B92 Blog

Smrt Aleksandra Solženjicina podstakla me je ne samo da se vratim mnogo godina nazad nego i da ponovo razmišljam o uticaju starosti na politička uverenja. Za mene je Solženjicin prvo bio pisac a tek dosta godina kasnije disident. Iz disidentske faze prešao je u rojalističku. Što je bio stariji sve je više volio carsku Rusiju. Teško bi se mogao nazvati levičarom kao što je to neko pomenuo na Forumu B92, uporedjujući ga sa Dobricom Ćosićem. Srećom, Aleksandar Solženjicin se nije uključio u aktuelnu rusku politiku pa je tako ostao izvan domašaja tajkunsko-kagebeovskog lobija ili ludaka poput Edičke.

Ipak, njegove poruke, svojevrsna mesijanistička obraćanja Rusiji i svetu, bila su prepuna mistično-konzervativnog, sa primesama teorije zavere i pozivanja na povratak slovenskim izvorima. Solženjicin nije bio ni društveni reformator, ni moralni i intelektualni autoritet, poput Saharova. Bio je odličan pisac koji je napisao nekoliko sjajnih knjiga, posebno „Jedan dan Ivana Denisoviča", i jedno kapitaln

Danasa sam sa adrese  NoviProjekti@novinepress.co.yu dobio porukusledećeg sadržaja:

Poštovane kolege i dragi prijatelji,

Press Publishing Group i autor Dani(j)el Simic pozivaju vas na glasno tihovanje o knjizi Intervju sa Radovanom Karadžicem, delu mladog i hrabrog novinara iz Republike Srpske, koje je uzburkalo duhove i pre objavljivanja.

Za senzacionalni bestseler, koji je u prodaji od utorka 29.07.2008, na svim kioscima u Srbiji i RS, zanimali su se i istražitelji Haškog tribunala, Kancelarija Visokog predstavnika u BiH, državne institucije u regionu jugoistocne Evrope i, naravno, obaveštajne službe.

Kolegijum Radio-televizije Republike Srpske, nakon detaljne analize sadržaja knjige, odlucio je da ne odobri emitovanje reklame. Svi koji su knjigu do sada procitali, složni su u oceni da je rec o delu koje pomera granice i postavlja nove standarde.

Sva detaljnija

Da li će, naime, biti mesta za sve koji hoće da se sklone kod radikala u Pariskoj? Koliko vidim, u blizini rukovodstva je najsigurnije. Tamo će svi novinari biti na sigurnom. Osim toga dobiće i punu i potpunu informaciju o tome da je grupa ubačenih provokatora minirala ono što su planirali radikali i njihovi narodnjački prijatelji.

Sve je ovo jedno veliko foliranje, od najave 2000 ljudi koji će obezbedjivati miting, pa do političkih kritika upućenih izdajnicima i samom predsedniku Srbije, i sve ovo bi moglo da posluži za jedan efikasan i organizovani kontraudar vlasti i normalnog sveta.

Sada bi, medjutim, trebalo pomoći ljudima koji su došli iz unutrašnjosti u Beograd i koji su se raštrkali na sve strane. Ukoliko su  neki od njih zalutali na Kalemegdanu bilo bi neophodno organozovati njihovo pronalaženje i spašavanje. Bojim se, naime, da neki od njih ostanu u Beogradu izgubljeni mesecima, pa i godinama, poput onih japanskih vojnika po filipinskim ostrvima koji su tamo živeli ne znajući da je

Drhtim od neizvesnosti zbog večerašnjeg mitinga. Da li će da se skupiti kritična masa da sruši Ovo Ovde? Kako čujem - organizatori Mitinga istine i otpora diktatorskom režimu nisu prijavili ovaj skup nadležnim službama (policiji). Da li zakon predvidja da nešto što nije prijavljeno ima da bude zabranjeno? Verovatno. Ali ko da sprovede zakon?

Čujem da se političar Aleksandar Vučić trsi i nudi vlastima da ga uhapse zbog nepoštovanja istih. Ponudjen, ko počašćen!

Da li se neko stvarno plaši od okupljanja i protesta ekstremističkih, a marginalnih organizacija kao što su: 1389, Obraz, Navijači... ?

Čudna je srpska politika, a još čudnija vlast. U srpskoj politici svako pokušava svakoga da naruži i oblati dok se aktuelna vlast veoma trudi da ne povredi nečije zagarantovano pravo. Toliko se trudi da o sebi izgradi sliku najliberalnije i najtolerantnije vlasti na planeti da potpuno zaboravlja da zaštiti one koji nisu ni politički takmaci, ni sledbenici, ni protivnici već - obični gradjani. O

Sada bih morao, kao, malo da se izvinjavam i da naširoko objašnjavam kako nisam želeo nikoga da povredim, a pogotovo ne žrtve komunističkog terora. Stvarno nisam.

Želeo bih ovom prilikom da podsetim na jedan stari, mada ne starinski film. Reč je Bertolučijevom „Dvadesetom veku". Na početku je, koliko se sećam, Verdijeva „Moć sudbine" a na kraju dva starca idu prugom i sve vreme se raspravljaju i gestikulišu. „Dvadeseti vek" je, danas mi tako izgleda, bio neka vrsta umetničke vizije tzv. italijanskog evrokomunizma. U njemu su se mirili pripadnici proleterata i buržoazije a ne fašisti i antifašisti. Mislim da je u tom pogledu ova ideja dosta zanimljiva i za Ovo Ovde.

Da bi se ozbiljno počelo sa pomirenjem, bilogde, pa i u Srbiji, neophodno je odrediti Zero Point - datum odakle se počinje. Nema, naime, pomirenja bez suočavanja sa onim što se dogodilo. Taj dogadjaj mora biti odredjen, i kao mesto i kao vreme. U Južnoj Africi, koja se najčešće pominje kao primer suoča

Sa izvesnim nestrpljenjem čekao sam da dva koaliciona partnera:  Demokratska stranka i Socijalistička partija Srbije izadju pred javnost zajedničkom deklaracijom o pomirenju. Kako stoje stvari, izgleda da je mnogo lakše davati izjave o pomirenju i praštanju opšteg tipa nego to sročiti u pisanu formu  gde  se svaka reč može vagati i analizirati godinama.

To da u Srbiji dodje do opšteg, pre svega političkog pomirenja, nije od juče. Na tu temu je često govorio Vuk Drašković. I socijalisti su takodje, u vreme „dogadjanja naroda" govorili o opštem pomirenju i ujedinjenju oko osnovnih nacionalnih interesa. Današnje, najavljeno, pomirenje najčešće se komentariše kroz pitanje: „da li je u pitanju stranačko ili nacionalno pomirenje". Na ovo pitanje još uvek nema jasnog odgovora mada se nekako podrazumeva da kad se pomire „bivši" i sadašnji" onda su zadovoljene sve opcije. U suštini, akteri pomirenja bi želeli da urade nešto istorijski, nešto što će ostati zabeleženo u budućim