Jedna kuća se neočekivano pojavila u mojim mislima poslednjih nedelja. Nije to lepa kuća. Niti mi je ikada značila puno.

Moje uspomene su moj rodoslov
Živimo zajedno u incestuoznoj komuni
u kojoj naizmenično rađamo
ja njih i one mene

U tašni sam dugo nosila Frenka o'Haru. Knjižica je mala, i moja tašna je mala, i oni su se lepo našli. Vremenom, moram da priznam, Frenk mi je malo dosadio.

'Kuba!' dovikuje neko iz pubike. Akustika dvorane je tako savršena da se i jedan tip koji dobacuje sa gornjeg balkona čuje kao da je ozvučen. Blagi mrmur odobravanja iz publike sledi nakon tog podsećanja koje je pretpostavljam neizbežno gde god se okupe pojedinci sa španskih govornih područja u grupama većim od dvoje.
'Jebe mi se Kubu, i za Španiju, i za Francusku..

Ne sumnjam da su brojne paralele napravljene tokom vremena između prirode koja vlada ovim delom sveta i ljudske prirode. Ljudi vole da se nadmeću, pa to nije neobično, ali ne tek sa bilo kim - ne, ne: samo sa najvećim, with the baddest of the Bad Asses, što bi se reklo. Tu se vidi prava mera čoveka, hoće da kažu merenju skloni. I jako vole znak jednakosti između takvih sila. Ima i onih koji veruju da pobeđuju, i broj im nije mali.

Brojna leta su prošla kroz ovaj grad a da ja nisam uspela da uhvatim na kom mestu se krije granica između ‘celo leto je pred tobom, baby' i ‘leto je skoro gotovo - tough luck, my ungrateful friend'.

Osvrt na Vladimirovu temu od pre neki dan.

Prvo cu morati da iskopam jednu rupu  pa na pitanje da li treba da zulja ili meko ljulja vrisnem unutra - who cares! Sad mogu dalje. Ali ne pre nego sto pomenem jednog svog prijatelja koji vec godinama pokusava (ne vrlo aktivno nakon jednog incidenta) da mi zavuce ruku gde ne pustam pa me zato s vremena na vreme opipa tamo gde sam izlozena - da proveri da se nisam udebljala. On voli mrsave. Racuna da cu se ja kad-tad predomisliti - vrstan je poznavalac zenske prirode - i ne bi voleo da zatekne neka neprijatna iznenadjenja kad trenutak dodje. Posto ja imam svoj kakav-takav primerak zenske prirode a on nekih 54 bolesti ravnomerno rasporedjenih od mozga nanize, zao mi ga je, razumem, nije mu lako, empatija me redovno oboji u plavo, i povremeno iskopam rupu pa vrisnem. Dobra sam s rupama.

Toronto je u mnogo cemu neobican grad u Kanadi. Uglavnom je neomiljen van svojih granica, cak i onih administrativnih pa tako ljudi u suburbiji, koji zive tu gde zive zbog mocne ekonomske egzistencije metropolisa i opstaju na njegovoj periferiji - mnogi nikada i ne dodju u grad, iz mesavine straha i nezainteresovanosti ali sve krive na saobracajne guzve - ga ne vole.

Uhvatim sebe ponekad
sa žarkom željom da budem srećna
i najpre se nasmejem
jednoj takvoj preljubi