14. jul 2007. desna obala Crnog Timoka, Zaječar.
Ej, na leru sam već petnaest godina; od svoje dvadeset i pete; od kada sam prestao da se rakijam i počeo da gutam lekove; od mučnog razvoda i popijenih batina od mog dragog tasta.
Puf! Tras! Dijabola. Limenka.
Ej, u invalidskoj penziji svakodnevno iznova i iznova preispitujem sebe; vodim računa da ne radim mnogo; vodim računa da radim: ništa.
Puf! Tras! Dijabola. Limenka.
Ej, na svim izborima glasam za promene. Kada me poseti sin ja ga dobro posavetujem: ne pi' alkohol, ne puši, batali pljuge, u moje vreme

                          Priču posvećujem niškom blues bendu NECKBONE i okorelom diktatoru, mom dnevniku.

Ustao sam oko podneva sa koskom u grlu. Moja kraljica bluza me je šutnula zbog mlitave afere koju sam imao sa njenom instruktorkom plesa. Na stolu zatekao sam kratku poruku koja se trudila da preraste u esej o moralu. Trebala je da me prodrma i nasadi mi osećaj krivice zbog nečeg što sam upropastio; nečeg što smo šetali nedeljom u parku i hranili fensi klopom u sterilnom ambijentu salata kafića pleasure...i to bez začina.

Otac mi svakodnevno govori da sam beskoristan. Počeo je da zarađuje sa svojih šesnaest. Dvadeset godina je radio u Elektronskoj industriji; stalno me tripuje pričama iz tog doba dok ga ja puknutim očima gledam kako sere. Sad rinta na građevini po dvanaest sati dnevno. Uveče dolazi skljokan od umora i nadrkan do bola. Meni govori da sam beskoristan i gori od truta; a televizoru, kad god se pojavi na ekranu neki džanker iz vlade, govori da su prodali i sjebali sve i jebala ih privatizacija kad su narod izbacili na ulice. Gledajući njega shvatio sam da ne želim da radim ama baš

aha, club FEEDBACK u Nišu, 22. Oktobar, sviramo bejbe....

Cadillac Lovers
Decokvaritelji
EvoX & The Dogstar Revolution (to smo mi)
Neckbone 

http://www.facebook.com/event.php?eid=147777188308&ref=mf  

možda se i vidimo.... 

Julsko jutro u Ničkovgradu bilo je sveže; Džo mi je to zapravo rekao, ja sam prespavao i jutro i podne. Džo, moj ortak, za moje roditelje lokalni dripac, ušunjao se u vilu Nada i pretresao sobe pogledom ne bi li pronašao mene kako kuntam.
„Miljko, ajde kuvaj kafu!"
A baš sam lepo sanjao: Koltrejn na kokainu drži mi časove duvanja u saks.
„Jebala te kafa...!", odgovorio sam mu.
Sam je pronašao džezvu i konzervu sa kafom. Vođen zdravom logikom, snašao se da upali novi svemirski šporet moje keve; srećan sam zbog majke, kupovina tog šporeta ju je baš usrećila.

1. Novembar 2007. (dolazak u raj)

Guten Tag ljudi...stigli smo juče, ali nas uhvatio neki praznik, nešto u vezi sa noćem veštica, pa nisam stigao da se javim...buuhaha! Spavamo u nekom odmaralištu za decu odmah uz jezero, priroda ludilo: guske, patke, labudovi...tu je i neki mali zološki vrt sa kokoškama, paunom, magarcem....ah...a gradić karamela. Bledunjave Švabe imaju fenomenalnu Pobedinu; sve je pod konac. Stara arhitektura sa sveže obojadisanim fasadama i pvc stolarijom kao okno prozora; sve čisto, i opet sve je pod konac. Butici,ko u niškoj Pobedini,

Ja imam ime. Slično tvom, Masayanga, a možda bi bilo bolje da se zovem Mutambu, ili Džo. Džo je do jaja. Mada, možda bih mogao da nosim ime nekog vladara, recimo Nabukodonosor, ili Tutankamon, ili Aleksandar. Mogao bih da se zovem i Crna Stena, da to bi bilo strava.
Da nosim ime čuvenog poglavice Sijetl (Seattle).
Ja imam ime i nosim ga sa ponosom na poleđini.
Ja imam ime, ali niko ne želi da ga sazna.
Ja sam veoma pedantan. Ja sakupljam đubre. Ne podnosim te slinave maramice svuda oko mene, ne podnosim omote od čokoladica, lepljiva pakovanja ispijenih sokova,

nema, bešumna promocija romana "homo ludens" u virtuelnom svetu...

Oko tri po ponoći osetio sam nesnosnu glad. Pritisnuo sam stomak levom rukom i nastavio besciljno kliktanje u aplikaciji: !social me!.
!Sweet!
!Sexy smile!
!Nice!
!Silly!
Fotografije. Razne fotografije: debeljan u boksericama, frigidna nimfomanka u tangama, beba u naručju bake koja farba kosu u odvratno crvenu, ja go sa gitarom u kupatilu. Fotografije: ej, bio sam tamo, sa kipom Slobode

Proganjao me je zli gospodin Hari celog prepodneva i primorao da potražim utočište u gradskim kafanama koje su smrdele na duvan i ukiseljeno vino. Svaka je bila predvorje pakla i u svakoj si mogao da umreš bez i jedne reči o svom životu, sve se već znalo, svako od gostiju mogao je da održi govor nad tvojim uvelim telom i dostojanstveno te isprati u zaborav. Svako te i suviše dobro poznaje, jer u predvorje pakla dolaze isti ljudi, sa istim neostvarenim snovima, a iz nekog razloga trude se da budu drugačiji, da deluju kao neko ko je tuda zalutao.
U svakoj od kafana si mogao da umreš