Ja imam ime. Slično tvom, Masayanga, a možda bi bilo bolje da se zovem Mutambu, ili Džo. Džo je do jaja. Mada, možda bih mogao da nosim ime nekog vladara, recimo Nabukodonosor, ili Tutankamon, ili Aleksandar. Mogao bih da se zovem i Crna Stena, da to bi bilo strava.
Da nosim ime čuvenog poglavice Sijetl (Seattle).
Ja imam ime i nosim ga sa ponosom na poleđini.
Ja imam ime, ali niko ne želi da ga sazna.
Ja sam veoma pedantan. Ja sakupljam đubre. Ne podnosim te slinave maramice svuda oko mene, ne podnosim omote od čokoladica, lepljiva pakovanja ispijenih sokova,

                          Priču posvećujem niškom blues bendu NECKBONE i okorelom diktatoru, mom dnevniku.

Ustao sam oko podneva sa koskom u grlu. Moja kraljica bluza me je šutnula zbog mlitave afere koju sam imao sa njenom instruktorkom plesa. Na stolu zatekao sam kratku poruku koja se trudila da preraste u esej o moralu. Trebala je da me prodrma i nasadi mi osećaj krivice zbog nečeg što sam upropastio; nečeg što smo šetali nedeljom u parku i hranili fensi klopom u sterilnom ambijentu salata kafića pleasure...i to bez začina.

1. Novembar 2007. (dolazak u raj)

Guten Tag ljudi...stigli smo juče, ali nas uhvatio neki praznik, nešto u vezi sa noćem veštica, pa nisam stigao da se javim...buuhaha! Spavamo u nekom odmaralištu za decu odmah uz jezero, priroda ludilo: guske, patke, labudovi...tu je i neki mali zološki vrt sa kokoškama, paunom, magarcem....ah...a gradić karamela. Bledunjave Švabe imaju fenomenalnu Pobedinu; sve je pod konac. Stara arhitektura sa sveže obojadisanim fasadama i pvc stolarijom kao okno prozora; sve čisto, i opet sve je pod konac. Butici,ko u niškoj Pobedini,

14. jul 2007. desna obala Crnog Timoka, Zaječar.
Ej, na leru sam već petnaest godina; od svoje dvadeset i pete; od kada sam prestao da se rakijam i počeo da gutam lekove; od mučnog razvoda i popijenih batina od mog dragog tasta.
Puf! Tras! Dijabola. Limenka.
Ej, u invalidskoj penziji svakodnevno iznova i iznova preispitujem sebe; vodim računa da ne radim mnogo; vodim računa da radim: ništa.
Puf! Tras! Dijabola. Limenka.
Ej, na svim izborima glasam za promene. Kada me poseti sin ja ga dobro posavetujem: ne pi' alkohol, ne puši, batali pljuge, u moje vreme

Julsko jutro u Ničkovgradu bilo je sveže; Džo mi je to zapravo rekao, ja sam prespavao i jutro i podne. Džo, moj ortak, za moje roditelje lokalni dripac, ušunjao se u vilu Nada i pretresao sobe pogledom ne bi li pronašao mene kako kuntam.
„Miljko, ajde kuvaj kafu!"
A baš sam lepo sanjao: Koltrejn na kokainu drži mi časove duvanja u saks.
„Jebala te kafa...!", odgovorio sam mu.
Sam je pronašao džezvu i konzervu sa kafom. Vođen zdravom logikom, snašao se da upali novi svemirski šporet moje keve; srećan sam zbog majke, kupovina tog šporeta ju je baš usrećila.

aha, club FEEDBACK u Nišu, 22. Oktobar, sviramo bejbe....

Cadillac Lovers
Decokvaritelji
EvoX & The Dogstar Revolution (to smo mi)
Neckbone 

http://www.facebook.com/event.php?eid=147777188308&ref=mf  

možda se i vidimo.... 

Divota.
Nov automobil. Lipicaner kupljen na lizing.
Menjač jednostavno klizi pod mojom rukom.
Ah, divota.
A na starom autu, znate, nije išlo sve tako glatko. Motor je bolovao od hroničnog bronhitisa, sav zadavljen promuklim kašljem. U šlajmu koji je dugo valjao u ustima pre nego što bi ga sa psovkom, na račun mog ambicioznog stopala koje je silovalo papučicu gasa, ispljuvao na drum, mogli ste pročitati, bez talenta vidovitosti, sudbinu te trule karoserije. Mogli ste videti njegovu skoru smrt. Njegov tumor. Malignu želju napaljenog vlasnika tone krša da divlja

Otac mi svakodnevno govori da sam beskoristan. Počeo je da zarađuje sa svojih šesnaest. Dvadeset godina je radio u Elektronskoj industriji; stalno me tripuje pričama iz tog doba dok ga ja puknutim očima gledam kako sere. Sad rinta na građevini po dvanaest sati dnevno. Uveče dolazi skljokan od umora i nadrkan do bola. Meni govori da sam beskoristan i gori od truta; a televizoru, kad god se pojavi na ekranu neki džanker iz vlade, govori da su prodali i sjebali sve i jebala ih privatizacija kad su narod izbacili na ulice. Gledajući njega shvatio sam da ne želim da radim ama baš

Osećam se ko iznošena čarapa. Pokušavam da se opustim na nozi, u cipeli bez ventilacije. Krupna letnja kiša padala je prosejana grmljavinom. Sedeo sam sam na klupici prigrljen konstrukcijom autobuskog stajališta na periferiji Nišvila. I jesam jedna iznošena čarapa. Pušim. Crveni autobus staje i šššš! otvara vrata, pa prolazi; gazi preko Amazona koji je tekao duž ivice trotoara i ulivao se u kanalizaciju.
Prošlo je dve godine od kada sam završio roman. Još uvek nisam mogao da pronađem izdavača. Sumnjam u svaku rečenicu koju napišem. Smatram da su mlitave i jadne. Dobio

Veliki medved, mali medved i pet medveda srednje veličine juče su pušteni u prirodni rezervat Nedođije.
Ja se još uvek ložim na mečkarenje.