B92 Blog

Pre par meseci pisala sam o onom našem forumu nasi-u-de, gde se dopisujemo oko raznih stvari. Pre nekoliko dana, jedan prijatelj, napisao informaciju od koje mi se digla kosa na glavi pa je ovde prepisujem:

Zdravo svima!
koliko uspevam da pratim situaciju, ko ima (samo) srpski pasos u potencijalnom je problemu. Posto vesti na ovu temu gotovo i da nema, i posto ona pogadja pre svega ljude koje zive u inostranstvu, mislim da je bitno barem ovde "rascistiti" situaciju. Da sumiram ono sto je meni poznato:

1. Stari (plavi) pasosi vaze do kraja 2008 (Zakon o putnim ispravama, clan 53)
2. Nasi konzulati (barem ovaj u Minhenu) nije otpoceo sa izdavanjem novih (crvenih) pasosa
3. Vlada Republike Srbije je 24.jula usvojila Predlog zakona o izmeni Zakona o putnim ispravama i podnela ga Skupstini na usvajanje. U tom predlogu se produzava vaznost starih pasosa do kraja 2009
4. Pomenuti predlog jos nije uvojen i nalazi se trenutno "u proceduri"

 

Već nekoliko nedelja idem na neki kurs koji je posvećen projektima u odeljenjima personala. Od projektnog zadatka, budžeta, tima, plana finansija, realizacije do praćenja dugoročnih i kratkoročnih efekata zadatka. Pošto su odeljenja personala uglavnom odelenja koja troše novac - ovaj kurs trebalo bi da nas nauči kako da odeljenje personala ( vitalni organ svake veće firme) postane i profitni centrar.

Težak zadatak nema šta. Valjda su zato predvideli da cela grupa sedi zajedno punih 4 meseca. Meni, iz početka izgledalo da nema tu šta da se uči ni 4 nedelje ali izgleda da sam se prevarila jer u protekle tri nedelje smo obradivali temu - internog istraživanja po komaniji (veliki sistemi preko 1000 zaposlenih)  u smislu vrednosti i ciljeva. Od sledeće nedelje - pravni okvir svakog projekta, radno pravo, povećanje broja sati u slučaju dodele projekata već postojećim zaposlenima ili uzimanje eksternih eksperata. E, sad sve bi to bilo super, da je kurs dva, tri sata dnevno -a nije. Svaki dan od 8-16h sa pauzom za ručak od 45 minuta. Puno radno vreme. Dobro - plaća poslodavac, nije da se bilo ko od nas žuri ali prvo što mi je palo na pamet je kako ćemo svi mi, potpuno nepoznati jedni drugima, slučajno skupljenih 17 ljudi provesti zajedno 4 meseca svaki dan. 

Kad smo stigli prvi dan u školu - rekli su nam da imamo 20 minuta da popijemo kafu i da se upoznamo. Kad je prošao ovaj "spontani" način upoznavanja, krenuli smo u učionicu. Ja sam odlučila da udjem poslednja. Pošto je kurs na nemačkom, odlučila sam da sednem pored najvećeh štrebera da bih mogla da prepisujem ono što ne razumem i što mi nije bilo jasno.

 

 

 

 

 

Kad sam za 13.-ti rodjendan dobila knjigu Džej Ostin na poklon, nisam ni sanjala da ću 10 godina kasnije upoznati još oko 10 sledbanica i to na Filozofskom fakzuletu u Beogradu. Jedna od njih je na predmetu "Polnost i društvo" sačinila esej, o knjigama, kako se kasnije ispostavilo, naše omiljene spisateljice iz mladosti. Uzdisale smo duboko i nežno gledale kroz prozor dok je tadašnja koleginica oslikavala slike Elizabet, gospodina Darsija, g-dina Binglija, Eme...Mnoge reći na engleskom a kasnije i na nemačkom sam naučila zahvaljujući filmovima radjenim po knjigama Džej Ostin,  jer sam, razume se, mnoge dijaloge znala napamet na srpskom.

Ima jedna izreka koju sam procitala kad je u Nemačkoj bilo neko prvenstvo u fudbalu pre par godina: Svi igraju fudbal, samo Nemci pobedjuju. O fudbalu neću - već o nemačkom školskom sistemu.

Prve dve godine u školi su tra la la. Crtaju, lepe, boje i uglavnom ništa ne uče. Deca kreću sve ranije u skolu - ove godine je granica 30. oktobar. Znači, svako ko je napunio 6 godinica do 30.oktobra MORA u školu - sem ako roditelji i dečiji psiholog ne dokažu da može zbog problema da se boravak u obdaništu prolongira na još jednu godinu. 

Znači sa nepunih 6 - u klupu. Ipak nekako mi se javlja da to ima smisla. Te prve dve godine uči se - tempo, disciplina, rad i red i posvećenost.

