255233_9275186_b.jpgJedan mali opušteni post ili što bi gosn Sveta Čerevićan rekao - sastav na temu...laganu. Upravo gledam neke radove svog drugara Bojana Bundala iz Novog Grada na "svemirskom" Society6 portalu, evo, uživam, radujem se, smijem se i ne mogu da odolim želji (početnički, zar ne?) da neke od njih podijelim sa vama.


 

 

 F2_zpsb1923307.jpgUz napet, zamršeni triler „Koža u kojoj živim" [La piel que habito, 2011.], reditelj Pedro Almodovar pravi sintezu rezultata decenijskih vrijednosti filmskog eksperimentisanja, za razliku od ludog naučnika u središtu fokusa filma. Legard [Antonio Banderas, ujedinivši se ponovo sa Almodovarom po prvi put u skoro 20 godina] je estetski hirurg koji postaje opsjednut razvijanjem zamjene za ljudsku kožu koja je bolja i izdržljivija nego prava. U početku korijen njegove opsesije nije jasan, kao i koji je njegov razlog za držanje mlade žene [Elena Anaya] zaključane u jednoj od spavaćih soba u prostranom dvorcu, zatvorenice prekrivene šivenim bodijem i maskom od lateksa koja pokriva sve osim nekoliko kvadratnih inča epidermisa. Da li je to njegova supruga, njegova ćerka ili neko drugi zarobljen protiv svoje volje kao zamorac za njegove eksperimente? Kretajući se unazad i unaprijed u vremenu, u dvostrukom okviru čiji pravi smisao postaje jasan tek kasnije u filmu, Almodovar napada poznate teme kulturne represije i seksualne fluidnosti iz neobično uznemirujuće perspektive. Zanoseći se između engleskog i španskog jezika [potonji preusmjeren putem prevodioca], Almodovar je razgovarao za A.V. Klub o prelasku iz naučne fantastike u naučnu stvarnost, o tome zašto se vojnici vole oblačiti kao žene i o zaprepašćujućem konačnom obratu filma „Koža u kojoj živim".

 Napomena: Almodovar otvoreno raspravlja o svemu što se tiče filma „Koža u kojoj živim", uključujući i njegov kraj, tako da ukoliko želite da sačuvate iznenađenja koja film nudi preskočite označene odlomke intervjua.

 

F1_zpsb490dd50.jpg"Rasli smo na ničijoj zemlji
Surovo sunce iznad nas
Živimo u tuđoj kući
Ona i on i on i ja

Budimo se u zoru
Tu je početak,
A tu je i kraj
Mi smo na granici
I nema povratka
Mi smo na granici
I snaga odmiče
Kap po kap

Ljudi me vole kada ih sanjam
Ljudi se smeju, običan dan
Hodamo po toploj zemlji
Ona i on i on i ja
"

Upravo listam Politiku i čitam kako se pojavila knjiga Lidije Nikolić, profesorice književnosti, "Osjećanja.O.Sećanja" o životu Margite Stefanović u izdanju izdavačke kuće "Čekić". Lidija je dugogodišnja Margitina prijateljica i njena knjiga je vrlo lična, dakle ne bavi se toliko (ili uopšte ne?) Maginim radom u EKV-u i njihovom muzikom koliko njenim privatnim životom; knjiga obiluje mnoštvom fotografija, dnevničkim zapisima, crtežima (ovo me posebno interesuje) kao i manje poznatim intervjuima.  Kao stari ljubitelj i poštovalac EKV-a veoma se radujem ovoj knjizi a gledajući najave i reakcije na internetu - vidim da su očekivanja od Lidijine knjige velika.  Sinoć su "Osećanja. O. Sećanja" predstavljena u Velikoj sali SKC-a [ako je neko slučajno bio kažite kako je bilo]. Nadam se da će pojaviti na predstojećem Sajmu knjiga... 

 

 
 

Dođi kad sjaj, dođi kad odeš
Oboji misli u reči što dišem
Dođi kad srce stane da kuca
Dođi kad sjaj oboji Um

Lepe su boje, lepo je veče
Lepi su risovi u tvojoj šumi
Lepa je misao, lepe su visine
Lepe su strane sveta tvog

Lepo ti je...
Lepo ti je..

