B92 Blog

Prošle nedelje uspela sam da uhvatim četri dana Beograda. Ok, 6 sa putovanjem.Ugurala sam u ta bedna četri dana jednu slavu, dva rodjendana, papire za porez, vino x 2, bioskop, čorbu sa najboljim drugom, kumove, posetu rodbini, puno vozikanja po gradu, jedan sneg i hodanje do kuće usled totalnog kolapsa saobraćaja. Naravno da sam uspela da odem i kod frizera...ali ne bih vas time davila. Dok sam izlazila sa svežom bojom na glavi koja je imala samo jedan cilj - da vrati moju prirodnu boju kose, i preispitivala se da li je moja kosa zaista nekada izgledala baš tako, skoro se sudarih sa jednom opasno šik ženom. Ne, ne nemojte pomisliti da je to šik koji podrazumeva da se znojite od muke dok hodate jer vam je sve tesno,sapeto i visoko. Ja, za šik držim onu vrstu žena koje nose uglavnom ravne cipele, izgledaju kao da ne farbaju kosu, imaju neki lud nakit a tobu od par stotina nečega umeju da bace na pod dok detetu zavezuju pertle. Moj šik podrazumeva i neke ogromne šalove i rukavice, puno crnog i mnogo osmeha. E baš jedna takva je naletela na mene u Ivana Milutnovica, zamotana u lud šal i sa veselim očima mi rekla -izvini.

Auu al se digla frka ko će a ko neće na gej paradu. Ako će biti zabavno i sa puno muzike ja bih došla. Povela bih i dete da se provedemo. Šta tu ima loše nekako mi baš nije jasno. Ima jedna druga grupa koja mi je mnogo čudnija, iskrena da budem a radni naslov joj je " Oženjen sam, kao momak živim."

Pre otprilike 15 godina prvi put sam išla na Krf sa društvom. Moj drug Dragan, koji mi je i danas ostao nešto izmedju rodjaka i najboljeg prijatelja, napravio je jedan na izgled običan gest koji mi se duboko urezao u pamćenje. Naime, tražili smo torbu za neke fotoaparate i ljubazna prodavačica nam je posvetila oko 30 minuta. Ostalo je da Dragan proveri sa svojim bratom da li dimenzije i oblik odgovaraju i da kupimo. Na žalost dimenzije nisu odgovarale. Sutra ujutro, Dragan se spremio i krenuli smo u grad Krf da se zahvalimo prodavačici i da kažemo da torbu nećemo kupiti. Putovali smo oko sat vremena do grada da kažemo da nećemo da kupimo torbu, sećam se da je Dragan kupio neko pakovanje sladoleda da se zahvali na ljubazosti. Ja sam se iznenadila jer mi na pamet nije palo da ćemo se vozikati oko dva sata da jednostavno kažemo da nešto nećemo da kupimo. I zaposleni su se iznenadili. Posle su nas ponudili limunadom i sedeli smo sa njima oko 10 minuta. 

Par godina posle toga i sama sam počela da radim u uslužnoj deltanosti, tačnije u hotelu. Moji klijenti su uglavnom bile firme koje su organizovale bankete, kongrese i seminare u hotelu i smeštali svoje strane goste. Ja sam se starala da se opet vrate u naš hotel. Neki su mi i danas prijatelji. Jednog dana na adresu mog generalnog direktora stiglo je pismo od jedne banke koja se zahvaljuje na saradnji, obećava vernost i želi posebno meni da se zahvali na trudu, brizi i posvećenosti prema njihovoj kompaniji. Dobila sam povećanje plate od 10% i poklon od hotelskog lanca, provela sam nekoliko besplatnih dana u Budimpešti.

Nije da sam neki ljubitelj ležanja na plaži ali me uvek raduje kada biram knjige za odmor. Odmor znači da ću moći da čitam koliko hoću. Ove godine sam ambiciozno spakovala "Muzej nevinosti" Orhana Pamuka u kofer sa skoro 600 sitno štampanih strana. Ostale knjige, prevedene na srpski, od istog autora, pročitala sam u dahu, čim se pojave.

Imam prijateljicu u jednoj knjižari koja mi šalje knjige. To je njen način da mi kaže da misli na mene i da mi želi dobar provod. Moja draga prijateljica mi šalje knjige umesto pisama i poruka na netu. Ove godine dobila sam novu knjigu Marije Jovanović-mislim, ona je sve bolja,moram da odem na neku njenu promociju, zatim jednu, čiju autorku ne bih da pominjem - eto, poslala mi je da mi kaže kakvo se djubre prodaje bolje od Pamuka, spakovala mi je Haruka Murakmaija, "Leteću planinu" Kristof Ransmajer-a, proletos sam ponovo čitala trilogiju Gordane Kujić, "Miris kiše na Balkanu"...i ostale dve, imam još ne otvorenu knj

Čitam pre neki dan o klincu koji je pokupio silne medalje na takmičenjima iz matematike. Inače ja često u kući slušam o čuvenoj matematičkoj gimnaziji od mog muža. Gledam ponekad sa njim slike bivših učenika pa slušam ko je sve osvajao koje nagrade i kako su se rešavali zadaci. Pre neki dan pokazao mi je sliku nekog super lika koji je rešavao zadatke iz verovatnoće bez papira i olovke. Ja sam morala da polažem verovatnoću na faxu pa mi nikako nije bilo jasno kako neko može da izračuna koja je verovatnoća vadjenja kuglica iz šešira. Sećam se ko danas da sam pitala profesorku da mi pre zadatka objasni - Ko upšte vadi kuglice iz šešira? Hoću da kažem da sam uvek fascinirana  da neko može matematiku da doživljava kao zabavu i da komplikovanu verovatnoću izračuna pre nego što odgovori na pitanje - zašto to neko uopšte i radi. A mogu da zamislim samo na kakvim problemima ti ljudi danas rade, kako pomeraju granice i kako doprinose firmi, državi, kako imponuju sami sebi. Nema humanijeg posla - zar ne?