Ako mi bilo šta nedostaje u inostranstvu - to je dnevno korišćenje maternjeg jezika. Testiram sebe non stop -bilo da mi je prijatno kad sedim sa mojim novim/starim nemačkim drugaricamam; posle četri, pet gutljaja kafe(!) - odjednom počnem na svom jeziku; dobro - dve, tri reči. Onda se one smeju u glas i kažu - ovo je dobar znak da smo izabrale dobro mesto- Tanja je opuštena. Ipak, kad sam počela da se svadjam sa birokratijom i to preko žice, gde ne vide moju crvenu kosu koja još više pocrveni i razrogačene oči-shvatila sam da znam nemački. Dobro, padež ovde ili onde, dativ, akuzativ ali me vrlo, vrlo dobro razumeju. Ipak, juče sam bila u novoj, potpuno novoj situaciji. Trebalo je da smirim 10-toro dece koje prave HAOS po kući-a sve pod pokroviteljstvom moje ćerke koja je slavila rodjendan.

Prodjoše dve nedelje zatvorenog obdaništa. Još tačno tri do početka škole. U Bavarskoj škola počinje 16.septembra. Kao svaki dobar organizator napravila sam mapu i ucrtala mesta gde ćemo potrošiti vreme i razgledati razne kulturno istorijske znamenitosti: akva park, lego zemlju, bazene sa toboganima i ostale proizvode savremenog potršačkog društa koje su smišljene za uzimanje para jadnim roditeljima i nevidjeno glup provod.

Kad smo mi bili mali raspust je značio more u Hrvatskoj, poseta babi u Kikindi, vožnja bajsom do salaša i uglavnom igranje lastiša i izmedju dve vatre ispred zgrade. Ovo danas je sve industrija sa neprestanim kreiranjem potreba-sumanutom reklamamo sve u fazonu: e ovo morate da vidite ili niste ni živi.

Sve u svemu da ne dužim o našem krstarenju po Bavarskoj zadržaću se na see life-u, atrakciji podzemnog tunela sa akvarijumima i ribama.

I kakve to uopšte veze ima sa Kalenić pijacom pročitajte ovde... 

U petak smo krenuli u Austriju. Sunčano vreme, ne toliko toplo kao u Beogradu ali vrućina.

Stigli posle tri sata - Minhen - Wörthersee. Jezero je ogromno, idelano za letnji odmor. Ono što se oduzima dah je boja jezera - smaragdno zelena boja. Valjda je zato lepo i izgleda još veće.

Ovde mnogi stanovnici Austrije i Nemačke provode svoj letnji odmor jer je dovoljno toplo za kupanje a noći su prijatne. Hoteli su praktično na plažama ili na samoj vodi i izuzetna je ponuda hotela, privatnog smeštaja, pansiona.

Mi smo ovoga puta dosli da pratimo našeg druga Nikolu Tošića na takmičenju za IRONMAN

Juče, odlažući zadovoljstvo skupljanja veša i peglanja, odem u biblioteku da vratim neke kasete i knjige. Na polici izmedju "Maze i Lunje" i "101 dalmatica" zaglavio se neki šareni, lep, luksuzan flajer. Volim kada firma ili ko god vodi računa o takvim stvarima pa uzmem da ga bliže proučim.

Nije ni firma, ni super ponuda, već obaveštenje o školi koja obrazuje ni manje ni više nego domaćice. Na jednoj strani brdo nekog veša, prljavi podovi i haos od igračaka - a kad otvorite čarobni papirić, sve složeno, veš poslagan po boji i redu i još se supa sa povrćem puši na stolu.

Uh, da mi je jedna takva - pomislim ja odmah. Ako bi za nešto platila u životu to je savršena domaćica. Dugmad ušivena, prašine nigde, ručak na stolu ( sa sve stolnjakom molim) a deca sita, napunjen frižider, sredjeni računi i ispeglan veš.

Juče sam istrčala 10 km za oko sat vremena. Bilo je mnogo vruće - oko 33 stepena. Imala sam utisak da ceo grad trči. Trka je bila u Minhenu. Počeli smo negde oko 11.30h. Meni je bilo neverovatno toplo i pre nego što smo krenuli.

Povela sam i Ninu, moju ćerku - obezbedlila joj sve one čangrtaljke da navija za mamu i stala na start. U gradu - super. Muzika trešti sa razglasa, svi uniformisani u narandžaste majice spremni da se znoje i dahću u narednih sat, dva ili koliko treba.

Da mi je neko nekada rekao da će jedna od najvažnijih stavki u CV-ju jedne promoterke biti da li zna da vozi rolere - smejala bih se na glas.

Kad smo mi bili klinci rošule su se podrazumevala u dnevno - sportskim aktivnostima na igralištu ispred zgrade. Nisu bile nešto brze ali je bilo odlično.

Pre 10 (uh, uh!!!) godina ušla sam na promociju jedne knjige na beogradskom sajmu - sačekale su me na štandu promoterke u venčanicama na - rošulama. Bilo je pitanje vremena kada će neko, devojke i mladiće vične ovom umeću, izgurati na ulice da promovišu novine ili sladolede.

Ponuda letnjih poslova u Beogradu je fenomenalna. Traže se promoteri na rolerima, konobari, šankeri...svašta. Ima posla. To je dobra vest. Baš zbog toga imam jedan interesantan predlog. Radi se o noćnom rolanju kroz grad.