B92 Blog

Pre nekoliko dana moja ćerka donela iz obdaništa isečeno srce...pozivnica za proslavu dana majki i očeva. Ipak razlikovala se od ostalih koje donosi već 4 godine - pisalo je da dodju isključivo očevi od 9-11-00h i majke same(!) od 12.00-14h u nedelju 27.04. Na vratima obdaništa upozorenje da deca slučajno ne dolaze jer ovo vreme pripada isključivo nama... Nije da mi je bilo baš najjasnije ali ajde...Spremim se juče, ostavim spremljen ručak i krenem.

Inače moje dete ide u obdanište koje se u prevodu zove - roditeljska inicijativa. To znači da imamo obavezu da radimo 3 sata mesečno ( uredjivanje bašte, farbanje, lake popravke...ja sam napravila blog za obdanište da bi sve dnevne informacije bile na jednom mestu).

Pomislim, sigurno ćemo nešto da riljamo ili kopamo pa pošto je ograda od obdaništa skinuta - za decu nije bezbedno. Sve u svemu - radna gardaroba- farmerke, majca, patike.

Ipak vaspitačice nas dočekaju doterane i nasmejane...Postavljen sto sa klopom u o bašti...Uživamo i ćaskamo neko vreme kad oko 13.00h pozovu nas unutra kad tamo....

Nemam nekih strogih zakletvi u životu ali istina je da više manje ne podnosim dve stvari: birokratiju i putovanja. Čudo kako život ume da ti se podsmehne pa ti skoro uvek dodeli da se baviš baš tim stvarima.

Što se putovanja tiče - istorija mojih putešestvija je duga- traje od kada sam rodjena. U osnovnoj školi, sticajem čudnih i srećnih okolnosti proputovala sam skoro sve zemlje u Evropi a prvi put - kad sam se valjda naljutila na ceo svet,oko 16-te, umesto na more ili do planine ja odem preko sedam gora i sedam mora u Holandiju, i tada sam prvi put bila u Minhenu ne znajući da ću za nekih 15 godina kasnije baš tu namestiti svoju kuću i svoju novu-stalnu adresu. Koferi, torbe, pakovanja, duple stvari na različitim adresama...moja stvarnost. Zbog toga je Beograd moja omiljena putna adresa. Druga ili prva kuća pa se i ne računa u putovanja.

Ipak-kada razmislim šta me je vuklo svim tim putovanjima van granica - vraćam se na samo jednu, ključnu stvar - ne postojanje toliko mučne i bolne rečenice - "ne može" koja je u Srbiji apsolut.

Najbolju definiciju toga našla sam baš juče: Marko Bijelić, autor Biznisbloga

"Ameri su idealni klijenti.

Ovu tehniku razvio je J.L.Moreno (1892-1974), polazeći od pozorišne improvizacije. Psiho-drama je tehnika psihološkog i psihoanalitičkog traganja koje teži analizi unutarnjih sukoba zasnovanoj na glumi nekoliko protagonista koji igraju prema improvizovanom scenariju uz nekoliko zadatih uputstava.
Polazna hipoteza se sastoji u sledećem:
Radnja i gluma, više nego izgovorena reč, mogu da obezbede da se jasnije iskažu teškoće međuljudskih odnosa i greške na nivou rasuđivanja.
Ono na čemu se insistira u psiho-drami je spontanost, neposrednost, kreativnost. Veruje se da ličnost može da dođe do promene pomoću uvida kroz akciju, proces ponavljajućeg eksperimenta, eksperimentisanjem sa starim i novim ponašanjem, uz učešće grupe u zaštičenim uslovima.

Tumaram danas po gradu, vreme lepo, dele cveće...ljudi vuku kese i kupuju. Jedan običan dan. Sve dok nisam srela mog prijatelja koga nisam videla izvesno vreme. Šeta sa decom. Jedan izuzetno uspešan a dobar čovek. Firma od nekoliko stotina zaposlenih, veliki biznis i van Srbije. Poljubim decu, vadim tek kupljene mandarine iz torbe. Pitam kako si - i on mi kaze-onako. Uvek nasmejan, veliki oreol harizme - od njega ne očekujem takav odgovor. Ti ljudi što naprave neke velike stvari nikad ne odgovaraju-onako. Valjda ih je žurba, život, konkurencija, natera da uvek govore da su sjajno. Sem, naravno ako ih baš dobro poznajete - dobićete možda odgovor - onako. I dok se u sekundi preslišavam koliko se dugo poznajemo, da bih dobila tako iskren odgovor - onako, shvatim da tih 15 godina i nije dovoljno za takav odgovor. U modernom svetu foliranja, biznisa i reklame sve mora da puca od zdravlja i sreće, uspeha i para. Za onako, zvuči zastrašujuće, ali, nema mesta. Danas ljudi iz biznisa tog kalibra zaposle svog ličnog psiho trenera da bi im rekli da i nije baš sve pesma u životu a ja bez trunke muke i  honorara dobih iskren i pošten odgovor-onako!!!

