B92 Blog

Vest o tome da je Staljin stigao na ikonu kojoj se neki hrišćani u Rusiji klanjaju, bez obzira što je Ruska pravoslavna crkva naredila da se ikona ukloni iz male pravoslavne crkve na periferiji Sankt Peterburga, deluje nekako latinoamerički. (Mislim na latinoameričku književnost ali i originalnu mešavinu paganstva i katoličanstva.)

Ikona, piše u vesti, prikazuje susret generalisimusa Josifa Visarionoviča Staljina i Svete Matrone Moskovske u jesen 1941. godine. Tada je, prema legendi, sovjetski diktator sveticu pitao za savet da Moskvu odbrani od ofanzive nemačkih nacista. Rekla mu je da ostane i brani grad.
To što današnji ruski komunisti ovu vest oduševljeno komentarišu nije nikakvo čudo. Baš kao i ličnost ktitora ikone - izvesni ruski biznismen Evseev. - Za mene je Staljin veliki političar koji je dobio rat protiv nacista i stvorio Sovjetski Savez", objašnjava Aleksandr Evseev, dodajući da je ikonu poklonio crkvi Svete princeze Olge u Strelni iz ljubavi i poštovanja prema popu Jevst

Danas sam bio u „Ruskom caru". U tom sam prostoru sigurno bio pre više od dvadeset godina. Tada se „to" zvalo „Zagreb". Bilo je golo, brljavo i bazdilo je na menzu. Kad sam bio student u „Zagreb" sam svraćao češće. Jeo sam nešto što se nazivalo „ruska salata" od čega bi mi danas verovatno pripalo muka. Par puta sam popio i neku žestinu, onako s nogu, da bih se malo dokazivao.
Imao sam ceo sat do sastanka pa sam prvo, u krugu Trga republike, tražio neki kafić u kojem postoji bežični internet. Na kraju, otkrivam da on postoji samo u „Ruskom caru".
„Ruski car" je pravo ruglo kiča i jeftinoće. Mislim na estetski koncept a ne na cene proizvoda. Osoblje je obučeno u rubaške raznih boja: bele, plave i zelene. Srećom nisu u čizmama. Ventilacija je dobra, nema mirisa menze i teškog zadaha pušenja, čuje se neka diskretna (bljak) muzika na ruskom. (Ništa „Blatnaje pesme" ili Okudžava.) Oko tri sata „Ruski car" je poluprazan. Većina gostiju su turisti, verovat

Ne javljam se izvesno vreme jer sam se prvi put u životu suočio sa prevarom na neposredan i drastičan način. To da vas neko odžepari u gradskom prevozu, da vas „uštine" za kusur, da vam uveća račun u bakalnici, sve je to, nekako, gadno ali podnošljivo. Kad, medjutim, uletite u „mašinu" koja ima formu ozbiljnog posla, sa sve ugovorom i overama u sudu, a kasnije otkrijete da je posredi najbrutalnija prevara, e onda vas to tako snažno protrese da postanete besni i ogorčeni ne samo na neposredne lopove i prevarante već i na ceo sistem - državni i politički, koji počiva na ovoj vrsti pravne i društvene nesigurnosti.
Govorim o sopstvenom iskustvu suočavanja sa tzv. građevinskom mafijom. Nisam žrtva ni Stankoma, ni Aleksandra Lukića, već mnogo sitnijih igrača. Ne želim da zloupotrebljavam ovaj blog u lične svrhe pa neću napisati ni imena ljudi, ni ime firme. Mogu samo da kažem da se ceo slučaj odigrava na Zvezdari.
U toj prevari učestvuju, pre svega jedan suinvestitor i izvođač radova, ali i n

            Odavno mi se po glavi mota ova tema. Ne bih je vezao isključivo za ekonomske i privredne probleme. Ideja profita lako se može proširiti i na odnose među ljudima, na osećanje moći, emocija, raznih vrsta zadovoljstava uostalom. Ima ljudi koji mogu unazad da ocene svoj dotadašnji život pojmovima kao što su profit ili totalni gubitak. Ne bih išao toliko daleko, ali ne mogu da se otrgnem od osećanja da je i izraz „biti na svome" nekako izmišljen kao svojevrsna  psiho-ekonomska uteha.

