U kupatilu jutros

Izađeš ranije i uhvatiš najtiši deo dana. Tokom nedelje izlazim još ranije, ali to je druga priča. Nedeljom su jutra posebna. Oni koji su navikli da se bude rano su budni, ali sede u svojim kućama, i propuštaju puno.
Ništa se ne dešava, a nikad puniji svet. Meko je napolju, k'o među jastucima. I sve može sporo.

Kod početaka, čestih ili manje čestih, osećaj u stomaku zavisi od puno faktora (a zavisi i od stomaka), ali nema početka koji je lak. To ume da obeshrabri i najhrabrije, ili najumerenije jednako, i sa godinama i nakupljenim počecima iza sebe (na leđima), svako će oklevati pred još jednim. Ljudski je. Ljudi uglavnom ne prepoznaju kontinuitet.

Kad sam izašla iz tramvaja na Dufferin-u bila sam ubeđena da je mesto odmah tu negde. Nakon dobrih deset minuta hoda nije ga bilo. Prolazili su kraj mene i ja kraj njih šareni ljudi koji žive u Parkdale-u. Nekada davno ovo je bio dobrostojeći kraj, ili bar neki njegovi delovi. Zatim je propao, ali baš propao, kao da mu je izmaklo tlo pod gradnjom, iako su temelji kuća izdržali.

Kad su se Suzen (naglasak na 'zen') i Džo uselili u stan preko puta nas, kroz njega su već prošli bili brojni ljudi u tih 7-8 godina koliko smo tu živele, svi od reda zaboravljivi. Ništa o njima nismo znale osim redovnih pozdrava kad smo nailazili jedni na druge u hodniku i liftu, i kad ih dugo nismo videle to je značilo da su otišli i obično smo pre ili kasnije naišle na nove stanare, ili bi ih opet srele posle nekog vremena i pozdravile kao i pre toga - bezlično i beznačajno. Da je novo vreme došlo za 14. sprat u našoj zgradi je postalo jasno kad su se ubrzo po dolasku oni predstavili.

U Beogradu i kroz Beograd klinka i ja najčešće putujemo taksijem. Do toga je došlo jednom običnom kombinacijom potrebe i izbora: našim dragim ljudima tamo ništa ne izgleda teško, ali vreme je sada na zvaničnoj svetskoj listi ugroženih sa naftom, svežom vodom i čistim vazuhom, i tarifa mu je jako visoka. Kako smo mi jedine u tim uslovima koje ga imaju, spadamo u jako bogate, zaključimo uvek sa smeškom već prvog jutra, mamurne od dugog putovanja. Taksi daje dodatno i jedan mali ne beznačajan osećaj nezavisnosti, što neizmerno prija, jer mi takve stvari umemo da cenimo (svaka na svoj način). Iz tih i drugih razloga, nas dve naročito volimo beogradske taksije.

Ujedinjena crkva na uglu Šerburn i Karlton ulica balansira zahvaljujući solidnoj gradnji iz 19-og veka
između raznovrsnih kongregacija - crnih adventista, korejanskih prezbiterijanaca, opskurnih misionara, homoseksualaca iz kraja, beskućnika i volontera, meditacionih Budista, rekreacionih mačevalaca, plesača i gimnastičara...

Nakon prvih godinu-dve života u ovom gradu, desilo se bilo nešto neočekivano.

U tašni sam dugo nosila Frenka o'Haru. Knjižica je mala, i moja tašna je mala, i oni su se lepo našli. Vremenom, moram da priznam, Frenk mi je malo dosadio.

Kada je 2007. John Maloof, u potrazi za materijalom za knjigu o svom kraju u Čikagu na kojoj je sarađivao, obilazio antikvarnice i kuće licitacija, naišao je u jednoj na gomilu negativa - na hiljade u kutiji, kako se kasnije ispostavilo - i kupio ih za $400. Nakon što je kutiju doneo kući, prošao je još dobar broj meseci dok nije počeo malo da razgleda sadržaj, skenira ponešto u kompjuter u nadi da će naći nešto pogodno za svoj projekat. Ubrzo je shvatio da su delo jednog fotografa, da sežu unazad do '50-ih, i da su izuzetne.