Zašto se ja iznova nerviram zbog manipulacije statističkim podacima kod nas, više ni sama ne znam. Ama, činjenica je da se nerviram. Eto, sinoć čitam još jednu u moru izjava naših zvaničnika (što ministarstva zdravlja, što zdravstvenih ustanova), i mislim se šta da radim, dal' OPET da pišem blog o Pinokijima Srbije ili ne? Pa odlučim da ne pišem, pošto su me nedavna dešavanja oko skandala s operacijom kičme tzv. ministra zdravlja u Minhenu u potpunosti uverila da mišljenje građana ove zemlje, i kritike građana ove zemlje, ne vrede ni pišljiva boba, niti se ikad uzimaju u razmatranje zbog bilo čega. Mislim, čemu sve to?

Jutros se predomislim. Ma, ima da pišem, i da se ponavljam iznova i iznova, svaki put kad uhvatim nekog Pinokija u akciji! Ne zbog zvaničnika ove zemlje, već zbog građana ove zemlje. Neka na internetu bar postoji trag o svim tim Pinokijima, i neka svako od građana, pa i novinara, ko gugluje u potrazi za statističkim informacijama može na ove informacije da natrči. Kad im već ništa kritikama ne mogu, pa makar da ih sramotim, i da ostane zabeleženo za buduća pokoljenja s čime smo se mi, jadni, morali zamlaćivati, u nedostatku normalnih i sposobnih ljudi koji bi predvodili ovu zemlju!

Najnoviji slučaj vezan je za izjavu direktora ZC "Studenica" u Kraljevu, dr Arsića. U jučerašnjoj "Politici", lupi čovek i osta živ (citiram):

Kako "Blic" juče izveštava, Inspekcija Ministarstva zdravlja prekjuče je posetila GAK "Narodni front", a povodom slučaja naplaćivanja prisustva oca porođaju u iznosu od 17.700 dinara. (Kao, do sad nisu znali za to?! Ali, dobro, ajde, bolje ikad nego nikad.) Istim povodom, dr Ivana Mišić, pomoćnik ministra zdravlja i naš glavni kontakt u ministarstvu kada je reč o međusobnoj saradnji, za "Blic" je izjavila da je naplaćivanje prisustva porođaju nezakonito, kao i da načelnici porodilišta treba da shvate da moraju krenuti da

Kad sam se onomad zaljubila u Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, odlučila sam u svom malom svetu pokušati njegovom primenom doprineti povećanju transparentnosti rada javnih institucija s kojima sam imala posla na dnevnoj osnovi.

Škola, na primer.

Krenula sam lagano, tražeći kopije sasvim benignih dokumenata. Recimo: htela sam da pročitam osnovne dokumente koji objašnjavaju način funkcionisanja svake institucije, iz kojih se može videti koji organ i pod kojim pravilima upravlja školom, ko ga nadzire, kako se donose odluke, kakva je

 Mama-Kengurica i Tata-Kengur u epizodi: AMNIOCENTEZA

Dok nisam ostala u drugom stanju, pojma nisam imala da rastući stomak ima da mi služi i kao poštarska torba. S obzirom na to koliko sam papira i uputa raznela po različitim zdravstvenim ustanovama, i redova se načekala da iste isporučim, sigurno sam zaradila bar jednu poštarsku platu.

Kao Matoru-Kenguricu-Prvorotku

Alo, ima li koga?

Pojavila mi se dva nova dugmica na profilu, pa rekoh da proverim... radi li ovo... cita li to iko... gdi ce da se pojavi... hoce li uopste da se pojavi... jer od moderatora ni pisma ni razglednice... samo dva nova dugmica...

Zbunjena Krugolina.

U nedelju, 30.05.2010. godine, navršilo se godinu dana od smrti Natalije Tešić.

A priča još uvek nije ni blizu epiloga. Zašto? Zato što institucije ove zemlje služe samo i isključivo za ukras, a zaposleni u njima za svojim radnim stolovima sede samo i isključivo da bi mogli da pokupe "pomoć" zbog premale plate od 790 eura.

Od avgusta 2009. godine čeka se veštačenje Medicinskog fakulteta.

 

Ta ti je Rada bila jedna nesretnica, jedno jadno siroče pod kapom nebeskom, da se na višnjeg kamenjem gađala lakše bi išla kroz život. Ona ti se rodila u Jagodini, još u stare godine, to se tako kazalo za sve što beše pre no što ubiše kralja i Dragu.

Gost autor: baka Evdokija

E sve ti moraš da znaš i pitaš! Ajd' da ti ispričam i to...

Ta ti je Rada bila jedna nesretnica, jedno jadno siroče

Otpisalo mi moje milo i drago Ministarstvo zdravlja.

Međutim, čim mi je poštar predao kuFertu, znala sam da nije ništa dobro. Tražila sam da mi pošalju dva debela izveštaja (vidi prethodni blog), a kuFerta laka ko pero. Takođe mi nije jasno ni što su smarali siroma poštara i trošili pare iz budžeta na poštarinu, kad sam lepo napomenula da informacije želim dobiti u elektronskom obliku. Izgleda da su kompjuteri državnoj upravi još uvek najveća moguća Babaroga. Ili je, pak, u pitanju dosledno držanje za onu staru narodnu: "Zašto da bude jednostavno (i jeftino), ako može da bude komplikovano (i skupo)."

Elem, piše meni moje milo i drago Ministarstvo zdravlja 'vako:

Pismo jednog starog, ali sasvim malog činovnika iz unutrašnjosti prijatelju u Beograd, na novu godinu u Nišu 1901.

 

Dragi gospon pero i draga moja gospa Kajo!

 

Došao poštar jutros, doneo mi odgovor od Kliničkog centra Vojvodine na moj zahtev za kopijom pisanog protokola po kome osoblje GAK-a porađa žene (vidi prethodni blog). Malo je reći da sam se (pozitivno) zapanjila brzinom kojom su odgovorili. Zahtev sam poslala u prošli ponedeljak, i za 7 dana već stigao odgovor! Svaka čast i pohvala na ekspeditivnosti. Što se gospođe(đice?) koja je odgovorila na moj zahtev tiče - e neka joj 5000 Dinkićevog bonusa, nije mi žao. Radi žena svoj posao kako treba i na vreme.

A i odgovor lep i kulturan, pa povrh toga još i razumljiv. A glasi ovako: