Moje dete u Beogradu gledalo neke cudne reklame i odlucila cvrsto i neopozivo da za novogodisnje/bozicni poklon dobije neku pticurinu, kao neki papagaj koji ponavlja sve sto mu kazes i jos zna da umiljato frkne kad ga pomilujes po ledjima. Jao, koliko sam je samo ubedjivala da ne kupimo cudoviste u Beogradu i ne provedemo 10 sati u kolima sa plasticno/pernatim stvorom koji ponavlja (naravno preko nekog softvera) sve sto mu kazes. Mnogo sam se trudila. A bolje je da sam odmah kupila monstruma i da sam ustedela nekoliko sati prijateljskog ubedjivanja. I sve je bilo uzalud. I price da ljudi treba da se druze sa zivim stvorenjima i da je bolje ici i gledati ptice u prirodi i da ih je cak bolje gledati u nekom vrtu. Da su sve to izmisljotine za uzimanje jadnim rodteljima para...nista nije vredelo - ptica tacnije pticurina i tacka.

Onda sam okrenula da moje sestogodisnje dete ubedjujemo kako je ovaj svet ocigledno otisao bestraga kad se ljudi druze sa plasticnim zivotinjama na baterije, da se ljudima prodaju kojekakve gluposti da se zadovolje njihove potrosacke fantazije. Onda sam u kolima drzala predavanje o tome kako se slikaju pusta ostrva u sred Kariba i mame nesretne ljude izmucene hladnocom, radom i krizom u svetu da izruce poslednje pare nekoj agenciji i vrate se sa najdosadijeg odmora u zivotu gde su samo lezali na +45 stepeni i glumili kako im je lepo.

 

Ukoliko sedite uvaljeni u svoju fotelju/stolicu na poslu odmah da vam kazem - sve je u najboljem redu sa Vama. Citate moj tekst bez srpskih karaktera, jer kucam sa racunara iz skole koji stoji ispred mene dok profesor prica nesto - sto me skroz ne zanima. Ipak - vestinu da vas nesto ne zanima i da mozete da ovladate situacijom, ucimo sa godinama.

Moj prvi veliki, pravi posao bio je PR u Bel Pagettu. Ako se secate one firme koje je bila preteca mobilnih telefona-tada smo svi imali pejdzere. Naravno da sam radila od 8-20h svaki dan. To se podrazumevalo. Takodje - naravno da sam dolazila pre svih. Ponekad su sastanci bili zakazivani u 7h. Meni je to bilo OK. Subota, ponekad nedelja - sve u slavu liberalnog kapitalizma, naravno da se podrazumevala.

Čitam pre neki dan o klincu koji je pokupio silne medalje na takmičenjima iz matematike. Inače ja često u kući slušam o čuvenoj matematičkoj gimnaziji od mog muža. Gledam ponekad sa njim slike bivših učenika pa slušam ko je sve osvajao koje nagrade i kako su se rešavali zadaci. Pre neki dan pokazao mi je sliku nekog super lika koji je rešavao zadatke iz verovatnoće bez papira i olovke. Ja sam morala da polažem verovatnoću na faxu pa mi nikako nije bilo jasno kako neko može da izračuna koja je verovatnoća vadjenja kuglica iz šešira. Sećam se ko danas da sam pitala profesorku da mi pre zadatka objasni - Ko upšte vadi kuglice iz šešira? Hoću da kažem da sam uvek fascinirana  da neko može matematiku da doživljava kao zabavu i da komplikovanu verovatnoću izračuna pre nego što odgovori na pitanje - zašto to neko uopšte i radi. A mogu da zamislim samo na kakvim problemima ti ljudi danas rade, kako pomeraju granice i kako doprinose firmi, državi, kako imponuju sami sebi. Nema humanijeg posla - zar ne?

