Bits...

Već nekoliko dana ili nedelja prošlo je u mojoj ćutnji ovde na blogu, pa sam se baš čudila kako to naiđe. Neki dan pred san, pala mi je na pamet divna ideja za post na blogu. Htela sam da skočim i utipkam osnovne teze, tagove, ali sam se uplašila da ću se rasaniti. I onako je bilo kasno. Već sledećeg trenutka zvonio je sonofabitch  od sata. Bilo je jutro, a od moje ideje nije ostalo ništa. Neka, tako mi i treba, ali doći će, vratiće se, znam o kome i čemu sam mislila, i kako sam rekla sebi...baš si ovo lepo složila, sister! No, ta

Htela sam ovih dana da primenim jedno malo odvikavanje od blogging-a, i da se javim negde u avgustu, e da bismo se malo odmorili, kind of reset.  Ali kao što vidite ne ide mi lako, pa velim, ko priznaje pola mu se...Sledi redovan sezonski izveštaj iz mog sokaka. Nekako s proleća sam govorila na blogu nekog od manccini-jevih da ću zasaditi nešto svojom rukom, da vidim kako je to. Sve se to primilo, cvetalo...

Moguće je da će te se iznenaditi što pišem o ovome danas. Možda ću mnoge koji o blogu imaju specifično mišljenje, izludeti zbog teme, iako Vladimir Petrović stalno govori da je juli mesec za lake i lepršave članke, ali, može mi se, ovo je moje mesto pod web-om i na blogu B92.  Neću baš biti iskrena i otvorena kao što ja mislim da bih trebala biti, ali ću biti iskrena koliko mogu, iz razumljivih razloga - na blogu nisam do sada ni jednom opsovala. Ovo je bio strašno sumoran dan, a day in the life,

Ili, razgovor između procvalih ruža, kao i, drveće koje govori u Čarobnjaku iz Oza...

Kakva li će biti Alisa Tima Bartona, koji je inače poznat kao malo disturbing   reditelj?

Saznaćemo u martu 2010.g. ako sve teče po planu. U filmu igraju Mia Vasikovska, australijska glumica, kao Alisa, Džoni Dep i  Timova životna saputnica od 2001.g., Helen Bonam

Kad sam noćas pre spavanja stajala na prozoru i udisala divan  vazduh, u to gluvo litnje doba, pun mirisa lipe i krinova, zaključila sam da sam na neki način fascinirana prozorima, još od mladosti. Setila sam se kako me je baba kao malu opominjala, kad smo išle sokakom pored niskih seoskih kuća i njihovih otvorenih prozora, da ne zavirujem, jer je nepristojno, što za mene uopšte nije bilo prihvatljivo, i u tom smislu sam ostala nepopravljiva. Smatram da su prozori oči kuća, i da je ne pogledati u njih nepristojno, u najmanju ruku kao da ne gledaš u oči čoveku s kojim pričaš.

Otvoreni,

Evo me posle nekoliko nedelja opet u ulozi "filtera" sa interneta. Ovoga puta nisam mogla da odolim, a da ne podelimo mišljenja o nekim stavovima Penelope Trunk, i istraživanjima na koja je ona naišla. Ona je Amerikanka, vrlo uspešna žena, pokretač nekoliko web servisa, koji pomažu kompanijama u izboru kandidata, i savetnica, koja piše u preko 200 novina i magazina, širom Amerike - Time magazine, Boston Globe, San Francisko Chronicle idr. Meni se jako sviđa kako ona na njenom

Imala sam nameru da uradim mnogo posla za vikend. Ali nisam. Trebao mi je skoro čitav dan, dobro ne čitav, ali mnogo vremena, da spremim gostinsku sobu, za gošću koju očekujem, napravim mesta u ormanu za njenu garderobu, očistim kupatilo, i... tu sam stala. Dalje mi se nije dalo! Dobro, nije baš sve tako loše. Ali još uvek imam grižu savesti, jer sam  izmišljala svašta da radim, samo ne ono što je trebalo. Uostalom, zašto i ja ne bih imala spektakularne planove, koji vikendom ne uključuju i ne podrazumevaju kućne poslove ?

Ovog proleća je ustanovljeno da prokišnjava krov na terasi, onoj velikoj, nazad, što gleda u baštu. B. je našao majstora da sanira štetu, ali kad je već majstor tu, smatrao je moj muž, ne bi bilo loše da izvrši neke "male" promene, koje su ispostavilo se, bile sve, samo ne one neodložne prirode, kako sam ja mislila, i kako je meni objašnjeno, onoj koja po njegovom mišljenju, od kako je počela kriza u džepovima gaji kobre, i

Nedavno sam pokušala da iskoristim jedan bogznakoji grip ove sezone, i u svoj toj muci ostavim cigarete. Za taj pokušaj na ruku mi je išlo ono odvratno stanje kad sve što unosite u sebe menja svoj pravi ukus i miris, pa tako i duvanski dim koji inhalirate ne liči ni na šta. Ali, avaj, to stanje je trajalo cela dva dana, pa kako sam polako ustajala iz mrtvih, tako se moje čulo mirisa i okusa popravljalo, a moja želja za pušenjem se vraćala.

Neki dan sam naletela na jednu dobru stvar, na članak u kom se pominje Adrienne Monnier, i njena knjižara otvorena u nevreme Prvog svetskog rata, usred Pariza. Smatram da je to lepa i dobra priča, iz više razloga, i da lepe priče treba pričati, posebno zbog mladih, kojima danas skoro niko, pa čak ni roditelji, ne pričaju dobre priče, jer za to obično nemaju vremena.

Dakle, htela sam da ispričam nešto o mogućnostima izbora, i volji da izabereš, kad si bedan i gladan, i kad ti vihori rata, odnesu skoro sve. O nekim osnovnim stvarima. Da stvoriš nešto sopstvenim