B92 Blog

Da se u današnje vreme može sve iznajmiti - verovatno vam je postalo normalno. Venčanice, skije, nakit, automobil. Nosiš kad ti treba pa vratiš. Ne znam da li bih iznajmila venčanicu -doduše ja nisam imala snove o princezama pa sam se udala skoro u farmerkama. Ipak da može da se iznajme baka i deka - nije mi ni u najludjim snovima palo na pamet. Radili ljudi, nisu imali decu ili ih imaju a oni ne žele potpomstvo a ne bi da budu uskraćeni za osećaj topline, dozvoljavanja i povladjivanja koje pružaju baka i deka. Odete na net - pročitate karakteristike, ako su još u blizini -nikad bolje i rentirate. Ne znam da li se uzima revers.

Moja ćerka i ja, željne valjda mora koje je ostalo iza nas ( a možda i Dunava ispred našeg dorćolskog stana) uputile smo se prošle nedelje, spontano i bez jasnog plana,  na jezero pored Minhena- Starnberger See. 

Izgleda sam malo ostarila. Sve što je bilo pre, više mi se svidja nego ovo danas. Od stalnog posla bez otkaza do kraja radnog veka, muzike pa čak i mode. Čak mi se i stari lopovi čine nekako normalnijim nego ovi danas. Znalo se, lepo, nekada da treba da čuvaš novčanik u prevozu, pasoše u inostranstvu i da čuvaš lovu u čarapama, unutrašnjim džepovima ili djonovima kad ideš u neku turističku meku - na primer Italiju. Danas se izgleda pravila tek uspostavljaju u lopovskom svetu. Opet, sad su te organizacije ozbiljne korporacije sa direktorom personala i razvojnim timom pa ne znaš da li da ih se plašiš ili da im veruješ. Od kada me ujela ljuta guja kradje podataka s kreditne karice bacila sam se u proučavanje metoda savremenog lopovluka. Nije da sama nisam osetila na svojoj koži kako se otima i kako se bori za svaki evro. Hoću samo da kažem da se današnjim lopovlukom bave ljudi organizovano sa naučnim pristupom pa mi šaner u troli 41 dodje kao romantična predstava starih dana.

Evo nekoliko divnih primera kako su me namagarčili razvoji timovi:

 

Žena je u svakoj dobi dobar konzument robe i usluga. Probajte da prebrojite stvari bez kojih ne možete da zamislite dan. Kafa, novine, internet, čokolada, labelo, frizer,gardaroba, prašak, hrana. To sve neko mora da nabavi. Sa ukusom - još bolje od kose do nakita. Žena preko 35 koja pride ima i porodicu je meka svake marketing agencije. Ona nabavlja prašak, hemiju za kuću, kupuje nove cipele za dete, meleme za svoje male bore, razmišlja povremeno o dijeti i vitaminima, sipa benzin....ne smeme ni da zamislim šta sve današnji čovek mora da ima da bi preživeo dan. Ali tako je to danas i ne treba kukati nad kataklizmom civilizacije gde su internet, kafa, čokolada i sex samo roba koja ima svoje ciljne niše. Od kada je banaka i kartica - lakše je - priznaćete. Ne morate da čučite po poštama i da gledate preko stakla ima li para. Ako i nema na računu - biće dozvoljeni, nedozvoljeni minus svejedno i sipaćete benzin, kupiti prašak ili ne znam ni ja šta. Banke su nam pomogle sa tim bezgotovinskim plaćanjem, istina je. Na par godina menjam novčanik i stalno razmišljam- šta je kroz tu jadnu kožu procurelo para. Pa me uhvati neka tuga. Tako sam se prvi put - osetila u banci pre neki dan kada su mi isekli karticu -dajući mi bolju i sjajniju spremnu za nove avanture.

U ponedeljak u 17h ušetala sam u jednu luksuznu kancelariju. Intervju za posao. Ne znam šta mi bi da za jedan važan sastanak obučem farmerke. Nove, do duše i tamne. Intuicija. Uvela me zajapurena sekretarica sve karikirajući užurbani hod, lupkajući malo oronulom štiklom o sveže lakirani parket. A kancelarija - bajna. Visoki strop, kulturni gipsani radovi, jasenov parket i nameštaj boje brezinog drveta. Sve bih ja to izbacila, mislim u sebi i donela nameštaj tamnih boja, pozlaćene kvake zamenila za matirane, unela bih slike, možda i cveće da se vidi da tu rade ljudi a ne roboti. Ne znam šta me spopade da razmisljam o uredjenju kad sam i sama pobornik praktičnog ne skupog i zamenljivog nameštaja. Ipak ovaj prostor je tražio crveno trešnjino drvo, orah i ulja na zidovima a ne postere u metalnim ramovima. I dok sam u mislima preuredjivala zidove, nameštaj i kvake dodje moj domaćin.

Ja se već godinama osećam kao u filmu "Balkan expres". Znate onu scenu kad svi sede u podrumu, spremaju se za večeru a Bora Todorović kaže: Imam utisak da za nas dolaze neki bolji dani" I posle sekund dva pljusne bomba i ode sve...

