Miki: Dobro, dobro... Kad da idemo u Srbiju? Svi kazu da su ribe tamo najbolje. Srbija, Hrvatska, Madjarska, ... Vidi ovu malu Marusku. Ona je odatle. Jel ima zena neku sestru i li drugaricu?

Strongman: Ima kolko hoces. Ribe ima da otkinu na tebe. Ti nisi svestan, ti si u evropi popularniji nego ovde. Veruj mi. Tamo je jos uvek hit ono kada si karao Kare Otis u Orhideji.

Miki: Ne seri. Pa to bilo odavno.

Strongman: Pa mi malo kasnimo sa hitovima. Ima dosta ljudi koji te obozavaju...

Miki:I demo, idemo...

Strongman: Oces da napravim da nam neko ministarstvo plati da idemo na neki filmski festival u Srbiji?

Miki: Mislis hotel i pice?

Strongman: Ne! Samo hotel i avion? Znas Srbija je mala zemlja a ti i alkohol...

Miki: Pa to. Moze. Ja volim evropu. Hocu. Za tri nedelje dolazi neki Danac, reziser. Snima se film o korumpiranim undercover pandurima. Svi tetovirani, piju, drogiraju, idu u teretanu, koriste steroide... Mnogo ludo. Ima da se uklopis. Razgovaracu sa njim. Recicu mu hocu Strongmana u filmu.

Strongman: Pa ja nisam tetoviran... Ono ostalo moze da prodje.

Miki: Ozbiljno cu da te upoznam sa njim. Oni uvek traze super velike likove za film. Sve sto je do mene cu da uradim. Ali od njega zavisi. Ako sve bude uredu ima da uzmes par konja. Pa ide drugi film, pa treci,.

..

Bila bi velika slučajnost da sam pogodio njeno ime. Jagoda je zovem jer je riđokosa i nežno pegava baš kao što pamtim moju drugaricu Jagodu koja je trenirala košarku u vreme kada sam i ja bio košarkaš. Nisam siguran da li su joj dali to ime da bi uskladili list rođenih sa bojom kosice ili su samo tako hteli da je nazovu i pre nego se rodila.

Meni je ova druga Jagoda,o kojooj pišem, lepa. Nije lepotica ali je lepa. Onaj tip, malkice naglašenog ubrzanog starenja, koje je dobar standard zustavio. Ako i nije lepa barem je prijatna. Viđam je tu po parku u lakiranim najk patikama od 12 000 dinara, sa dve prelepe ćerkice, lepo odevene, umivene, lepo vaspitane, ... Kao reklama za kredit za neku banku.

Slučajno znam. Imao sam poslednjih godina nekoliko vrlo teških operacija, po sedam sati, po tri sata i morao sam da budem uspavan. Poslednja rečenica koju sam jednom prilikom izgovorio doktorki koja me je uspavljivala bila je: „Gospođo doktor, jeste li naručili buđenje?“(smeh) I ona ti kaže diši, diši, diši i ti dišeš i uđeš u nešto crno, iza čega nema ničeg. Crno. Ništa. Ne postojiš. To je smrt. Nekoliko puta sam doživeo osećanje smrti, baš prave smrti. Tako smrt izgleda, tako mora da izgleda. Jedino je jebeno da se ne mučiš pre nje, ali to ne ulazi u ovu priču. Oni koji veruju u reinkarnaciju pitaju me šta bih voleo da budem u sledećem životu, a ja im odgovaram „ponedeljak“. Volim ponedeljak, stvarno. Tada počinje sve. Možda neko kupi sliku, možda neko plati tekst… (smeh). 

 Pažnju mi je privukao današnji tvit Karleuše:

Ubrzo se pojavio na tviteru i link ka njenom tekstu koji sam odlučio da prenesem.

Zorana Djindjica sam upoznala malo pre nego sto je postao gradonacelnik Beograda. Vracala sam se iz Minhena, mrtva umorna i nesrecna. Sve sto sam zaradila, spucala sam na gomilu cipela i biznis kartu do Beograda. U torbi nisam imala vise ni cvonjak. Dete kreten. Kao i uvek, avion je bio pun pevaca koji nisu hteli da mi kazu ZDRAVO. Doduse, i tad sam, kao i sad, delovala kao da cu odgristi glavu svakom ko mi pridje. Ko se usudi. Prkosno sam gledala kako provejavaju pored mene, same u tom "biznisu"...to mi je tad znacilo...valjda da im nekako "vratim" za sve...sta god to bilo. Nikad me nisu voleli. Ti neki pevaci talibanskih imena, i talibanskog stajlinga. I taman kad se zaculo BOARDING COMPLETED, u avion je usao Zoran Djindjic.

U savrsenom odelu, savrseno zgodan i savrsenog osmeha.