 
 

188682_1848895898131_5577023_n_zps9fc8380a.jpg

 piše: Džim Džarmuš

 Pravilo br. 1

Nema pravila. Postoji onoliko načina da se napravi film koliko ima i potencijalnih filmadžija. Film je slobodna forma. U svakom slučaju,  lično se nikada ne bih usudio da bilo kome kažem šta da radi ili kako da radi. Za mene je to kao da govorite nekome kakvo treba da bude njegovo religijsko opredjeljenje. Jebeš to. To je protiv moje lične filozofije - više koda nego li seta "pravila". Stoga, zanemarite "pravila" koja trenutno čitate i umjesto toga smatrajte ih samo kao moje bilješke namjenjene meni. Svako bi trebao napisati svoje sopstvene bilješke pošto ne postoji jedan način da bilo šta uradite. Ako vam neko kaže da postoji samo jedan način, njihov način, bježite što je moguće dalje od njih, i u fizičkom i u filozofskom smislu.

 
2011-06-05 09:01:53
Kultura| Muzika

[58] SINGRLICE

bojan ljubomir jugovic RSS / 05.06.2011. u 10:01

76133_470791818892_322559213892_5806581_8045191_n.jpgSingrlice, ženska vokalna grupa osnovana 2006. koju čine djevojke iz Samobora i Karlovca, na nedavno održanom 18. Porinu u Biogradu [muzička smotra za diskografske nagrade] nagrađene su u kategoriji najboljeg etno albuma u 2010. godini za svoj drugi album „Made in Tradicija" [14 tradicionalnih pjesama iz raznih krajeva Hrvatske izvedene u savremenim aranžmanima]. Veoma mi se dopalo ono što sam čuo, mislim da vrijedi poslušati i evo mog izbora za blog - međimurska popevka „Mamica su štrukli pekli" i „Izvir voda" iz Dalmatinske Zagore.

 

 

&sourceFile=ImageResume_fr_58673_4dd7f0702b98f.jpg&predefinedSize=quotidien_actu_highlight(Evo prevod kratkog intervjua proslavljenog reditelja koji je jutros objavljen na sajtu Kanskog filmskog festivala. Pokušao sam da pronađem i neki adekvatan intervju na engleskom povodom njegovog nedavnog odlikovanja Ordenom francuske Legije časti ali nisam uspio pa ako neko bude bolje sreće neka slobodno linkuje.)

Upravo ste okončali dogovaranje sa Vašim žirijem za nagradu „Izvjestan pogled" [Un certain Regard]. Da li ste se svađali oko toga?
- Ne! Dobro smo se proveli. Kada sam bio član glavnog žirija, sreo sam ljude iz književnog i javnog života, ali ovaj žiri je bio sastavljen samo od ljudi iz filmskog svijeta i to mnogo olakšava stvari. Zaista smo se fokusirali na kinematografske aspekte. A pošto se nagrada „Izvjestan pogled" obnavlja, u smislu da smo imali i filmove koji su sasvim komercijalni kao i autorske filmove, u tom miksu, otkrili smo da je lako izabrati one za koje vjerujemo da su najbolji.

 


01.jpg     Pripremao sam za blog jedan kraći prevod intervjua reditelja Vernera Hercoga ali me sinoć gledajući Dnevnik RTRS-a pogodila priča mojih sugrađana, Snježane i Vitomira Gajić iz Banjaluke, čije su ćerke Tatjana [19] i Milana [17] oboljele od surove bolesti Lafora, vrlo rijetkog progresivno neurološkog oboljenja koje napada dijete u ranoj adolescenciji, najčešće u 15. godini, oduzima mu kompletno ljudsko dostojanstvo [Lafora se karakteriše intelektualnim narušavanjem, mioklonim napadima (nekontrolisano trzanje mišića), usporenošću razmišljanja i govora (po koja riječ uz veliki napor), cerebelarnim simptomima (nestabilnost u hodu), prikovanošću za krevet itd.], neizbježno vodi u progresiju i fatalan kraj u roku od 2-10 godina.

      Trenutno još nema lijeka ni tretmana za Laforu. Pošto je rijetka - klasifikovana je kao "siroče" bolest - istraživanje Lafore nije interesantno ni farmaceutskim kompanijama ni vladama zbog relativno malog broja pacijenata, i sav finansijski teret istraživanja pada na pleća roditelja, rodbine i prijatelja oboljelih [Udruženje Nada za Čelzi], kao i svih onih koji su voljni da finansijski pomognu istraživačke radove u par centara [Toronto, Los Anđeles...] čiji naučnici smatraju da imaju dobru platformu za rad [znaju već 3 genske mutacije odgovorne za bolest] i sigurni su da su na dobrom putu.

      Ovdje u Banjaluci od 1. maja pokrenuta je humanitarna akcija za skupljanje sredstava za Tatjanino i Milanino liječenje i građani Bosne i Hercegovine koji žele da pomognu mogu da doniraju 1 KM pozivom na broj 1413 [akcija traje do 31. maja].

 

bojan ljubomir jugovic

bojan ljubomir jugovic
Datum rоđenja:  - Pol:  Muški Član od:  27.01.2007 VIP izbora:  59 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana