...so it doesn't go.

Nedavno je B. stigao kući s osmehom na licu i prolećem u koracima. Kaže, sreo je K. (poznatog novosadskog arhitektu u penziji, još radi! vitalnog osamdesetogodišnjaka, koji je novosadska atrakcija, jer još uvek zna da zavesla na rolerima kroz grad), pa su bili na degustaciji u novootvorenoj vinariji.

"Zamisli neumornog čoveka! Pita me hoću li da se učlanim u njegov novi klub," priča mi B.

Pa, nadalje...

"Kakav sad opet klub osnivaš?", pita ga.

" Klub Osamdesetogodišnjaka, i svih drugih koji su odlučili da žive najmanje do 120," smejao se  K.

"Ok, upiši me,  govorim stalno da ću  do 110, (istina! primedba moja), a ovo je još 10 godina plus, eeheej..."

Ovakve crtice iznedrene uz šankove  novosadskih aj-malo-da-dangubimo-i-kerimo-se-usput-i-zajedno mesta,  su baš prpošne, i odišu umećem življenja. Treba ponekad opravdati i pokazati praktično la vita è dolce krilaticu ( grrrr...ok, to ja škrgućem zubima)

To,  i neki članci o dugovečnosti, Metuzalemstyle, pa i večnom životu  koje sam čitala po netu,  povod su za temu  mog današnjeg posta.

Nedavno sam pokušala da iskoristim jedan bogznakoji grip ove sezone, i u svoj toj muci ostavim cigarete. Za taj pokušaj na ruku mi je išlo ono odvratno stanje kad sve što unosite u sebe menja svoj pravi ukus i miris, pa tako i duvanski dim koji inhalirate ne liči ni na šta. Ali, avaj, to stanje je trajalo cela dva dana, pa kako sam polako ustajala iz mrtvih, tako se moje čulo mirisa i okusa popravljalo, a moja želja za pušenjem se vraćala.

Neki dan sam sa nekolicinom blogera sa jednog drugog mesta na kom takođe blogujem, opet razgovarala na temu dužine blog posta. Kao što vidite, ne mogu dugo da vas držim u neizvesnosti zbog dvosmislenosti pikantnog naslova. Pričali smo o čitanosti blogova, i koliko traje internet pažnja današnjeg, prosečnog blog čitaoca.

Iskreno, pošla sam od sebe. Kad sam bila mlađa, obično nisam ispuštala započetu knjigu

Sunce, sparina, svežine ni u primisli. I pored toga što je letu kalendarski blizu kraj,  nastavljaju se pasje vrućine. The dog days of summer mirno teku.  Kažu da to ide i do 13. septembra. Sunce danima nemilosrdno prži, pa  sva ta sparina, spržena trava i zemlja...Traje dugo, danima, još od jula, i ne da ti ni da radiš k'o čovek. A ima posla. Tek u kući s malo vrta, uvek ima posla. Jednostavno, ne možeš. Po ovakvom vremenu, i mi  u kontinentu mu dođemo kao pravi Mediteran. Stoga svima sledi samo složno samopopuštanje, siesta, sanjarenje, fjaka, gledanje kroz trepavice pod suncobranom, i slične stvari.  :smajli:

Nedavno sam u mojoj uobičajenoj šetnji netom naišla na sajt Music Psychology at Liecester
i interesantno istraživanje prof. Adriana Northa i grupe oko njega na Heriot-Watt University
u Škotskoj, o odnosu muzičkog ukusa i ljudske ličnosti.

Dajdžest verziju izveštaja o tom istraživanju

 (Novi Sad, krajem marta 2016.)

1.

Kiša je počela da pada kao iz kabla kad sam utrčala u pasaž na početku Zmaj Jovine. Dobro je što sam se s prijateljicom dogovorila da se nađemo u Bezecu. Obe oldschool tipovi, mogle smo kao nekad da se dogovorimo da se nađemo kod Miletića, što je tipično novosadski. Pokisle bismo kao miševi. 

Stajala sam u pokrivenom pasažu četvorke naslonjena na zid i otpetljavala kapuljaču iz kragne na jakni, ne bih li kad kiša malo oslabi pretrčala još nekoliko desetina metara do kafića. Da ne uđem unutra  baš k’o pokislo pile. Kišobran sam po običaju zaboravila. Ostao je, i suv suvcat leškario negde u autu.

Blaženi bili pokriveni pasaži Novog Sada i svi oni koji su ih gradili, pomislih. To su putevi koji su uvek suvi.

Povod da vam se javim večeras je moja apsolutna oduševljenost ovim ekstremno dubokim HD zoom-om u Mandelbrotov fraktalni skup, po cenu osude za ponavljanje teme, u neku ruku. Negde prošle godine bilo je reči ovde na blogu o Mandelbulbs (nsarski, prelepa priča!). Ali, lepota ovog putovanja, jednostavno mi ne da da oćutim.

Hoćete li da malo "uvrnete" misli na ovom lepom putovanju? Ali, pre toga samo malo da se osvrnem na  lepotu i njeno isticanje, i moje asocijacije ovim povodom.

Neki dan su me rođaci zvali da beremo smokve. Da,  u našim kontinentalnim krajevima vreme od smokava malo kasni. U Dalmaciji je vrime o' smokav bilo u avgustu. U svakom slučaju, smokvastično! Odazvala sam se s oduševljenjem. 

Fan klub smokve ima mnogo članova. Od poznatijih, osim Kleopatre, ponekog starog Olimpijca koji je umesto medalje dobijao smokve, tu sam i ja.  Mogla bih reći, od svog cveća najvolijem smokve, i to bi bila potpuna istina, iako zvuči kao da se šalim. Plod smokve čini prema unutra uvijeni cvet,  zatvoren omotačem kruškastog oblika. Od tog cveta posle nastaje sočni plod s mnoštvom semenih koštica. Oplodnju vrše insekti u unutrašnjosti cvetnog omotača.

Odmah da rešimo zapitanost. Čemu ovaj naslov ? Shape turfed je anagram od fresh update, a nekako mi se uklopio u današnji post ovaj slang...u svemu me inspirisao marco de manccini, neki dan sa onom pričom, u kojoj se izbegava slovo E. Ovo su moji najmiliji vipovi! (Re, probaj da mi oduzmeš pravo na ovo što je postalo opšte dobro !). Dakle, došlo je vreme da posle apdejtovanja potpalublja od strane vas sa naslovne, i potpalublje prozbori koju o vama svima, i onima gore, i onima dole.

Nadam se da neće biti ljutnje i da me niko neće banovati. Anagrame sam radila pomoću

Pre oko nedelju dana skoro nezapaženo je ovde na blogu prošla vest o smrti još jednog glumca iz stare holivudske garde, Majkla Saracena. Umro je boreći se sa kancerom, baš kao njegova koleginica Suzana Jork u januaru ove godine, i reditelj Sidni Polak pre oko tri godine. Red Batons umro je 2006. a Gig Jang tamo neke daleke 1978.g. od alkoholizma. Sa nama su još uvek, na sreću, Džejn Fonda, Boni Bedelia i Brus Dern. Pa, da se tim povodom setimo jednog dobrog filma.

Sada već pogađate da govorim o cast and crew   iz filma "Konje ubijaju, zar ne?" Sidnija Polaka iz 1969.g. po romanu Horasa Mekkoja, koji je već odavno ušao u filmsku antologiju.