            Šta danas u Srbiji uopšte znači biti uspešan? Koliki je profit koji obezbeđuje uspešnost? Da li je svaki profit istog značaja ili se on razlikuje od posla do posla? Ne mogu da odgovorim na toliko pitanja sam. Ovo bi trebalo da bude timski rad.

            Uglavnom, pre nedelju dana je zatvorena jedna praonica na Bulevaru Kralja Aleksandra, u kojoj je uvek bila gužva. U praonioci je radilo nekoliko mladih žena, najčešće po jedna u smeni, koje su se smenjivale, pošto je gazda imao još tri pr

Poslednjih nekoliko dana izvesne novine su pune naslova u kojima se Ratko Mladić poziva da izvrši samoubistvo. Uporedo sa pozivima zvaničnika da se preda i da se time Srbija oslobodi daljih uslovljavanja vezanih za evropske integracije odjekuju i oni suprotni glasovi koji ga zaklinju da se nipošto ne predaje. To, da ima dosta ljudi koji smatraju da je bolje biti na slobodi, pa makar se i kriti, nego u zatvoru - to mi, nekako, deluje normalno. Ko bi još reklamirao odlazak u zatvor. Koliko se sećam to je radio samo Vojislav Šešelj.

Ne ulazim, medjutim, ovde ni u kakve ocene nevinosti ili krivice optuženog, sudske objektivnosti ili pristrasnosti, političke ili pravničke pozadine Haškog tribunala i ideje medjunarodnog suda, već isključivo u to da se jedan stvarni, nadam se postojeći, čovek poziva da izvrši samoubistvo i da u tome sladostrasno učestvuju neki mediji. To što ti mediji prenose izjave rodbine Ratka Mladića, koja snažno preporučuje smrt kao jedinu ispravnu alternativu odlasku u zatvor, deluj

            Pre ravno četrdeset godina Rusi su ušli u Čehoslovačku da bi spasili socijalizam od tzv. Praškog proleća. Danas nam se čini da je to tako udaljen dogadjaj da više nema nikakvu važnost. Izgleda da nam je nagomilana i zdudana istorija poslednjih dvadesetak godina potisnula mnogo toga što se dešavalo pre. Osim toga, i smena generacija.

            Ja sam tog 20. avgusta 1968. godine bio u Beloj Crkvi sa trojicom prijatelja, u šatoru, u neposrednoj blizini  velikog dečijeg kampa. „Paint it black" se dnevno čuo bar pedeset puta sa razglasa iz kampa. Jezero je bilo blatnjavo, rojevi komaraca i muva su nas postepeno pretvarali u velike pokretne kraste, imali smo malo para, hranili smo se uglavnom hlebom i kobasicama koje smo pekli na sopstvenom ognjištu, a onda sam na tranzitoru, negde oko jedan sat posle ponoći čuo da su trupe Varšavskog pakta ušle u Čehoslovačku.  Sutradan smo se šinobusom vratili u Beograd, a uz put smo videli kolone naših tenkova kako se nekuda kreću.

            Šta pamtimo  iz  knjiga? Negde je to ličnost nekog junaka, negde dramatične situacije, negde atmosfera koja prožima celi tekst, a negde jednostavno: rečenica koja se zalepi, poput melodije, i koja traje, i traje godinama posle čitanja knjige. Junaka je bilo mnogo, kako glavnih tako i epizodnih, od Heseovog Demijana do Ignacija iz Tulove „Zavere budala", amosfera koja je ovekovečila Džojsove „Mrtve" i priče Bruna Šulca. Jedinstvenu mešavinu atmosfere i junaka našao sam u Borhesovoj priči „Funes ili pamćenje". U knjigama Filipa Dika dramatičnost je u direktnoj vezi sa idejama, teško da mogu da se setim neke zasebne rečenice. Kod Kafke je, medjutim, rečenica prevozno sredstvo koje omogućava da se predje razdaljina od prve do poslednje reči.