U Beograd sam stigla pre 15 dana. Sačekala me hladnoća sa kojom bi se i Minhen podičio a evo danas je skoro početak leta po temperaturi. Prva stvar koja mi je upala u oči kada sam doputovala da je uništena zgrada u Kneza Miloša postala fabrika radosti ( bilbordi razvučeni preko cele bombardovane zdrade). Iskreno sam se zapitala - kako li je to nekom palo na pamet, ali mudri ljudi skloniše sve panoe fabrike radosti za svega nekoliko dana.

Ipak, moj utisak su uvek bili i uvek će biti ljudi - manje zgrade i najmanje reklame. Sticajem okolnosti, ponekad, moram da se javim na mobilni u javnom prevozu, taksiju ili na nekom javnom mestu. U Nemačkoj je telefoniranje zabranjeno gotovo na svim javnim mestima a isključivo je zabranjeno u autobusu. Vozač će tolerisati da kazete - jednu ili dve rečenice pre nego vas mrko pogleda ili čak napusti autobus. Ipak, kod nas je sve mnogo opuštenije pa i komunikaca svih vrsta....

Prošlu nedelju je obeležilo nekoliko važnih dogadjaja za mene lično:

1.stigao je poziv da upišemo ćerku u školu

2.saznala sam da roditelji mogu da dobiju 5-godišnju vizu ukoliko su im deca "trajno nastanjena"u Nemačkoj

3.zalutali kamen na auto putu smrskao mi je šoferšajbnu

4. u našu kuću stigao je TV total - pa sada mogu da pratim domaće kanale non stop

5.toliko smo se drali, svo troje, kad je pobedio Novak Djoković da su se komšije uskomešali po hodicima pitajući se kakva je neman ušla u našu kuću...poslednji put smo se moja ćerka i ja drale i kukale kad je miš sa terase ušetao u našu dnevnu sobu....... čudo je kako je to sve povezano....

Ja živim u koferu. Pakujem se i raspakujem nekoliko puta mesečno. Od Minhena do Beograda, do sada, nisam putovala jedino brodom (prva plovna tačka je Regensburg) i nisam išla peške, sva ostala prevozna sredstva sam probala. Kvalitet puta merim samo količinom sati u kojima mogu bez stresa da mislim i planiram, što će reći najmanje volim da vozim jer tada moram da budem uključena. Novogodišnja putovanja sam provela u kratkoročnim i dugoročnim planovima i piskaranjima po reklamnim pamfletima koja sam dobijala usput. Evo, gledam na stolu sve reklamne brošure koje sam skupila u poslednjih 20 dana u kojima mi čestita pošta, kućni savet, nekoliko časopisa, fitnes centar, neka nepoznata udruženja- Novu godinu. I svi manje više imaju jednu zajedničku temu - Promenite se, i budite bolji(!) u Novoj godini...

Imam još koji dan pre nego krenem da radim duplo radno vreme, pa ko velim da podelim sa Vama lično priznanje i iskustvo. Drugi ljudi misle da nisam lenja i da ne odustajem lako. Istini za volju, ja sam jedna razmažena i osrednje lenja osoba koju su roditelji mnogo voleli i sve dozvoljavali. Kad mi se ne svidja u školi mama pise opravdanje, kad me muči šefica na poslu ja već mislim o drugoj firmi. Malo trpim ali baš malo, tek toliko da mi ne bude žao ali, velikih žrtava, nemam. Danas, vidim da me ta osobina koči u teranju stvari do kraja. Onda, istina je da znam da čovek nepretano teži lenjosti a stvari haosu i da je dobro stati tome na put. Ne služe li tome institucije društva, prisila, umetnost ili već koje instiitucije - labavije i jače.

Ove teme me interesuju od kada sam i sama postala roditelj i to gde su granice, šta da dozvolim a šta ne i koliko je dobro terati do kraja, ali me najviše zaokuplja koliko trpeti i šta. Medjutim ovaj blog uopšte nije o vaspitanju dece - ovaj blog je o vaspitanju i disciplinovanju samog sebe, tačnije mene i onih koji bi to da preispitaju kod sebe.

Često imamo goste, navikli smo se na njih kao na komšije u Beogradu. Razni ljudi pa i priče i iskustva drugačije. Mnoge sam i upoznala tako što su preko prijatelja pitali da budu kod nas neki dan. Ovog leta u posetu nam je došao interesantan čovek.

