B92 Blog

Bolnica se zove St.Joseph's
Irski svetac, mozda poljski
Pod zastitom Svetog Josifa sklopite vedje
ili ruke
i prigrlite sebe
svi nesveti

U petak 20. decembra 2002. godine oko 3 popodne stigao je bio email na ekran vec tada starog kompjutera koji je obavljao poslove vodjenja jedne radnjice na Yonge Street-u opisane drugom prilikom, a sluzio je i za druge stvari. Mail je izgledao neobicno, ali nisam stigla da razlucim sta je konkretno bilo neobicno na njemu jer sam ga odmah otvorila.

Na Rodosu smo nasih desetak dana zivele u mirnoj ulici. Ulica je pre osam godina promenila ime i od tada niko ne moze da je pronadje. Par minuta hoda ce dovesti do mora i plaze Zefiros. Odmah iza ugla je jedan hotel, duz ulice kraj mora restorani se nizu jedan za drugim, ali kraj je neobicno tih. Na plazi nikad nema guzve. Isto vazi i za novu magistralu tik uz ivicu mora koja u blagom usponu sledi krivinu obale i izgleda kao da vodi u nebo, cista, bela i prazna. Mozda je sa njom isti slucaj kao i sa nasom ulicom - proci ce decenije ili koji vek pre nego sto se Rodijanci naviknu da je tu. Bio je to neobican ambijent za jedan turisticki grad.  Na malom rastojanju jedna od druge niz ulicu stoje dve radnje suvenira, jedna od njih jedva sobicak, pod nadstresnicom spolja na vetru micu se peskiri za plazu.

Los dan dolazi kao glasnik zla koje orgija na nekom drugom mestu. Odjeci sto dopiru do mene donose teskobu i bes, frustraciju i opstu mizeriju. Od loseg dana se ne moze pobeci - njega treba preziveti.

Putovanje prstom po atlasu od Toronta do Rodosa se prekida na ivici desne strane, usred Atlantika, saceka okret lista, prelazi na sledecu stranu i nastavlja ka donjem desnom uglu Evrope. Prst je nesrazmerno veliki prema svetu zbijenom na stranice jedne knjige.  I sam kao da je izasao iz neke knjige, i pokazuje velicinu poduhvata.  Ni komercijalni letovi ni nebo izukrstano avio linijama ne umanjuju velicinu, prst istice.  Vazne su takve perspektive. Velicina sveta i velicina pojedinih poduhvata zahtevaju malo tisine i refleksije s vremena na vreme.

Na Rodos smo isle na poziv jedne kolosalne Grkinje.

Slusati gradske ptice u bilo koje doba godine je prisustvovati pobedi tisine i mira nad bukom. U urbanim uslovima to nije nemoguce ali ne moze se uvek verovati sopstvenim usima - one, kao i mi, se naviknu na svakakvo djubre. I ptice isto tako.

Slusati ptice u zimskom periodu je posebno lepo.

Osvrt na Vladimirovu temu od pre neki dan.

Prvo cu morati da iskopam jednu rupu  pa na pitanje da li treba da zulja ili meko ljulja vrisnem unutra - who cares! Sad mogu dalje. Ali ne pre nego sto pomenem jednog svog prijatelja koji vec godinama pokusava (ne vrlo aktivno nakon jednog incidenta) da mi zavuce ruku gde ne pustam pa me zato s vremena na vreme opipa tamo gde sam izlozena - da proveri da se nisam udebljala. On voli mrsave. Racuna da cu se ja kad-tad predomisliti - vrstan je poznavalac zenske prirode - i ne bi voleo da zatekne neka neprijatna iznenadjenja kad trenutak dodje. Posto ja imam svoj kakav-takav primerak zenske prirode a on nekih 54 bolesti ravnomerno rasporedjenih od mozga nanize, zao mi ga je, razumem, nije mu lako, empatija me redovno oboji u plavo, i povremeno iskopam rupu pa vrisnem. Dobra sam s rupama.

U mojoj zgradi na devetom spratu
zivi jedan muskarac koji mi se dopada

Pre neko vece pogledala sam film Kieslowskog „A Short Film About Love". Film je tih. Ne vidjaju se cesto tihi filmovi ovih dana. Jasna su mesta gde bi mogao da postane glasniji, ili da urlice, ali i kad placu, likovi u njemu su tihi. Takva jedna gospodska vrsta filma izaziva i slicnu reakciju. Bila sam ucutkana.
Odjednom mi se po zavrsetku pojavila bila neka radoznalost, i otisla sam na google dok se DVD vratio na pocetnu stranu i muzicka spica rotirala svoj melanholicni lament; zanimale su me kritike filma.

Jednom, izasla sam bila sa jednim vrlo govorljivim muskarcem koji je citirao Madonu. Ona je naime smislila pravilo koje kaze 'no sex before the fifth date'.