Morao sam da sačekam par dana da mi se stabilizuje sluh pa da proverim ponovo da vidim o čemu se radi. Ništa novo nisam otkrio, ništa ne čujem, tako da sam definitivno izgubio sluh. Ne sasvim ali bar jedan dobar deo. Evo kako se to desilo.

Svima je poznato da se sada za vikend održavalo takmičenje pesme za Evorviziju ili kako su je ovde na blogu krstili za Bregoviziju. Ne znam kakva su druga iskustva da li je dotična i na druge tako uticala (da ogluve) ili ne, ali za mene je definitivno imala poguban efekat. Zašto? Pa zato što polovinu tekstova nisam čuo ni razumeo. Džaba

Čovek se lako navikne na bolje. Poslovi koje sam ja radio, a od nedavno i Panta sa mnom su bili teži fizički nego branje jagoda, neki manje a neki više ali to olakšanje da svaki dan radiš nešto drugo je bilo neopisivo. Panta se isto brzo navikao na sve a posebno na platu od trista šezdeset "paunda" nedeljno. To je za polovinu više nego što smo zarađivali kao pickeri. Krema i Miki su ražalovani i vraćeni nazad na branje jagoda i nisu bili uopšte srećni zbog toga a i nama bi bilo bolje ako bi i oni došli kod nas. Bolje da radimo sa našim indijancima bar mogu lepo da opsujem i da znam da će da me razumeju, iako psujem vrlo tečno i na ruskom, ipak mi nije to to. Fali tu nešto što ima samo dobra srpska psovka.

Lepa stvar kada si u Engleskoj je što su sve oko tebe Englezi pa moraš da pričaš na engleskom. Mi baš nismo bili te sreće ali smo svi mnogo bolje govorili engleski nego kad smo došli. Nemaš mnogo izbora moraš da govoriš ili da mlatiš rukama, pa ko te razume razume te. Oni što slabije vladaju i mimikom i gestikulacijom su srkoz najebali mada je bilo i takvih. Ajde što su dolazili ljudi koji reč engleskog ne razumeju da rade kao radnici prostaci, odnosno picker-i, nego se sada sa zakašnjenjem pojavila i jedna supervizorka iz Ukrajine koja pojma nema ni jednu reč da prozbori na

Treblo je više dve nedelje da prođe od Božića pa da objavim ovaj tekst. Što zbog previše obaveza a što zbog previše uzburkanih strasti ovde na blogu oko tog najvećeg hrišćanskog praznika. Pošteno da kažem, nisam to očekivao. Mislio sam ipak da su neke vrednosti iznad svake kritike i diskusija i da nema potrebe da se razglaba oko toga. Pogrešio sam očigledno.

Neki

Kada neko našem čoveku pomene Evropu, niko ne krene da razmišlja o tome šta sve Evropa nudi i može da ponudi. većina običnog sveta prvo pomisli na duge redove ispred amabasada, maltretiranje ispred šaltera, vraćanje u neku službu po neki dodatni papir.... Spisak je podugačak.

U dijaspori je mnogo bolje što se svega toga tiče. Tačno se zna šta se od papira traži, znaš koja su tvoja prava ali i ograničenja. Igrom slučaja i ja sam upao

Kao i svi studenti, tako i ja kao student, nikako da dođem do nekih para. Sve je to nešto sitno, nemaš šanse da zaradiš iako hoćeš da radiš, doduše ako ćemo pravo za malo toga si i kvalifikovan. Tako sve nešto hoćeš a mogućnosti - nula.
Onda su tih godina krenuli da se pojavljuju raznorazni plakati po fakultetima a i drugim raznoraznim mestima, "Amerika", "Radite u USA", "Zaradite onoliko, zaradite ovoliko". S obzirom na našu zemlju i sveopštu trenutnu situaciju odmah sam pomislio, koja li je samo ovo prejebotina. Tako se sve i završilo prvih par godina. Svake sledeće

″Da l' to grmi il' se zemlja trese,
il' udara more o bregove?
Niti grmi nit' se zemlja trese,
nit udara more o bregove.″
Već se to drma naš Bermudan. Jutro je rano, nema petlova da se deru i vrište u ranu zoru jer su Englezi to već odavno pobili, međutim imam osećaj da gubim tlo pod nogama. Bermudan se ljulja počinjem da se budim ali još uvek prilično bunovan, ne znam gde sam. Počinjem da razmišljam o zemljotresu ali Engleska nije trusno područje. Okrećem se na drugu stranu i onda vidim razlog našeg ″zemljotresa″. Miki peva po Bermudanu: ″She is a

Kao da je bilo tu. Da, danas iz ko zna kog razloga počeh da se sećam svojih studentskih dana. Eeee, nekad sam bio strašan dasa. No to nema veze. Ima jedna stara priča koja dobrim delom oslikava ove dane priličnog broja studentarije pa bih hteo da je podelim sa vama. Neki je znaju a neki ne, za one koji je ne znaju evo da se upute. Dakle ovako:

Upoznali su se u subotu uveče u mračnom delu disko kluba i razmenili brojeve telefona. U ponedeljak ju je on nazvao i neformalno pozvao na kafu u utorak u 8 kod Konja. Spuštaju slušalicu...

ONA

Pošto sam se dobro pokazao na demoliranju plastenika i nadležni su rešili da me zadrže na tom mestu. Dobar posao, dobro radno mesto, pustiš mozak na ispašu, zapneš kao konj i vučeš napred. Nije ni čudo što neki nisu hteli da prihvate ovaj posao. Neki su zarađivali kao berači više pa im se nije isplatilo. Meni je ovo lakše palo nego branje jagoda. Ovde se jedan dan radi jedan posao ali posle par dana radiš nešto drugo. Ono branje jagoda posle mesec i po dana ubija u pojam. Osim toga meni sa metar i devedeset visine nije baš drago da se svakog dana vučem na dupetu po zemlji