B92 Blog

            Pre ravno četrdeset godina Rusi su ušli u Čehoslovačku da bi spasili socijalizam od tzv. Praškog proleća. Danas nam se čini da je to tako udaljen dogadjaj da više nema nikakvu važnost. Izgleda da nam je nagomilana i zdudana istorija poslednjih dvadesetak godina potisnula mnogo toga što se dešavalo pre. Osim toga, i smena generacija.

            Ja sam tog 20. avgusta 1968. godine bio u Beloj Crkvi sa trojicom prijatelja, u šatoru, u neposrednoj blizini  velikog dečijeg kampa. „Paint it black" se dnevno čuo bar pedeset puta sa razglasa iz kampa. Jezero je bilo blatnjavo, rojevi komaraca i muva su nas postepeno pretvarali u velike pokretne kraste, imali smo malo para, hranili smo se uglavnom hlebom i kobasicama koje smo pekli na sopstvenom ognjištu, a onda sam na tranzitoru, negde oko jedan sat posle ponoći čuo da su trupe Varšavskog pakta ušle u Čehoslovačku.  Sutradan smo se šinobusom vratili u Beograd, a uz put smo videli kolone naših tenkova kako se nekuda kreću.

            Šta pamtimo  iz  knjiga? Negde je to ličnost nekog junaka, negde dramatične situacije, negde atmosfera koja prožima celi tekst, a negde jednostavno: rečenica koja se zalepi, poput melodije, i koja traje, i traje godinama posle čitanja knjige. Junaka je bilo mnogo, kako glavnih tako i epizodnih, od Heseovog Demijana do Ignacija iz Tulove „Zavere budala", amosfera koja je ovekovečila Džojsove „Mrtve" i priče Bruna Šulca. Jedinstvenu mešavinu atmosfere i junaka našao sam u Borhesovoj priči „Funes ili pamćenje". U knjigama Filipa Dika dramatičnost je u direktnoj vezi sa idejama, teško da mogu da se setim neke zasebne rečenice. Kod Kafke je, medjutim, rečenica prevozno sredstvo koje omogućava da se predje razdaljina od prve do poslednje reči.

            Neću dalje da nabrajam šta su mi  koji  pisac, odnosno njegova knjiga, doneli. To bi se lako moglo pretvoriti u beskonačni melanholični monolog o odrastanju i čitanju. Ono što u ovom času hoću da kažem to je da s

Pre neki dan je naš predsednik - Boris Tadić, u Pekingu izjavio da je Tibet unutrašnje pitanje Republike Kine. Shodno tome - i Kosovo je unutrašnje pitanje Srbije, i Južna Osetija je unutrašnje pitanje Gruzije. Imam puno razumevanje za razne oblike unutrašnjih pitanja. I odnos prema ljudskim pravima, manjinama, ženama, deci, smrtnoj kazni, ludnicama, obrazovanju i zdravstvenoj zaštiti svakako je prvenstveno unutrašnje pitanje svake države. Mijanmar je to najbolje pokazao prilikom katastrofalne poplave koja je bila isključivo unutrašnja stvar te države.

Kad tako pogledamo stvari, ostaje da je samo problem globalnog zagrevanja nešto opšte - hoću da kažem spoljašnje pitanje. Logika odnosa unutrašnjeg i spoljašnjeg deluje prilično paradoksalno - unutrašnje pitanje pokriva sve ono što nije univerzalno, odnosno spoljašnje. Globalno zagrevanje, medjutim, veoma zavisi od unutrašnjeg zagadjivanja okoline. Pošto su unutrašnja pitanja svetinja to znači da ne možemo da se mešamo u izgradnju ogromnog broja term

            Da li ste primetili nešto čudno u vezi sa cenom salate od krastavaca u najvećem broju kafana u Beogradu i okolini? Cena se kreće izmedju sto i stopedeset dinara bez obzira što je pre šest meseci kilogram krastavca koštalo oko dve stotine dinara a danas manje od pedeset dinara. Iz ovoga lako možemo da zaključimo da neka jela imaju svoju cenu bez obzira na cenu sastojaka. Voleo bih kada bi me neki ekonomski stručnjak prosvetlio oko ove stvari.

