U ponedeljak u 17h ušetala sam u jednu luksuznu kancelariju. Intervju za posao. Ne znam šta mi bi da za jedan važan sastanak obučem farmerke. Nove, do duše i tamne. Intuicija. Uvela me zajapurena sekretarica sve karikirajući užurbani hod, lupkajući malo oronulom štiklom o sveže lakirani parket. A kancelarija - bajna. Visoki strop, kulturni gipsani radovi, jasenov parket i nameštaj boje brezinog drveta. Sve bih ja to izbacila, mislim u sebi i donela nameštaj tamnih boja, pozlaćene kvake zamenila za matirane, unela bih slike, možda i cveće da se vidi da tu rade ljudi a ne roboti. Ne znam šta me spopade da razmisljam o uredjenju kad sam i sama pobornik praktičnog ne skupog i zamenljivog nameštaja. Ipak ovaj prostor je tražio crveno trešnjino drvo, orah i ulja na zidovima a ne postere u metalnim ramovima. I dok sam u mislima preuredjivala zidove, nameštaj i kvake dodje moj domaćin.

Izgleda sam malo ostarila. Sve što je bilo pre, više mi se svidja nego ovo danas. Od stalnog posla bez otkaza do kraja radnog veka, muzike pa čak i mode. Čak mi se i stari lopovi čine nekako normalnijim nego ovi danas. Znalo se, lepo, nekada da treba da čuvaš novčanik u prevozu, pasoše u inostranstvu i da čuvaš lovu u čarapama, unutrašnjim džepovima ili djonovima kad ideš u neku turističku meku - na primer Italiju. Danas se izgleda pravila tek uspostavljaju u lopovskom svetu. Opet, sad su te organizacije ozbiljne korporacije sa direktorom personala i razvojnim timom pa ne znaš da li da ih se plašiš ili da im veruješ. Od kada me ujela ljuta guja kradje podataka s kreditne karice bacila sam se u proučavanje metoda savremenog lopovluka. Nije da sama nisam osetila na svojoj koži kako se otima i kako se bori za svaki evro. Hoću samo da kažem da se današnjim lopovlukom bave ljudi organizovano sa naučnim pristupom pa mi šaner u troli 41 dodje kao romantična predstava starih dana.

Evo nekoliko divnih primera kako su me namagarčili razvoji timovi:

 

Iz Beograda sam se vratila pre nedelju dana. Tamo uglavnom nisam ništa radila. Šetala se, jela sladolede iz plavih i zelenih frižidera, malo sredjivala ruže po placu sve sa mirisom roštilja i grajom prijatelja koji su - eto, zbog mene, roštilja ili lepog vremena došli u najlepši zamak na svetu-vikendicu na Avali. Vodila me i kuma Dejana u kabare na Slaviji. Smejala sam se do suza.Vodila me Jovana na top-hit super mesta. Vodio me Dragan u jedan od boljih italijanskih restorana. Srela još neke drage ljude. Družila se sa mamom koja me je propisno obrazovala od koga da kupujem jabuke, sir i kore na pijaci. Ništa nisam zapamtila ali - čisto da vam dočaram atmosferu. Naravno da sam kupila više od 10 knjiga pa sam pod uticajem dve koje sam smlatila za 4 dana rešila da dočaram atmosferu.

Dobar dan, kažem jutros majci nekog klinca ispred škole. Ona priča "naš" jezik.

Ona: Hallo. Kako si?

Ja: Odlično, nikad bolje. Volim petak.

Ona: I ja. Moram da se odmorim. Satra me Leben (život)

Ja: Pa jest. Trči, posao, deca, i sve ostalo

Ona: Ma jest, ja sam uvek Müde ( umorna)

Ja: Kako škola? Čujem da vam sin super računa.

Ona: Ma da, odlično mu ide Rechnen ( računanje)

Jedino Lesen ( čitanje). Mora da se üben ( vežba)

Ja: Pa mora , sve mora u životu da se vežba. 

Ona: Mora.

Ja. Pa dobro onda prijatan dan

Ona: Tchus

Lepi dan vam želim!

Ja: i ja Vama

Prošle nedelje uspela sam da uhvatim četri dana Beograda. Ok, 6 sa putovanjem.Ugurala sam u ta bedna četri dana jednu slavu, dva rodjendana, papire za porez, vino x 2, bioskop, čorbu sa najboljim drugom, kumove, posetu rodbini, puno vozikanja po gradu, jedan sneg i hodanje do kuće usled totalnog kolapsa saobraćaja. Naravno da sam uspela da odem i kod frizera...ali ne bih vas time davila. Dok sam izlazila sa svežom bojom na glavi koja je imala samo jedan cilj - da vrati moju prirodnu boju kose, i preispitivala se da li je moja kosa zaista nekada izgledala baš tako, skoro se sudarih sa jednom opasno šik ženom. Ne, ne nemojte pomisliti da je to šik koji podrazumeva da se znojite od muke dok hodate jer vam je sve tesno,sapeto i visoko. Ja, za šik držim onu vrstu žena koje nose uglavnom ravne cipele, izgledaju kao da ne farbaju kosu, imaju neki lud nakit a tobu od par stotina nečega umeju da bace na pod dok detetu zavezuju pertle. Moj šik podrazumeva i neke ogromne šalove i rukavice, puno crnog i mnogo osmeha. E baš jedna takva je naletela na mene u Ivana Milutnovica, zamotana u lud šal i sa veselim očima mi rekla -izvini.

