Ne javljam se izvesno vreme jer sam se prvi put u životu suočio sa prevarom na neposredan i drastičan način. To da vas neko odžepari u gradskom prevozu, da vas „uštine" za kusur, da vam uveća račun u bakalnici, sve je to, nekako, gadno ali podnošljivo. Kad, medjutim, uletite u „mašinu" koja ima formu ozbiljnog posla, sa sve ugovorom i overama u sudu, a kasnije otkrijete da je posredi najbrutalnija prevara, e onda vas to tako snažno protrese da postanete besni i ogorčeni ne samo na neposredne lopove i prevarante već i na ceo sistem - državni i politički, koji počiva na ovoj

Vest o tome da je Staljin stigao na ikonu kojoj se neki hrišćani u Rusiji klanjaju, bez obzira što je Ruska pravoslavna crkva naredila da se ikona ukloni iz male pravoslavne crkve na periferiji Sankt Peterburga, deluje nekako latinoamerički. (Mislim na latinoameričku književnost ali i originalnu mešavinu paganstva i katoličanstva.)

Ikona, piše u vesti, prikazuje susret generalisimusa Josifa Visarionoviča Staljina i Svete Matrone Moskovske u jesen 1941. godine. Tada je, prema legendi, sovjetski diktator sveticu pitao za savet da Moskvu odbrani od ofanzive nemačkih nacista.

Sa izvesnim nestrpljenjem čekao sam da dva koaliciona partnera:  Demokratska stranka i Socijalistička partija Srbije izadju pred javnost zajedničkom deklaracijom o pomirenju. Kako stoje stvari, izgleda da je mnogo lakše davati izjave o pomirenju i praštanju opšteg tipa nego to sročiti u pisanu formu  gde  se svaka reč može vagati i analizirati godinama.

To da u Srbiji dodje do opšteg, pre svega političkog pomirenja, nije od juče. Na tu temu je često govorio Vuk Drašković. I socijalisti su takodje, u vreme „dogadjanja naroda" govorili o opštem pomirenju

Sada bih morao, kao, malo da se izvinjavam i da naširoko objašnjavam kako nisam želeo nikoga da povredim, a pogotovo ne žrtve komunističkog terora. Stvarno nisam.

Želeo bih ovom prilikom da podsetim na jedan stari, mada ne starinski film. Reč je Bertolučijevom „Dvadesetom veku". Na početku je, koliko se sećam, Verdijeva „Moć sudbine" a na kraju dva starca idu prugom i sve vreme se raspravljaju i gestikulišu. „Dvadeseti vek" je, danas mi tako izgleda, bio neka vrsta umetničke vizije tzv. italijanskog evrokomunizma. U njemu su se mirili pripadnici

Danasa sam sa adrese  NoviProjekti@novinepress.co.yu dobio porukusledećeg sadržaja:

Poštovane kolege i dragi prijatelji,

Press Publishing Group i autor Dani(j)el Simic pozivaju vas na glasno tihovanje o knjizi Intervju sa Radovanom Karadžicem, delu mladog i hrabrog novinara iz Republike Srpske, koje je uzburkalo duhove i pre objavljivanja.

Za senzacionalni

            Šta pamtimo  iz  knjiga? Negde je to ličnost nekog junaka, negde dramatične situacije, negde atmosfera koja prožima celi tekst, a negde jednostavno: rečenica koja se zalepi, poput melodije, i koja traje, i traje godinama posle čitanja knjige. Junaka je bilo mnogo, kako glavnih tako i epizodnih, od Heseovog Demijana do Ignacija iz Tulove „Zavere budala", amosfera koja je ovekovečila Džojsove „Mrtve" i priče Bruna Šulca. Jedinstvenu mešavinu atmosfere i junaka našao sam u Borhesovoj priči „Funes ili pamćenje". U knjigama Filipa