            No, krenimo na nešto malo razumljivije - o vrstama i kvalitetu salata od krastavaca koje se nude.

            Kao i sve druge salate (kupus, paradajz, mešana salata, zelena salata, salata od mešanog povrća, salata od pasulja...) salata od krastavaca mora biti hladna! Takodje, svakako ne bi smela da bude ranije spremljena, da je isecakana u jutro a da se služi posle podne ili uveče. Kvalitet neke kafane možda najbolje možete da ocenite po svežini i ohladjenosti salata.

            Kod nas se salata od krasta

            Pre nekoliko meseci sam bio u jednoj staroj i lepoj biblioteci u Banatu, gde smo radili prezentaciju naših on-line medijskih arhiva. Moram priznati da su biblioteke u Srbiji postala poslednja mesta gde još uvek možete da osetite duh prosvetiteljstva, bliskosti i radoznalosti - nešto što je u sasvim drukčijim vremenima takodje postojalo kao svojevrsni azil. Nekada je taj azil bio političke dok je danas kulturološke prirode. Posle prezentacije pitao sam bibliotekare, odnosno bibliotekarke, šta čitaju današnja deca. Odgovor je bio očekivan a ipak potresan. Danas su najčitanije knjige bestseleri, kao što su one o Hari Poteru, i epska fantastika - gde je Tolkinov „Gospodar prstenova" postao neka vrsta antičke književnosti. Tzv. omladinska književnost postala je na žalost, što se tiče čitanosti, skroz marginalna pojava.

            Odjednom sam se setio knjiga iz moga detinjstva i rane mladosti. Iz dubokih polica i kutija pokuljale su knjige i biblioteke. Malokojeg se biblio

Smrt Aleksandra Solženjicina podstakla me je ne samo da se vratim mnogo godina nazad nego i da ponovo razmišljam o uticaju starosti na politička uverenja. Za mene je Solženjicin prvo bio pisac a tek dosta godina kasnije disident. Iz disidentske faze prešao je u rojalističku. Što je bio stariji sve je više volio carsku Rusiju. Teško bi se mogao nazvati levičarom kao što je to neko pomenuo na Forumu B92, uporedjujući ga sa Dobricom Ćosićem. Srećom, Aleksandar Solženjicin se nije uključio u aktuelnu rusku politiku pa je tako ostao izvan domašaja tajkunsko-kagebeovskog lobija ili ludaka poput Edičke.

Ipak, njegove poruke, svojevrsna mesijanistička obraćanja Rusiji i svetu, bila su prepuna mistično-konzervativnog, sa primesama teorije zavere i pozivanja na povratak slovenskim izvorima. Solženjicin nije bio ni društveni reformator, ni moralni i intelektualni autoritet, poput Saharova. Bio je odličan pisac koji je napisao nekoliko sjajnih knjiga, posebno „Jedan dan Ivana Denisoviča", i jedno kapitaln

Da li će, naime, biti mesta za sve koji hoće da se sklone kod radikala u Pariskoj? Koliko vidim, u blizini rukovodstva je najsigurnije. Tamo će svi novinari biti na sigurnom. Osim toga dobiće i punu i potpunu informaciju o tome da je grupa ubačenih provokatora minirala ono što su planirali radikali i njihovi narodnjački prijatelji.

Sve je ovo jedno veliko foliranje, od najave 2000 ljudi koji će obezbedjivati miting, pa do političkih kritika upućenih izdajnicima i samom predsedniku Srbije, i sve ovo bi moglo da posluži za jedan efikasan i organizovani kontraudar vlasti i normalnog sveta.

