(Prvo me je Sanja podsetila na ovo)

Ljudi nestaju

Joy u svojim 70-im ima više degenerativnih muka u kostima i mekim tkivima nego što ja imam prstiju na rukama i živi sa svakodnevnim bolom bar deceniju. Sa Jamajke je i spada u malu grupu starih stanara u zgradi koji se međusobno poznaju i druže dugi niz godina. Uvek se u priči sa njom nađu detalji iz života i po njima sam shvatila da ona sama misli da je živela dobar život, nekad srećan nekad bolan. Možda imam taj utisak zbog njenog smeha. Lako se smeje.

Kiša pada već danima. Nekad ozbiljno, nekad ne. Pre par večeri, u petak, počela je negde oko 6, što je sada mrak. Kako je samo počela. Kap, kap, tiho, bez vetra, mokre ulice, kraj nedelje.

Tokom dana mi je skoro uvek uključen radio, podešen na džez stanicu koju zovu najvećom, najboljom i šta-ja-znam-kako-još-veličanstvenom u Kanadi, a i šire (ne ustežu se), koja je ušla u neke od mojih tekstova kao i u moje uši, jer nekad inspiriše a nekad i nervira, ali postoji nešto što mi ona tj. ljudi iz male kutije nekad urade i što je apsolutno prekrasno: puste neku stvar, ja ne obraćam pažnju, i odjednom - zaustavim se.

Ne znam tačno kako sentimentalna putovanja počinju. Možda već izlaskom iz kuće. Kao neko ko je jednog dana izašao i nije se nikada vratio, poznajem ih - nema u njima puno sentimentalnosti.

Hodajuci na zapad duz Danforth avenije oko pola sest popodne zatekla me je jedna misao: ne znam da sam u Torontu ikada presla jedan most, svojim nogama, peske. Bila sam ne malo iznenadjena tim otkricem, jer most kojim se avenija zavrsava nije daleko odatle

Bolnica se zove St.Joseph's
Irski svetac, mozda poljski
Pod zastitom Svetog Josifa sklopite vedje
ili ruke
i prigrlite sebe
svi nesveti

U petak 20. decembra 2002. godine oko 3 popodne stigao je bio email na ekran vec tada starog kompjutera koji je obavljao poslove vodjenja jedne radnjice na Yonge Street-u opisane drugom prilikom, a sluzio je i za druge stvari. Mail je izgledao neobicno, ali nisam stigla da razlucim sta je konkretno bilo neobicno na njemu jer sam ga odmah otvorila.

Na Rodosu smo nasih desetak dana zivele u mirnoj ulici. Ulica je pre osam godina promenila ime i od tada niko ne moze da je pronadje. Par minuta hoda ce dovesti do mora i plaze Zefiros. Odmah iza ugla je jedan hotel, duz ulice kraj mora restorani se nizu jedan za drugim, ali kraj je neobicno tih. Na plazi nikad nema guzve. Isto vazi i za novu magistralu tik uz ivicu mora koja u blagom usponu sledi krivinu obale i izgleda kao da vodi u nebo, cista, bela i prazna. Mozda je sa njom isti slucaj kao i sa nasom ulicom - proci ce decenije ili koji vek pre nego sto se Rodijanci naviknu da je tu. Bio je to neobican ambijent za jedan turisticki grad.  Na malom rastojanju jedna od druge niz ulicu stoje dve radnje suvenira, jedna od njih jedva sobicak, pod nadstresnicom spolja na vetru micu se peskiri za plazu.

Los dan dolazi kao glasnik zla koje orgija na nekom drugom mestu. Odjeci sto dopiru do mene donose teskobu i bes, frustraciju i opstu mizeriju. Od loseg dana se ne moze pobeci - njega treba preziveti.

Putovanje prstom po atlasu od Toronta do Rodosa se prekida na ivici desne strane, usred Atlantika, saceka okret lista, prelazi na sledecu stranu i nastavlja ka donjem desnom uglu Evrope. Prst je nesrazmerno veliki prema svetu zbijenom na stranice jedne knjige.  I sam kao da je izasao iz neke knjige, i pokazuje velicinu poduhvata.  Ni komercijalni letovi ni nebo izukrstano avio linijama ne umanjuju velicinu, prst istice.  Vazne su takve perspektive. Velicina sveta i velicina pojedinih poduhvata zahtevaju malo tisine i refleksije s vremena na vreme.

Na Rodos smo isle na poziv jedne kolosalne Grkinje.