On je bio 1A a ja 1B. Samo mi.

Bilo je to vreme oko nove godine. Neka suvomrazica. Bili smo mladi, golobradi klinci. Niko od nas nije vozio. Svuda smo išli pešice. Živeli smo u istom kraju, išli u iste škole, krali šljive iz istog dvorišta, zaljubljivali se u iste cure... Čak smo i rodjeni istog dana. Imali smo zajedničko i jos nešto veoma bitno. Obojica do ušiju bili zaljubljeni u košarku. Igrali smo na istoj poziciji u juniorskom timu KK "Student" i priželjkivali

Kažu ko nije lep do dvadesete, pametan do tridesete, bogat do četrdesete male su šanse da će ikada da bude lep, pametan i/ili bogat. Dodao bih i "Ko nije Jevropejac do desete godine male su mu šanse da to naknadno postane".

Sve i da ne pratim dešavanja putem malih prijemnika TV ekrana a pratim, sve i da ne čitam novine a, Boga mi, čitam, pa čak i da se ne družim ni sa kim a puno se družim, za ukidanje viza bih saznao, ako ni od kuda drugde, sa bilborda. Čak i da ne gledam bilborde, a ne gledam, moj sin Jovica mi je skrenuo pažnju na jedan od njih.


"Tata kakav je to pevac koji nam je sredio krizu?"
"Molim? Kakav pevac."
"Pa eno ti na bilbordu. Kažu da su eldepevci iščupali vizu...."
"Ma sine to su bajke za malu decu."

Ako se po jutru poznaje dan, a jutro počinje kada pevac to naredi, izgleda da samo što nam nije svanulo. Vreme je za buđenje iz više decenijskog sna i odlazak u Jevropu. Tržni centri, muzeji, bioskopi i kazina držte se dobro stižu Srbi, potorošačka velesila.

Pokazalo se da je nepogresivo najbolji nacin da disciplinujes ucesnike u saobracaju udaranje po dzepu. To kod nas u Srbiji je veoma slabo funkcionisalo i razmazilo me kao nedisciplinovanog vozaca. Mesecno sam dobijao po par tiketa koje sam platio - NIKAD.

Epizoda koja me vratila na pravi put me je kostala 600$ u placenim kaznama i noc punu neizvesnosti u zatvoru.Pokazalo se da mi je to bilo dovoljno da me vrati na pravi put. Placanjem tih 600$ sam skinuo anatemu

Nažalost lepa vest o ulici koja nosi Šabanovo ime je nadjačana rasističkim skandalom. Stanovnici ulice sa maštovitim imenom "Južni bulevar" čije je ime gradska vlada promenila u "Bulevar Šabana Bajramovića" su se digli na ustanak ne želeći da im se teško stečeni ugled kalja činjenicom da stanuju u ulici koja nosi ime po ciganu. Po kalašturi. Za svaki slučaj su za javnost navukli bele rukavice bez prstiju žaleći se na ogromne administrativne troškove preadresiranja mnogobrojnih dokumenata koje imaju na novo cigansko ime. Nisu oni rasisti nego ih je nemanje na to nateralo. Od stotinu ulica sa promenjenim imenom interesantno je da su se jedino južnobulevarci odmetnuli u hajduke i krenuli u boj sa rasnim neprijateljom prebivsi udovicu Šabana Bajramovića.

"Ma pusti to. Na brodu je bila elita svetskog dzet seta koja je imala samo jednu religiju - hedonizam. Na brodu se pio najfiniji sampanjac, duvala se koka i bilo je masovnih orgija. Jedna od pocasnih zvanica je bio i kapetan sto je, kako se prica, i dovelo do zakasnele odluke o eskiviranju sante leda i ostecivanju broda. Mumija Amen-Ra, egipatske princeze i jedne od najvecih bludnica Egipta je takodje bila na brodu zbog svog pozitivnog dejstava na seksualni zivot ljudi u njenoj blizini. Zbog tih orgija svi mi imamo satove Titanik DNA od materijala sa titanika."

"Niste li i vi svingeri?" Pitam ja u sali.

"Pa naravno. Jebem se svakodnevno od cetrnaeste. Nema nista lepse od orgija. Mogu da se jebem danima. Nema tipa sa ovim satom koga nisam karala."

"Ne mogu da poverujem." Samo sto mi nije pala vilica na patos od iznenadjenja.

"Sto nemozes. Ma opusti se bre malo, izadji iz stereotipa o zeni domacici. Gledaj pravi zivot."

"Ma dobro... Nego sve one tipove sa satom si karala?"

"One mladje od 60 - DA. NJih oko 400. Nisu bas samo nasi kupovali satove. Ima i uljeza" Kaze ona sa osmehom dok gasi cigaretu.