            Neću dalje da nabrajam šta su mi  koji  pisac, odnosno njegova knjiga, doneli. To bi se lako moglo pretvoriti u beskonačni melanholični monolog o odrastanju i čitanju. Ono što u ovom času hoću da kažem to je da s

Pre neki dan je naš predsednik - Boris Tadić, u Pekingu izjavio da je Tibet unutrašnje pitanje Republike Kine. Shodno tome - i Kosovo je unutrašnje pitanje Srbije, i Južna Osetija je unutrašnje pitanje Gruzije. Imam puno razumevanje za razne oblike unutrašnjih pitanja. I odnos prema ljudskim pravima, manjinama, ženama, deci, smrtnoj kazni, ludnicama, obrazovanju i zdravstvenoj zaštiti svakako je prvenstveno unutrašnje pitanje svake države. Mijanmar je to najbolje pokazao prilikom katastrofalne poplave koja je bila isključivo unutrašnja stvar te države.

Kad tako pogledamo stvari, ostaje da je samo problem globalnog zagrevanja nešto opšte - hoću da kažem spoljašnje pitanje. Logika odnosa unutrašnjeg i spoljašnjeg deluje prilično paradoksalno - unutrašnje pitanje pokriva sve ono što nije univerzalno, odnosno spoljašnje. Globalno zagrevanje, medjutim, veoma zavisi od unutrašnjeg zagadjivanja okoline. Pošto su unutrašnja pitanja svetinja to znači da ne možemo da se mešamo u izgradnju ogromnog broja term

            Da li ste primetili nešto čudno u vezi sa cenom salate od krastavaca u najvećem broju kafana u Beogradu i okolini? Cena se kreće izmedju sto i stopedeset dinara bez obzira što je pre šest meseci kilogram krastavca koštalo oko dve stotine dinara a danas manje od pedeset dinara. Iz ovoga lako možemo da zaključimo da neka jela imaju svoju cenu bez obzira na cenu sastojaka. Voleo bih kada bi me neki ekonomski stručnjak prosvetlio oko ove stvari.

            No, krenimo na nešto malo razumljivije - o vrstama i kvalitetu salata od krastavaca koje se nude.

            Kao i sve druge salate (kupus, paradajz, mešana salata, zelena salata, salata od mešanog povrća, salata od pasulja...) salata od krastavaca mora biti hladna! Takodje, svakako ne bi smela da bude ranije spremljena, da je isecakana u jutro a da se služi posle podne ili uveče. Kvalitet neke kafane možda najbolje možete da ocenite po svežini i ohladjenosti salata.

            Kod nas se salata od krasta

            Pre nekoliko meseci sam bio u jednoj staroj i lepoj biblioteci u Banatu, gde smo radili prezentaciju naših on-line medijskih arhiva. Moram priznati da su biblioteke u Srbiji postala poslednja mesta gde još uvek možete da osetite duh prosvetiteljstva, bliskosti i radoznalosti - nešto što je u sasvim drukčijim vremenima takodje postojalo kao svojevrsni azil. Nekada je taj azil bio političke dok je danas kulturološke prirode. Posle prezentacije pitao sam bibliotekare, odnosno bibliotekarke, šta čitaju današnja deca. Odgovor je bio očekivan a ipak potresan. Danas su najčitanije knjige bestseleri, kao što su one o Hari Poteru, i epska fantastika - gde je Tolkinov „Gospodar prstenova" postao neka vrsta antičke književnosti. Tzv. omladinska književnost postala je na žalost, što se tiče čitanosti, skroz marginalna pojava.

            Odjednom sam se setio knjiga iz moga detinjstva i rane mladosti. Iz dubokih polica i kutija pokuljale su knjige i biblioteke. Malokojeg se biblio