 

 

Moj prijatelj, vrlo, vrlo cenjeni muzičar koji živi i radi u Minhenu ( a deca nam se vole kao da su sestre od tetke u najmanju ruku, što mi je, moram priznati važnije) i njegova super cool žena ( a moja drugarica, što mi je još važnije) svečano su nam saopštili negde u januaru da dolazi čuveni, super čuveni i totalno cool lik po imenu Tommy Emmanuel. Pojma ja nisam imala ko je čovek ali u sud mojih prijatelja verujem. I tako smo decu nabacili jednoj babisiterki da je u duetu zabavljaju, a mi smo, otišli na koncert. Da sam znala da ko će me tamo dočekati - bolje bih se pripremila. Ipak susret sa ovom muzikom bio je dirljiv i zanosan, napet i opuštajući, uzbudljiv i opasan.

Iz Beograda sam se vratila pre nedelju dana. Tamo uglavnom nisam ništa radila. Šetala se, jela sladolede iz plavih i zelenih frižidera, malo sredjivala ruže po placu sve sa mirisom roštilja i grajom prijatelja koji su - eto, zbog mene, roštilja ili lepog vremena došli u najlepši zamak na svetu-vikendicu na Avali. Vodila me i kuma Dejana u kabare na Slaviji. Smejala sam se do suza.Vodila me Jovana na top-hit super mesta. Vodio me Dragan u jedan od boljih italijanskih restorana. Srela još neke drage ljude. Družila se sa mamom koja me je propisno obrazovala od koga da kupujem jabuke, sir i kore na pijaci. Ništa nisam zapamtila ali - čisto da vam dočaram atmosferu. Naravno da sam kupila više od 10 knjiga pa sam pod uticajem dve koje sam smlatila za 4 dana rešila da dočaram atmosferu.

Dobar dan, kažem jutros majci nekog klinca ispred škole. Ona priča "naš" jezik.

Ona: Hallo. Kako si?

Ja: Odlično, nikad bolje. Volim petak.

Ona: I ja. Moram da se odmorim. Satra me Leben (život)

Ja: Pa jest. Trči, posao, deca, i sve ostalo

Ona: Ma jest, ja sam uvek Müde ( umorna)

Ja: Kako škola? Čujem da vam sin super računa.

Ona: Ma da, odlično mu ide Rechnen ( računanje)

Jedino Lesen ( čitanje). Mora da se üben ( vežba)

Ja: Pa mora , sve mora u životu da se vežba. 

Ona: Mora.

Ja. Pa dobro onda prijatan dan

Ona: Tchus

Lepi dan vam želim!

Ja: i ja Vama

Petak 13. Poslepodne. Ja šmugnula od svih obaveza, odjavila se sa mobilnog i ušla u carstvo farbi, boja i zujanja fenom. Poznatije kao frizerski salon. Nemam pojma šta je za muškarce zen budizam ali jedno od omiljenih mesta svake druge žene je frizerski salon. Tu je transformacija u najkraćem mogućem vremenu sigurna i lako dostupna. Ovoga puta sam se osmelila ( skupila hrabrost i pare) i uputila se kod jednog od najčuvenijeh majstora za boje u Minhenu. Ima i ja jednom da budem plavuša i tačka. Majstor ljubazan, smeje se i logično pita - šta bi ste želeli? Ja logično kažem: Molim Vas, pretvorite me u lepoticu! On nešto mrmlja, pretura po kosi i još logičnije sve po ps-u kaže: Neće tu biti potrebno puno posla...ja razvučem osmeh - takodje po ps-u. Malo mu detaljnije objasnim šta za mene znači lepotica sa posebnim osvrtom na boju kose. Ljubazno se zahvali i kaže da dolazi brzo - ide da zameša čarobnu smesu za kosu.

Posle minut - stiže šegrt i ljubazno kaže - ipak će malo potrajati ( aauuuu, već me je bio strah - znači ima i sedih da se pokrivaju !!!! - nije rekao  - ali ja to nekako čitam izmedju redova), pita: kafa,čaj,sok i nosi neke novine za mene. A novine - fine. Nije kič najgori, već onako malo ovo malo ono. Što bi rekle naše novokomponovane zvezde- za svakog po nešto.

Centralna tema novina. Žena koja je odlučila da se pretvori u lepoticu i koju su na tom putu pratili. 

Ja sam imala sreće da se rodim u Beogradu. Sreća je, što kad sam se ja rodila nije billo interneta. U protivnom bilo bi svejedno. Moji roditelji nisu rodjeni u Beogradu. Mama je stigla u veliki grad sa 12 tata sa 16 godina. Mučili su se sigurno. Odrastala sam uz priče o gazdaricama, podstanarskim danima, selidbama.

Danas smo mi nomadi u Nemačkoj. Moja ćerka je rodjena u Minhenu ali ja nisam. Ovde smo došli kad sam ja imala 29. Nemački mi nije maternji jezik. Moje dete raste uz dve kulture, dva apsolutno drugačija pristupa životu. I svesna je toga sa 6 godina. Mislim da je to prednost za nju nikako mana. Kombinovati pristup, stil, filozofiju života - to vidim samo kao predsnost za budućnost.

Dok sam se pre neko veče vozila pustim ulicama grada oko 23.00h na pamet mi je pala ideja da provincijalizacija Nemačke  - mora da je uradjena planski.