B92 Blog

           Čim sam ugledao izgled novog pasoša moje zemlje shvatio sam da za života neću u rukama imati pristojno dizajnirani dokument. Kada tome dodamo kako izgledaju nove automobilske tablice, verovatno i nova lična karta, razni obrasci i formulari, zdravstvene knjižice i ostali papiri iz naše svakodnevice, postaje jasno da nas okružuje krajnje pomanjkanje elementarnog ukusa.  O zastavi  i himni da ne diskutujem, ne bih da povredim nečija patriotska  osećanja.

            Da li je neko od vas skoro ulazio u Srbiju auto putem?  Kako izgledaju razne table sa obaveštenjima, u kakvom stanju su gelenderi na nadvožnjacima? A tek ono što se vidi pored puta! Prljavština, nemar, potpuno odsustvo osećanja za život  dostojan čoveka. Užas! Kao da prelazite iz jedne u drugu zonu civilizacije. Dakle, što se mene tiče, završio sam sa iluzijom da ću jednog dana živeti u zemlji pristojnog izgleda.

Beograd je ipak sasvim poseban grad. Dokaz za nešto tako predstavlja ugao Simine i Kapetan Mišine ulice koji je pre izvesnog vremena neko izuzetno inventivan i originalan ukrasio tablom na kojoj je ispisano «ćošak Salvadora Dalija». Pokušaću da između ovog genijalnog gesta meni nepoznatog autora i tvrdnje da je moj grad «poseban» uspostavim uzročno-posledičnu vezu.

Sama tabla ima oblik uobičajenih beogradskih uličnih natpisa, jedino što je, zbog ulegnuća na zidu na kojem je prikačena, presavijena pod pravim uglom(?!). U čitavom svom životu, NIKADA ni u jednom gradu na celom svetu (a obišao sam dosta ljudskih naseobina) nisam video ništa slično.

Mislim da se ni sam Salvador Dali ne bi postideo ove ideje. Presavijena tabla, na jednoj strani, savršeno odgovara neobičnom mestu na kome je posta

Nedavno sam u romanu “Pad” Albera Kamija pročitao rečenicu: “Stil, kao puplin, isuviše često sakriva ekcem.“

Ova opaska se možda može odnositi na jedno visoko civilizovano društvo, sklono dekadenciji, kakvo je francusko ali uopšte nije primenljiva na naše prilike. Ovde, naime, skoro da niko nema stila. Ili, što je još gore, stil je u ovim krajevima «firmiran» ili je, pak, zamenjen «brendom». O onome što se podrazumeva pod ličnim stilom ne može biti govora. To se kod nas ne ceni i ljudi koji liče samo na sebe smatraju se, ako ne budalama, ono bar čudacima.

Poznavao sam, ipak, nekoliko osoba «sa stilom». Njihovo tvrdoglavo odbij

            Pre izvesnog vremena umro je pisac Milan Oklopdžić. Bio mi je prijatelj ali na jedan sasvim bizaran način: nikada se nismo videli, samo smo se dopisivali preko Interneta. Imam čitavu kolekciju njegovih pisama, međutim, nisam siguran da bi Mika Oklop voleo da ona budu javno objavljena. Stoga, prilažem nekoliko fragmenata iz naše prepiske koje nije on potpisao ali mogu poslužiti kao neka vrsta nekrologa tom izuzetnom čoveku.

25.6.2005.

Subject: Horseless

Čitajući «Horseless» palo mi je na pamet: kako taj čovek koji je napisao ovo može da živi u Americi? Na prvi pogled može izgledati da je autor opsednut tom zemljom, da je prosto obožava, ali čim zagrebeš malo ispod površine shvataš kako je njegova celokupna poetika zasnovana na nečem jak