Sada bi, medjutim, trebalo pomoći ljudima koji su došli iz unutrašnjosti u Beograd i koji su se raštrkali na sve strane. Ukoliko su  neki od njih zalutali na Kalemegdanu bilo bi neophodno organozovati njihovo pronalaženje i spašavanje. Bojim se, naime, da neki od njih ostanu u Beogradu izgubljeni mesecima, pa i godinama, poput onih japanskih vojnika po filipinskim ostrvima koji su tamo živeli ne znajući da je

Drhtim od neizvesnosti zbog večerašnjeg mitinga. Da li će da se skupiti kritična masa da sruši Ovo Ovde? Kako čujem - organizatori Mitinga istine i otpora diktatorskom režimu nisu prijavili ovaj skup nadležnim službama (policiji). Da li zakon predvidja da nešto što nije prijavljeno ima da bude zabranjeno? Verovatno. Ali ko da sprovede zakon?

Čujem da se političar Aleksandar Vučić trsi i nudi vlastima da ga uhapse zbog nepoštovanja istih. Ponudjen, ko počašćen!

Da li se neko stvarno plaši od okupljanja i protesta ekstremističkih, a marginalnih organizacija kao što su: 1389, Obraz, Navijači... ?

Čudna je srpska politika, a još čudnija vlast. U srpskoj politici svako pokušava svakoga da naruži i oblati dok se aktuelna vlast veoma trudi da ne povredi nečije zagarantovano pravo. Toliko se trudi da o sebi izgradi sliku najliberalnije i najtolerantnije vlasti na planeti da potpuno zaboravlja da zaštiti one koji nisu ni politički takmaci, ni sledbenici, ni protivnici već - obični gradjani. O

Sada bih morao, kao, malo da se izvinjavam i da naširoko objašnjavam kako nisam želeo nikoga da povredim, a pogotovo ne žrtve komunističkog terora. Stvarno nisam.

Želeo bih ovom prilikom da podsetim na jedan stari, mada ne starinski film. Reč je Bertolučijevom „Dvadesetom veku". Na početku je, koliko se sećam, Verdijeva „Moć sudbine" a na kraju dva starca idu prugom i sve vreme se raspravljaju i gestikulišu. „Dvadeseti vek" je, danas mi tako izgleda, bio neka vrsta umetničke vizije tzv. italijanskog evrokomunizma. U njemu su se mirili pripadnici proleterata i buržoazije a ne fašisti i antifašisti. Mislim da je u tom pogledu ova ideja dosta zanimljiva i za Ovo Ovde.

Da bi se ozbiljno počelo sa pomirenjem, bilogde, pa i u Srbiji, neophodno je odrediti Zero Point - datum odakle se počinje. Nema, naime, pomirenja bez suočavanja sa onim što se dogodilo. Taj dogadjaj mora biti odredjen, i kao mesto i kao vreme. U Južnoj Africi, koja se najčešće pominje kao primer suoča

Sa izvesnim nestrpljenjem čekao sam da dva koaliciona partnera:  Demokratska stranka i Socijalistička partija Srbije izadju pred javnost zajedničkom deklaracijom o pomirenju. Kako stoje stvari, izgleda da je mnogo lakše davati izjave o pomirenju i praštanju opšteg tipa nego to sročiti u pisanu formu  gde  se svaka reč može vagati i analizirati godinama.

To da u Srbiji dodje do opšteg, pre svega političkog pomirenja, nije od juče. Na tu temu je često govorio Vuk Drašković. I socijalisti su takodje, u vreme „dogadjanja naroda" govorili o opštem pomirenju i ujedinjenju oko osnovnih nacionalnih interesa. Današnje, najavljeno, pomirenje najčešće se komentariše kroz pitanje: „da li je u pitanju stranačko ili nacionalno pomirenje". Na ovo pitanje još uvek nema jasnog odgovora mada se nekako podrazumeva da kad se pomire „bivši" i sadašnji" onda su zadovoljene sve opcije. U suštini, akteri pomirenja bi želeli da urade nešto istorijski, nešto što će ostati zabeleženo u budućim