Prošlu nedelju je obeležilo nekoliko važnih dogadjaja za mene lično:

1.stigao je poziv da upišemo ćerku u školu

2.saznala sam da roditelji mogu da dobiju 5-godišnju vizu ukoliko su im deca "trajno nastanjena"u Nemačkoj

3.zalutali kamen na auto putu smrskao mi je šoferšajbnu

4. u našu kuću stigao je TV total - pa sada mogu da pratim domaće kanale non stop

5.toliko smo se drali, svo troje, kad je pobedio Novak Djoković da su se komšije uskomešali po hodicima pitajući se kakva je neman ušla u našu kuću...poslednji put smo se moja ćerka i ja drale i kukale kad je miš sa terase ušetao u našu dnevnu sobu....... čudo je kako je to sve povezano....

Pre nekoliko dana moja ćerka donela iz obdaništa isečeno srce...pozivnica za proslavu dana majki i očeva. Ipak razlikovala se od ostalih koje donosi već 4 godine - pisalo je da dodju isključivo očevi od 9-11-00h i majke same(!) od 12.00-14h u nedelju 27.04. Na vratima obdaništa upozorenje da deca slučajno ne dolaze jer ovo vreme pripada isključivo nama... Nije da mi je bilo baš najjasnije ali ajde...Spremim se juče, ostavim spremljen ručak i krenem.

Inače moje dete ide u obdanište koje se u prevodu zove - roditeljska inicijativa. To znači da imamo obavezu da radimo 3 sata mesečno ( uredjivanje bašte, farbanje, lake popravke...ja sam napravila blog za obdanište da bi sve dnevne informacije bile na jednom mestu).

Pomislim, sigurno ćemo nešto da riljamo ili kopamo pa pošto je ograda od obdaništa skinuta - za decu nije bezbedno. Sve u svemu - radna gardaroba- farmerke, majca, patike.

Ipak vaspitačice nas dočekaju doterane i nasmejane...Postavljen sto sa klopom u o bašti...Uživamo i ćaskamo neko vreme kad oko 13.00h pozovu nas unutra kad tamo....

 

Ja živim u koferu. Pakujem se i raspakujem nekoliko puta mesečno. Od Minhena do Beograda, do sada, nisam putovala jedino brodom (prva plovna tačka je Regensburg) i nisam išla peške, sva ostala prevozna sredstva sam probala. Kvalitet puta merim samo količinom sati u kojima mogu bez stresa da mislim i planiram, što će reći najmanje volim da vozim jer tada moram da budem uključena. Novogodišnja putovanja sam provela u kratkoročnim i dugoročnim planovima i piskaranjima po reklamnim pamfletima koja sam dobijala usput. Evo, gledam na stolu sve reklamne brošure koje sam skupila u poslednjih 20 dana u kojima mi čestita pošta, kućni savet, nekoliko časopisa, fitnes centar, neka nepoznata udruženja- Novu godinu. I svi manje više imaju jednu zajedničku temu - Promenite se, i budite bolji(!) u Novoj godini...

Tumaram danas po gradu, vreme lepo, dele cveće...ljudi vuku kese i kupuju. Jedan običan dan. Sve dok nisam srela mog prijatelja koga nisam videla izvesno vreme. Šeta sa decom. Jedan izuzetno uspešan a dobar čovek. Firma od nekoliko stotina zaposlenih, veliki biznis i van Srbije. Poljubim decu, vadim tek kupljene mandarine iz torbe. Pitam kako si - i on mi kaze-onako. Uvek nasmejan, veliki oreol harizme - od njega ne očekujem takav odgovor. Ti ljudi što naprave neke velike stvari nikad ne odgovaraju-onako. Valjda ih je žurba, život, konkurencija, natera da uvek govore da su sjajno. Sem, naravno ako ih baš dobro poznajete - dobićete možda odgovor - onako. I dok se u sekundi preslišavam koliko se dugo poznajemo, da bih dobila tako iskren odgovor - onako, shvatim da tih 15 godina i nije dovoljno za takav odgovor. U modernom svetu foliranja, biznisa i reklame sve mora da puca od zdravlja i sreće, uspeha i para. Za onako, zvuči zastrašujuće, ali, nema mesta. Danas ljudi iz biznisa tog kalibra zaposle svog ličnog psiho trenera da bi im rekli da i nije baš sve pesma u životu a ja bez trunke muke i  honorara dobih iskren i pošten odgovor-onako!!!

Nije da sam neki ljubitelj ležanja na plaži ali me uvek raduje kada biram knjige za odmor. Odmor znači da ću moći da čitam koliko hoću. Ove godine sam ambiciozno spakovala "Muzej nevinosti" Orhana Pamuka u kofer sa skoro 600 sitno štampanih strana. Ostale knjige, prevedene na srpski, od istog autora, pročitala sam u dahu, čim se pojave.