 

Izgleda sam malo ostarila. Sve što je bilo pre, više mi se svidja nego ovo danas. Od stalnog posla bez otkaza do kraja radnog veka, muzike pa čak i mode. Čak mi se i stari lopovi čine nekako normalnijim nego ovi danas. Znalo se, lepo, nekada da treba da čuvaš novčanik u prevozu, pasoše u inostranstvu i da čuvaš lovu u čarapama, unutrašnjim džepovima ili djonovima kad ideš u neku turističku meku - na primer Italiju. Danas se izgleda pravila tek uspostavljaju u lopovskom svetu. Opet, sad su te organizacije ozbiljne korporacije sa direktorom personala i razvojnim timom pa ne znaš da li da ih se plašiš ili da im veruješ. Od kada me ujela ljuta guja kradje podataka s kreditne karice bacila sam se u proučavanje metoda savremenog lopovluka. Nije da sama nisam osetila na svojoj koži kako se otima i kako se bori za svaki evro. Hoću samo da kažem da se današnjim lopovlukom bave ljudi organizovano sa naučnim pristupom pa mi šaner u troli 41 dodje kao romantična predstava starih dana.

Evo nekoliko divnih primera kako su me namagarčili razvoji timovi:

 

Ja sam imala sreće da se rodim u Beogradu. Sreća je, što kad sam se ja rodila nije billo interneta. U protivnom bilo bi svejedno. Moji roditelji nisu rodjeni u Beogradu. Mama je stigla u veliki grad sa 12 tata sa 16 godina. Mučili su se sigurno. Odrastala sam uz priče o gazdaricama, podstanarskim danima, selidbama.

Danas smo mi nomadi u Nemačkoj. Moja ćerka je rodjena u Minhenu ali ja nisam. Ovde smo došli kad sam ja imala 29. Nemački mi nije maternji jezik. Moje dete raste uz dve kulture, dva apsolutno drugačija pristupa životu. I svesna je toga sa 6 godina. Mislim da je to prednost za nju nikako mana. Kombinovati pristup, stil, filozofiju života - to vidim samo kao predsnost za budućnost.

Dok sam se pre neko veče vozila pustim ulicama grada oko 23.00h na pamet mi je pala ideja da provincijalizacija Nemačke  - mora da je uradjena planski.

 

Tumaram ovih dana po stanu - raspremam stvari od prethodnog puta i spremam se na novi, pa da ne slušam samo tišinu pustim TV, da onako bez mene drnda.  Ima tome već koja nedelja da sam primetila zanimljivu emisiju na RTS-u, ali nekako ne uspevam da uhvatim raspored programa pa se iznenadim i obradujem kad ugledam prepoznatljivu špicu. Ta emisija se zove "Srbi u svetu" i ne znam da li se emituje na normalnom programu ili samo za inostranstvo ( ja pratim RTS preko satelita). Da ne dužim, rado bih se osvrnula na kompletni program za inostranstvo ali danas samo o ovoj emisiji.

Ta emisija je toliko smešna da ni jedna humoristička serija ili prilog ne mogu da nadmaše istu.  Pre nekoliko godina na poklon sam dobila knjigu Jurija Poljakova "Jare u mleku". Tolkio sam davila ljude da pročitaju tu knjigu pa sam je od uvaljivanja drugima i na kraju i izgubila. Pored te knjige u isto vreme na kiosku u Beogradu kupim uz novine Kaporovu knjigu. Radnja je vrlo prosta. Neki lik smisli kako bi se obogatio