 

Auu al se digla frka ko će a ko neće na gej paradu. Ako će biti zabavno i sa puno muzike ja bih došla. Povela bih i dete da se provedemo. Šta tu ima loše nekako mi baš nije jasno. Ima jedna druga grupa koja mi je mnogo čudnija, iskrena da budem a radni naslov joj je " Oženjen sam, kao momak živim."

Ukoliko sedite uvaljeni u svoju fotelju/stolicu na poslu odmah da vam kazem - sve je u najboljem redu sa Vama. Citate moj tekst bez srpskih karaktera, jer kucam sa racunara iz skole koji stoji ispred mene dok profesor prica nesto - sto me skroz ne zanima. Ipak - vestinu da vas nesto ne zanima i da mozete da ovladate situacijom, ucimo sa godinama.

Moj prvi veliki, pravi posao bio je PR u Bel Pagettu. Ako se secate one firme koje je bila preteca mobilnih telefona-tada smo svi imali pejdzere. Naravno da sam radila od 8-20h svaki dan. To se podrazumevalo. Takodje - naravno da sam dolazila pre svih. Ponekad su sastanci bili zakazivani u 7h. Meni je to bilo OK. Subota, ponekad nedelja - sve u slavu liberalnog kapitalizma, naravno da se podrazumevala.

Žena je u svakoj dobi dobar konzument robe i usluga. Probajte da prebrojite stvari bez kojih ne možete da zamislite dan. Kafa, novine, internet, čokolada, labelo, frizer,gardaroba, prašak, hrana. To sve neko mora da nabavi. Sa ukusom - još bolje od kose do nakita. Žena preko 35 koja pride ima i porodicu je meka svake marketing agencije. Ona nabavlja prašak, hemiju za kuću, kupuje nove cipele za dete, meleme za svoje male bore, razmišlja povremeno o dijeti i vitaminima, sipa benzin....ne smeme ni da zamislim šta sve današnji čovek mora da ima da bi preživeo dan. Ali tako je to danas i ne treba kukati nad kataklizmom civilizacije gde su internet, kafa, čokolada i sex samo roba koja ima svoje ciljne niše. Od kada je banaka i kartica - lakše je - priznaćete. Ne morate da čučite po poštama i da gledate preko stakla ima li para. Ako i nema na računu - biće dozvoljeni, nedozvoljeni minus svejedno i sipaćete benzin, kupiti prašak ili ne znam ni ja šta. Banke su nam pomogle sa tim bezgotovinskim plaćanjem, istina je. Na par godina menjam novčanik i stalno razmišljam- šta je kroz tu jadnu kožu procurelo para. Pa me uhvati neka tuga. Tako sam se prvi put - osetila u banci pre neki dan kada su mi isekli karticu -dajući mi bolju i sjajniju spremnu za nove avanture.

Čitam pre neki dan o klincu koji je pokupio silne medalje na takmičenjima iz matematike. Inače ja često u kući slušam o čuvenoj matematičkoj gimnaziji od mog muža. Gledam ponekad sa njim slike bivših učenika pa slušam ko je sve osvajao koje nagrade i kako su se rešavali zadaci. Pre neki dan pokazao mi je sliku nekog super lika koji je rešavao zadatke iz verovatnoće bez papira i olovke. Ja sam morala da polažem verovatnoću na faxu pa mi nikako nije bilo jasno kako neko može da izračuna koja je verovatnoća vadjenja kuglica iz šešira. Sećam se ko danas da sam pitala profesorku da mi pre zadatka objasni - Ko upšte vadi kuglice iz šešira? Hoću da kažem da sam uvek fascinirana  da neko može matematiku da doživljava kao zabavu i da komplikovanu verovatnoću izračuna pre nego što odgovori na pitanje - zašto to neko uopšte i radi. A mogu da zamislim samo na kakvim problemima ti ljudi danas rade, kako pomeraju granice i kako doprinose firmi, državi, kako imponuju sami sebi. Nema humanijeg posla - zar ne?

 

Petak 13. Poslepodne. Ja šmugnula od svih obaveza, odjavila se sa mobilnog i ušla u carstvo farbi, boja i zujanja fenom. Poznatije kao frizerski salon. Nemam pojma šta je za muškarce zen budizam ali jedno od omiljenih mesta svake druge žene je frizerski salon. Tu je transformacija u najkraćem mogućem vremenu sigurna i lako dostupna. Ovoga puta sam se osmelila ( skupila hrabrost i pare) i uputila se kod jednog od najčuvenijeh majstora za boje u Minhenu. Ima i ja jednom da budem plavuša i tačka. Majstor ljubazan, smeje se i logično pita - šta bi ste želeli? Ja logično kažem: Molim Vas, pretvorite me u lepoticu! On nešto mrmlja, pretura po kosi i još logičnije sve po ps-u kaže: Neće tu biti potrebno puno posla...ja razvučem osmeh - takodje po ps-u. Malo mu detaljnije objasnim šta za mene znači lepotica sa posebnim osvrtom na boju kose. Ljubazno se zahvali i kaže da dolazi brzo - ide da zameša čarobnu smesu za kosu.

Posle minut - stiže šegrt i ljubazno kaže - ipak će malo potrajati ( aauuuu, već me je bio strah - znači ima i sedih da se pokrivaju !!!! - nije rekao  - ali ja to nekako čitam izmedju redova), pita: kafa,čaj,sok i nosi neke novine za mene. A novine - fine. Nije kič najgori, već onako malo ovo malo ono. Što bi rekle naše novokomponovane zvezde- za svakog po nešto.

Centralna tema novina. Žena koja je odlučila da se pretvori u lepoticu i koju su na tom putu pratili.