Imam prijateljicu u jednoj knjižari koja mi šalje knjige. To je njen način da mi kaže da misli na mene i da mi želi dobar provod. Moja draga prijateljica mi šalje knjige umesto pisama i poruka na netu. Ove godine dobila sam novu knjigu

Tumaram ovih dana po stanu - raspremam stvari od prethodnog puta i spremam se na novi, pa da ne slušam samo tišinu pustim TV, da onako bez mene drnda.  Ima tome već koja nedelja da sam primetila zanimljivu emisiju na RTS-u, ali nekako ne uspevam da uhvatim raspored programa pa se iznenadim i obradujem kad ugledam prepoznatljivu špicu. Ta emisija se zove "Srbi u svetu" i ne znam da li se emituje na normalnom programu ili samo za inostranstvo ( ja pratim RTS preko satelita). Da ne dužim, rado bih se osvrnula na kompletni program za inostranstvo ali danas samo o ovoj emisiji.

Ta emisija je toliko smešna da ni jedna humoristička serija ili prilog ne mogu da nadmaše istu.  Pre nekoliko godina na poklon sam dobila knjigu Jurija Poljakova "Jare u mleku". Tolkio sam davila ljude da pročitaju tu knjigu pa sam je od uvaljivanja drugima i na kraju i izgubila. Pored te knjige u isto vreme na kiosku u Beogradu kupim uz novine Kaporovu knjigu. Radnja je vrlo prosta. Neki lik smisli kako bi se obogatio

Iznenadila i rastuzila me ova vest.

Jos nema zakona da nam stari pasosi vaze i da mozemo da putujemo kuci i vratimo se sa starim pasosima.

Znaci i dalje nema zakona, a prethoni post koji sam pisala ohrabrio me je da mozemo da doputujemo i da se vratimo u zemlje u kojima zivimo.

Mozda ce zakon biti izglasan do 20.21.22. kada, vise manje, svi iz dijaspore

Da mi je neko nekada rekao da će jedna od najvažnijih stavki u CV-ju jedne promoterke biti da li zna da vozi rolere - smejala bih se na glas.

Kad smo mi bili klinci rošule su se podrazumevala u dnevno - sportskim aktivnostima na igralištu ispred zgrade. Nisu bile nešto brze ali je bilo odlično.

Pre 10 (uh, uh!!!) godina ušla sam na promociju jedne knjige na beogradskom sajmu - sačekale su me na štandu promoterke u venčanicama na - rošulama. Bilo je pitanje vremena kada će neko, devojke i mladiće vične ovom umeću, izgurati na ulice da promovišu novine ili sladolede.

Ponuda letnjih poslova u Beogradu je fenomenalna. Traže se promoteri na rolerima, konobari, šankeri...svašta. Ima posla. To je dobra vest. Baš zbog toga imam jedan interesantan predlog. Radi se o noćnom rolanju kroz grad.

 

Ako mi bilo šta nedostaje u inostranstvu - to je dnevno korišćenje maternjeg jezika. Testiram sebe non stop -bilo da mi je prijatno kad sedim sa mojim novim/starim nemačkim drugaricamam; posle četri, pet gutljaja kafe(!) - odjednom počnem na svom jeziku; dobro - dve, tri reči. Onda se one smeju u glas i kažu - ovo je dobar znak da smo izabrale dobro mesto- Tanja je opuštena. Ipak, kad sam počela da se svadjam sa birokratijom i to preko žice, gde ne vide moju crvenu kosu koja još više pocrveni i razrogačene oči-shvatila sam da znam nemački. Dobro, padež ovde ili onde, dativ, akuzativ ali me vrlo, vrlo dobro razumeju. Ipak, juče sam bila u novoj, potpuno novoj situaciji. Trebalo je da smirim 10-toro dece koje prave HAOS po kući-a sve pod pokroviteljstvom moje ćerke koja je slavila rodjendan.

Danas se spremam za put u Bg. Pre nego se otisnem kroz Alpe put Beograda htela sam da napišem nešto -ima tome već nekoliko nedelja, ali me dogadjaj od prošlog petaka naveo da napišem i već 100 puta prepričam sledeći dogadjaj.  Moja prijateljica Danijela i ja se trudimo da jednom ili dva puta mesečno ručamo/večeramo/pijemo kafu zajedno. Same. Bez dece i muževa. Kad pretresemo tračeve iz Srpske dijaspore ( 3-5 minuta) kreće raportiraje o ostalim važnim stvarima: knjige, kupovina, popusti, planovi za odlazak u bioskop/pozorište, globalna finansiska kriza i neizbežno zveranje po kafani. Prošli petak ostali smo samo na zveranju po kafani.

Dakle evo dramskog zapleta: Pored nas seda par.