Žena je u svakoj dobi dobar konzument robe i usluga. Probajte da prebrojite stvari bez kojih ne možete da zamislite dan. Kafa, novine, internet, čokolada, labelo, frizer,gardaroba, prašak, hrana. To sve neko mora da nabavi. Sa ukusom - još bolje od kose do nakita. Žena preko 35 koja pride ima i porodicu je meka svake marketing agencije. Ona nabavlja prašak, hemiju za kuću, kupuje nove cipele za dete, meleme za svoje male bore, razmišlja povremeno o dijeti i vitaminima, sipa benzin....ne smeme ni da zamislim šta sve današnji čovek mora da ima da bi preživeo dan. Ali tako je to danas i ne treba kukati nad kataklizmom civilizacije gde su internet, kafa, čokolada i sex samo roba koja ima svoje ciljne niše. Od kada je banaka i kartica - lakše je - priznaćete. Ne morate da čučite po poštama i da gledate preko stakla ima li para. Ako i nema na računu - biće dozvoljeni, nedozvoljeni minus svejedno i sipaćete benzin, kupiti prašak ili ne znam ni ja šta. Banke su nam pomogle sa tim bezgotovinskim plaćanjem, istina je. Na par godina menjam novčanik i stalno razmišljam- šta je kroz tu jadnu kožu procurelo para. Pa me uhvati neka tuga. Tako sam se prvi put - osetila u banci pre neki dan kada su mi isekli karticu -dajući mi bolju i sjajniju spremnu za nove avanture.

U nedelju uveče bili smo pozvani na večeru. Dok sam pijuckala belo vino i klatila papuče sa nogama, moja Nina mi je plela pletenicu i izigravala frizerku. Nešto smo se smejali, ne znam tačno zašto, verovatno je Zorana ispričala neki vic. Bilo je prohladno prijatno letnje veče koje smo provodili sa prijateljima u bašti.

Nina me je malo frizirala a ja sam je cmoktala u obraz kad god mi se približi skroz do lica. Onda smo se smejale jer je rekla da pet poljubaca košta jedan evro. Sve u svemu sasvim obično, lepo, letnje veče.

 

Kada sam krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih išla u školu a posle studirala na Filozofskom fakuletu sociologiju, pokupila sam pelcer koji se vidim primio kod mnogih iz moje generacije - kako je naša škola najbolja, naši stručnjaci kako su strava a da ne pričam kako nam je zemlja bogata a ljudi lepi. Mislim istina je da ima dobrih djaka, da je zemlja lepa - kad mi se malo očistila i umila, da je svaka zemlja bogata kad u njoj ljudi rade ali da nam je školski sistem dobar - e u to sumnjaj jer na svoj koži ispitujem studiju slučaja učenja u novoj sredini.

Evo me ponovo posle skoro 10 godina u školskoj klupi sa knjigama i sveskama, tačnim vremenom početka nastave, profesorkom i kolegama. Mesto - Minhen, škola SAP ( HR).

 

Petak 13. Poslepodne. Ja šmugnula od svih obaveza, odjavila se sa mobilnog i ušla u carstvo farbi, boja i zujanja fenom. Poznatije kao frizerski salon. Nemam pojma šta je za muškarce zen budizam ali jedno od omiljenih mesta svake druge žene je frizerski salon. Tu je transformacija u najkraćem mogućem vremenu sigurna i lako dostupna. Ovoga puta sam se osmelila ( skupila hrabrost i pare) i uputila se kod jednog od najčuvenijeh majstora za boje u Minhenu. Ima i ja jednom da budem plavuša i tačka. Majstor ljubazan, smeje se i logično pita - šta bi ste želeli? Ja logično kažem: Molim Vas, pretvorite me u lepoticu! On nešto mrmlja, pretura po kosi i još logičnije sve po ps-u kaže: Neće tu biti potrebno puno posla...ja razvučem osmeh - takodje po ps-u. Malo mu detaljnije objasnim šta za mene znači lepotica sa posebnim osvrtom na boju kose. Ljubazno se zahvali i kaže da dolazi brzo - ide da zameša čarobnu smesu za kosu.

Posle minut - stiže šegrt i ljubazno kaže - ipak će malo potrajati ( aauuuu, već me je bio strah - znači ima i sedih da se pokrivaju !!!! - nije rekao  - ali ja to nekako čitam izmedju redova), pita: kafa,čaj,sok i nosi neke novine za mene. A novine - fine. Nije kič najgori, već onako malo ovo malo ono. Što bi rekle naše novokomponovane zvezde- za svakog po nešto.

Centralna tema novina. Žena koja je odlučila da se pretvori u lepoticu i koju su na tom putu pratili.