Ne sumnjam da su brojne paralele napravljene tokom vremena između prirode koja vlada ovim delom sveta i ljudske prirode. Ljudi vole da se nadmeću, pa to nije neobično, ali ne tek sa bilo kim - ne, ne: samo sa najvećim, with the baddest of the Bad Asses, što bi se reklo. Tu se vidi prava mera čoveka, hoće da kažu merenju skloni. I jako vole znak jednakosti između takvih sila. Ima i onih koji veruju da pobeđuju, i broj im nije mali.

Volim da popijem svoju čašu vina pre večere, baš volim. U onom periodu vremena dok je spremam, u mojoj maloj kuhinji, u ritmu koji često zahteva da iz kuhinje izađem, odem do dnevne sobe i kompjutera ili kauča gde nešto čitam, ili popričam malo sa detetom.

Pre neko vece pogledala sam film Kieslowskog „A Short Film About Love". Film je tih. Ne vidjaju se cesto tihi filmovi ovih dana. Jasna su mesta gde bi mogao da postane glasniji, ili da urlice, ali i kad placu, likovi u njemu su tihi. Takva jedna gospodska vrsta filma izaziva i slicnu reakciju. Bila sam ucutkana.
Odjednom mi se po zavrsetku pojavila bila neka radoznalost, i otisla sam na google dok se DVD vratio na pocetnu stranu i muzicka spica rotirala svoj melanholicni lament; zanimale su me kritike filma.

Neobično je tiho za subotu veče na College Street-u. David je već ugovorio sa nekim prijateljima pa prvo njih srećemo. On ima mnogo prijatelja, i svaki put kad ih sretnem to su druga lica. Prijatelj je animirana plavuša koja je lepo raspoložena i ima neobično široke crne zenice usred svetloplavih očiju. Možda je u pitanju prirodni high - uvek treba ostaviti bar jednu mogućnost za čuda, kao poslednju jabuku na drvetu, je moj brend optimizma.

U gradu se nekoliko nedelja odvija jedno tiho čudo. Sveobuhvatno, nemoguće za ignorisati, neverovatno (što nije čudno, ipak je čudo u pitanju), i nije baš ni tiho jer ptice pevaju kao da su pijani srednjoškolci na raspustu, plus srednjoškolci i druga školska deca jesu na raspustu i nadam se da ne piju, ni dok su na raspustu ni inače, i stanje stvari je da je čudo napravilo haos sa manje ili više buke i - nikom ništa.

Nedelja - 4. dan

U nasoj zgradi povremeno sretnemo druge stanare, permanentne, ili privremene kao nas dve. Svi ce reci ‘bon jour', makar da pricaju na telefonu, otkljucavaju vrata i balansiraju jos tri stvari, sve istovremeno. U zgradi u kojoj smo permanentni stanari, pola sveta dalje od Pariza, ljudi sve redje kazu ‘hello' cak i kad udju u lift sa nama. Mnogi se polu-okrenu na drugu stranu, da izbegnu i slucajni kontakt ocima ili recima, kao da to vec nije dovoljno tuzno. Nije uvek bilo tako.

Ponedeljak veče u novembru je kao umorni elastični čovek, i njegove zategnute elastične trake umorno škripe.

Gledala sam nedavno film ‘Agora', režirao Španac Alejandro Amenábar, i Rachel Weisz je u glavnoj ulozi Hipatije, filozofa, naučnika i učitelja iz Aleksandrije iz 4. veka nove ere. Hrišćani dolaze! je mogao da bude podnaslov. Helenizam je pri kraju, ne što mu se završava već - hrišćani dolaze. Rimsko Carstvo je ustoličilo hrišćanstvo kao zvaničnu religiju

Engleski pab u suburbiji. Zimsko popodne šalje pozdrave kroz okno okrenuto zapadu i snop blistav kao meteor padne na lice muškarca preko puta.

Brojna leta su prošla kroz ovaj grad a da ja nisam uspela da uhvatim na kom mestu se krije granica između ‘celo leto je pred tobom, baby' i ‘leto je skoro gotovo - tough luck, my ungrateful friend'.