Tumaram ovih dana po stanu - raspremam stvari od prethodnog puta i spremam se na novi, pa da ne slušam samo tišinu pustim TV, da onako bez mene drnda.  Ima tome već koja nedelja da sam primetila zanimljivu emisiju na RTS-u, ali nekako ne uspevam da uhvatim raspored programa pa se iznenadim i obradujem kad ugledam prepoznatljivu špicu. Ta emisija se zove "Srbi u svetu" i ne znam da li se emituje na normalnom programu ili samo za inostranstvo ( ja pratim RTS preko satelita). Da ne dužim, rado bih se osvrnula na kompletni program za inostranstvo ali danas samo o ovoj emisiji.

Ta emisija je toliko smešna da ni jedna humoristička serija ili prilog ne mogu da nadmaše istu.  Pre nekoliko godina na poklon sam dobila knjigu Jurija Poljakova "Jare u mleku". Tolkio sam davila ljude da pročitaju tu knjigu pa sam je od uvaljivanja drugima i na kraju i izgubila. Pored te knjige u isto vreme na kiosku u Beogradu kupim uz novine Kaporovu knjigu. Radnja je vrlo prosta. Neki lik smisli kako bi se obogatio

Za vikend sam napravila plan da se vozimo u velikom karuselu, jedemo ušećere voćke, da kupim neko licitarsko srce i ako nadjemo mesta popijemo neko pivo. Sa brecom naravno. Ove godine su šatori krcatiji nego ikada, kažu - pošto napolju ne staje kiša.

Do tada, za sve koji se zanimaju i pišu mi evo dva teksta od prošle godine.

Prvi o Oktobarfestu i drugi tekst o Minhenu

Pre nekoliko nedelja prisustvovala sam predavanju koje je organizovao Monster.

Stigla je pozivnica u kojoj zovu na prezentaciju portala ali zanimljivije, predstavili su rezultate istraživanja Univerziteta u Frankfurtu-centra za ljudske resururse na temu "Trendovi u rekruterskoj praksi 2007".

Istog dana stigla je pozivnica i za gostovanje školskog psihologa u obdanište mog deteta da, ukoliko imamo vremena, posetimo predavanje na temu u slobodnom prevodu "Osobine deteta koje treba da podstičete i razvijate".Kad promešam oba dva, na izgled različita predavanja dolazim do tri osobine, možda pre životni stil koji će biti dominantan u vremenu koje dolazi ako već to vreme nije došlo.

Odluka da počnete da tražite posao u inostranstvu nije laka - jer možda posao i nadjete. Pre nego što se upustite u tu avanturu htela bih da vas podsetim da objasnite sebi zašto bi ste na put (zapišite razloge na neki papir) i da razmislite o nekoliko važnih stvari. Spisak možete sami produžiti ali razmislete o:

-poznavanju jezika zemlje u koju idete. Ukoliko jezik ne poznajete spremite se na učenje

-razmislite o partneru/partnerki i o njihovim profesijama. Koliko je moguće da će i oni moći da nadju posao.

-probajte za zamislite nekoliko meseci bez porodice, prijatelja, starih navika...bez vašeg grada.

-spremite se na traženje stana, na selidbu ...probajte sebe da zamislite u novoj sredini.

Spisku nema kraja ali možete ga proširiti raspitivanjem o obdaništu ili školi, poreskom sistemu, zdravstvenom osiguranju....

Kad ste dobro promislili, uporedili osnovni razlog odlaska u inostranstvo i oduzeli gore navedene stavke-odlučite. Hajde da pretpostavimo, da ipak krenete. Samo vam još jedan dobar posao nedostaje.

Danas nekoliko osnovni pravila za traženje posla kao uvod u serju tekstova o intervjuima, agencijama, ugovorima ....

Kada sam krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih išla u školu a posle studirala na Filozofskom fakuletu sociologiju, pokupila sam pelcer koji se vidim primio kod mnogih iz moje generacije - kako je naša škola najbolja, naši stručnjaci kako su strava a da ne pričam kako nam je zemlja bogata a ljudi lepi. Mislim istina je da ima dobrih djaka, da je zemlja lepa - kad mi se malo očistila i umila, da je svaka zemlja bogata kad u njoj ljudi rade ali da nam je školski sistem dobar - e u to sumnjaj jer na svoj koži ispitujem studiju slučaja učenja u novoj sredini.

Evo me ponovo posle skoro 10 godina u školskoj klupi sa knjigama i sveskama, tačnim vremenom početka nastave, profesorkom i kolegama. Mesto - Minhen, škola SAP ( HR).

Ironman ...samo što sam stigla kući iz grada Rotha - malog mesta u Bavarskoj - sela sam da podelim sa Vama utiske sa današnjeg takmičenja. Novi Srpski rekord je postigao Nikola Tošić.

Pogledajte deonicu i detalje trke u Roth-u.

Danas je nekoliko hiljada ljudi iz celog sveta pokušavalo da savlada trku koja se sastojala od 3.8 km plivanja, 183km vožnje bicikom i 42,195 km trčanja i to sve u istom danu!!!