U nedelju uveče bili smo pozvani na večeru. Dok sam pijuckala belo vino i klatila papuče sa nogama, moja Nina mi je plela pletenicu i izigravala frizerku. Nešto smo se smejali, ne znam tačno zašto, verovatno je Zorana ispričala neki vic. Bilo je prohladno prijatno letnje veče koje smo provodili sa prijateljima u bašti.

Nina me je malo frizirala a ja sam je cmoktala u obraz kad god mi se približi skroz do lica. Onda smo se smejale jer je rekla da pet poljubaca košta jedan evro. Sve u svemu sasvim obično, lepo, letnje veče.

Da se u današnje vreme može sve iznajmiti - verovatno vam je postalo normalno. Venčanice, skije, nakit, automobil. Nosiš kad ti treba pa vratiš. Ne znam da li bih iznajmila venčanicu -doduše ja nisam imala snove o princezama pa sam se udala skoro u farmerkama. Ipak da može da se iznajme baka i deka - nije mi ni u najludjim snovima palo na pamet. Radili ljudi, nisu imali decu ili ih imaju a oni ne žele potpomstvo a ne bi da budu uskraćeni za osećaj topline, dozvoljavanja i povladjivanja koje pružaju baka i deka. Odete na net - pročitate karakteristike, ako su još u blizini -nikad bolje i rentirate. Ne znam da li se uzima revers.

Moja ćerka i ja, željne valjda mora koje je ostalo iza nas ( a možda i Dunava ispred našeg dorćolskog stana) uputile smo se prošle nedelje, spontano i bez jasnog plana,  na jezero pored Minhena- Starnberger See. 

Izgleda sam malo ostarila. Sve što je bilo pre, više mi se svidja nego ovo danas. Od stalnog posla bez otkaza do kraja radnog veka, muzike pa čak i mode. Čak mi se i stari lopovi čine nekako normalnijim nego ovi danas. Znalo se, lepo, nekada da treba da čuvaš novčanik u prevozu, pasoše u inostranstvu i da čuvaš lovu u čarapama, unutrašnjim džepovima ili djonovima kad ideš u neku turističku meku - na primer Italiju. Danas se izgleda pravila tek uspostavljaju u lopovskom svetu. Opet, sad su te organizacije ozbiljne korporacije sa direktorom personala i razvojnim timom pa ne znaš da li da ih se plašiš ili da im veruješ. Od kada me ujela ljuta guja kradje podataka s kreditne karice bacila sam se u proučavanje metoda savremenog lopovluka. Nije da sama nisam osetila na svojoj koži kako se otima i kako se bori za svaki evro. Hoću samo da kažem da se današnjim lopovlukom bave ljudi organizovano sa naučnim pristupom pa mi šaner u troli 41 dodje kao romantična predstava starih dana.

Evo nekoliko divnih primera kako su me namagarčili razvoji timovi:

Žena je u svakoj dobi dobar konzument robe i usluga. Probajte da prebrojite stvari bez kojih ne možete da zamislite dan. Kafa, novine, internet, čokolada, labelo, frizer,gardaroba, prašak, hrana. To sve neko mora da nabavi. Sa ukusom - još bolje od kose do nakita. Žena preko 35 koja pride ima i porodicu je meka svake marketing agencije. Ona nabavlja prašak, hemiju za kuću, kupuje nove cipele za dete, meleme za svoje male bore, razmišlja povremeno o dijeti i vitaminima, sipa benzin....ne smeme ni da zamislim šta sve današnji čovek mora da ima da bi preživeo dan. Ali tako je to danas i ne treba kukati nad kataklizmom civilizacije gde su internet, kafa, čokolada i sex samo roba koja ima svoje ciljne niše. Od kada je banaka i kartica - lakše je - priznaćete. Ne morate da čučite po poštama i da gledate preko stakla ima li para. Ako i nema na računu - biće dozvoljeni, nedozvoljeni minus svejedno i sipaćete benzin, kupiti prašak ili ne znam ni ja šta. Banke su nam pomogle sa tim bezgotovinskim plaćanjem, istina je. Na par godina menjam novčanik i stalno razmišljam- šta je kroz tu jadnu kožu procurelo para. Pa me uhvati neka tuga. Tako sam se prvi put - osetila u banci pre neki dan kada su mi isekli karticu -dajući mi bolju i sjajniju spremnu za nove avanture.

U ponedeljak u 17h ušetala sam u jednu luksuznu kancelariju. Intervju za posao. Ne znam šta mi bi da za jedan važan sastanak obučem farmerke. Nove, do duše i tamne. Intuicija. Uvela me zajapurena sekretarica sve karikirajući užurbani hod, lupkajući malo oronulom štiklom o sveže lakirani parket. A kancelarija - bajna. Visoki strop, kulturni gipsani radovi, jasenov parket i nameštaj boje brezinog drveta. Sve bih ja to izbacila, mislim u sebi i donela nameštaj tamnih boja, pozlaćene kvake zamenila za matirane, unela bih slike, možda i cveće da se vidi da tu rade ljudi a ne roboti. Ne znam šta me spopade da razmisljam o uredjenju kad sam i sama pobornik praktičnog ne skupog i zamenljivog nameštaja. Ipak ovaj prostor je tražio crveno trešnjino drvo, orah i ulja na zidovima a ne postere u metalnim ramovima. I dok sam u mislima preuredjivala zidove, nameštaj i kvake dodje moj domaćin.