutku kada je počelo emitovanje nisam osjećao posebno uzbuđenje niti sam se posebno pripremao (obnavljao gradivo) gledajući prethodne epizode snimljene pre dvadeset i kusur godina. Imajući okvirno na umu radnju filma Tvin Piks: Vatro hodaj sa mnom [Twin Peaks: Fire walk with me (1991)], znao sam i odgovor na čuveno pitanje: "Ko je ubio Loru Palmer?" i bez posebnih očekivanja prosto sam se prepustio doživljaju tog specifičnog nadrealnog filmskog svijeta.

Entoni O. Skot / Anthony O. Scott
NEO-NEOREALIZAM / NEO-NEO REALISM

Navršava se gotovo godina dana od prikazivanja filma "Vendi i Lusi" ["Wendy and Lucy"] u Kanu - trenutka, ne baš prekretnice u istoriji filma, ali možda tihog nagoveštaja. Treći film Keli Reičard [Kelly Reichardt], o problemima mlade žene i njenog psa nasukanim u jednom gradu u državi Oregon na svom putu ka Aljasci, bio je zasigurno među najcenjenijim ostvarenjima na jakom festivalu, gde se prikazao izvan konkurencije. Do trenutka prikazivanja u Njujorku u decembru prošle godine, film, skromna, tiha osamdesetminutna studija o samoći i očaju, učinila se kao nešto više - ne toliko kao predosećaj teških vremena koja dolaze koliko potvrda da su već stigla.

"Vendi i Lusi", sa Mišel Vilijams [Michelle Williams] u jednoj od dve glavne uloge [druga je pripala psu rediteljke], imao je uspešan prijem kod art house publike i našao je svoj put ka vrhu liste najboljih filmova godine mnogih filmskih kritičara [uključujući i moju]. Bila je tu i neka priča o nominaciji za Oskara za Vilijamsovu, koja je po svom izgledu bila tako obična i tako rigorozno ne-glumačka po svom ponašanju da ste lako mogli da zaboravite na njenu zvezdanu slavu. Ali film "Vendi i Luci", izdat od strane Osciloskop Laboratorija [Oscilloscope Laboratories], male ali nove ambiciozne distributerske kuće koju je pokrenuo Adam Jauk [Adam Yauch], član sastava The Beastie Boys, izgledao je pomalo nespretno pored ostalih filmova nominovanih za Oskara. Istina je da se veliki pobednik, "Milioner iz blata" ["Slumdog Millionaire"], bavi pitanjima siromaštva i ugrožavanja ljudskih prava, ali on takođe slavi, i to na oba plana - kroz priču i kroz bujnu, bogatu senimentalnost, magičnu moć popularne kulture da pobedi mizeriju, da dovede do ostvarenja snova. A glavna funkcija noći Dodele oskara jeste da afirmiše tu romantičnu, čudesnu ideju.

Imam čast i zadovoljstvo da putem bloga najavim predstojeći kulturni događaj, sad već tradicionalni, osmi po redu, Beogradski festival igre 2011, osnovan 2003. na inicijativu Međunarodnog saveta za igru CID UNESCO iz Pariza, podržan od strane Ministarstva kulture Srbije, kompanije Vip, i drugih pokrovitelja, a čiji je selektor programa koreograf, Aja Jung.

Ove godine u Beograd, Novi Sad, Zrenjanin i Kragujevac na scene Opere Madlenijanum, Sava Centra, Ateljea 212, Beogradskog dramskog pozorišta, kao i Srpskog Narodnog Pozorišta u Novom Sadu, Narodnog Pozorišta u Zrenjaninu i u Kragujevcu, u periodu od 3. do 18. aprila stižu gosti iz Belgije, Izraela, Italije, Slovačke, Holandije, SAD, Francuske, Švedske i Velike Britanije, dakle, nacionalni balet i vrhunske plesne kompanije i trupe koje će igrati u postavkama renomiranih, međunarodno priznatih koreografa poput Vilijema Forsajta (William Forsythe), Viktora Plotnikova (Viktor Plotnikov), Jasmin Goder (Yasmeen Godder), Baraka Maršala (Barak Marshall) i drugih.